Balet u tri tačke

Hitler je hteo da potpuno raskrsti sa defetizmom i levičarskim idejama vajmarskih godina; nije želeo prikaz prave slika rata, a malograđanski se gadio onoga što je nazivao „nedovršenim radovima“. Neki su pokušali da prave kompromise. Maks Zauerland, direktor hamburškog Umetničkog paviljona, ekspresionizam je predstavio kao primer nordijske germanske umetnosti.

Proces eliminacije neprihvatljivih članova umetničke zajednice u unutrašnjosti je tekao jako brzo. Za upravnika Gustava Hartlauba je utvrđeno da u podrumu svog muzeja u Manhajmu „krije kontroverzne radove“. Među njima i Marka Šagala, koji je potom na prikolici vozan po gradu, zajedno sa Hartlaubovom fotografijom na čijoj je poleđini bila zakačena cena koju je platio za sliku. Muzej Folkvang iz Esena predat je na upravljanje SS oficiru, grofu Klausu fon Budišinu, jednom od malog broja istoričara umetnosti u Partiji. On je odmah naložio da se preko poslednje čuvene zidne slike Oskara Šlemera naslika drugi mural.

Sami umetnici bili su uklonjeni sa pozicija predavača i članova javnih institucija. Šlemer, koga su nacisti greškom optužili da je Jevrejin, tražio je od poslodavaca potvrdu svoje pozicije, a umesto toga je dobio „odmor“. Pruska akademija umetnosti zatražila je 1933. od svojih deset članova, da predaju „dobrovoljne“ ostavke. Gotovo svi su pristali, samo je Nolde ostao simpatizer nacista, verujući da mu je dužnost da „ljudima otvori oči za umetnost“.

Zbog rastuće diskriminacije, mnogi umetnici su napustili Nemačku. One koji nisu, čekao je pakao. Nije bilo dovoljno samo uništiti i ismevati njihov rad, zabraniti prodaju ili izložbe, već je „degenerisanim“ umetnicima zabranjeno i da kupuju materijal. Agenti Gestapoa su iznenada posećivali njihove kuće i ateljee. Miris terpentina u vazduhu ili posuda sa vlažnim četkicama bili su dovoljan razlog za hapšenje. Slikar Vili Baumajster o tome je pisao: Niko nije znao da sam nastavio da slikam u sobi na drugom spratu. Čak ni deca i posluga nisu smeli da znaju šta tamo radim. No, i ta tajna delatnost prekinuta je kad se u sobu na drugom spratu uselio SS kapetan. Oskar Šlemer je 1938. prihvatio posao u firmi specijalizovanoj za slikanje reklamnih murala. Do 1939. radio je kamuflažu na fabrikama i vojnim zgradama. Kasnije se uhlebio u fabrici boja, čiji su vlasnici zaposlili još nekoliko prokaženih umetnika.

***

Igra je i metafizika i matematika. Ljudsko telo posmatrano je kao mašina i kao mehanizam koji, umesto krivih linija, sugerisanih pokretom, može da stvara i geometrijske, prave, ugaone forme, na taj način ujedinjujući dionisijsko (emociju) i apolonijsko (formu) koji su prisutni u pokretu čoveka koji igra. Trijada je podrazumevala dva muškarca i ženu (što podseća na slučaj Majakovskog i bračnog para Brik).

Sam balet je podeljen u tri dela. Svaki je sugerisan različitom bojom pozadine: žutom, ružičastom i crnom. Dada je, naročito Hana Heh i Sofi Tojber Arp, koristila lutke kao deo svog izražajnog modela, a one nisu bile samo dečiji odnos prema stvaralaštvu, već su lutkarska pozorišta, marionetske odlike modela, bile superiornijih pokreta tela u odnosu na čoveka, istovremeno zadržavajući metaforu kojom bi označavale ljudski život kao „san smešnog čoveka“.

Šlemerovi igrači nosili su posebno dizajnirane kostime koji su podsećali na one iz pozorišta lutaka ili cirkusa. Pored samog izvođenja baleta i fotografija učesnika, moguće je, na kraju ove objave, videti i makete, lutke kako ih je Šlemer zamislio, učesnike u njegovom baletu. Za svakog igrača urađena je posebna lutkica, koja se odlikuje posebnim pokretom, fizionomijom i kostimom. One su sa izložbe „Visions of a New World“ koja se održala 2015. u Štutgartu.

*Drugi deo teksta preuzet je sa internet magazina A.A.A uz dozvolu autorke