“Lido” usred Pirota
pirot

Photo: PirotskeVesti.rs

Bar, kafeterija, kafić ili – ćumez

U Pirotu bejaše nekada „Lido“.

Sa godinama koje prolaze postajemo sve više obuzeti nostalgijom, skloni da istinu obojimo u ružičasto, i da praznine u sećanju popunimo izmišljenim događajima. Čemu laž?

Pa „Lido“ je bio običan ćumez, i daleko od toga da bude bar. Možda je bio pre neka kafeterija, ili u najboljem slučaju, sa mnogo mašte, kafić. Ali to je manje važno, jer nama, koji smo u njemu provodili sate ili samo svraćali, je značio, i bio deo našeg identiteta, za kojim smo grozničavo tragali, tih osamdesetih i početkom devedesetih, dok se nije sve rasulo u nekakvo beznađe.

„Lido“ nikada nije bio mesto na kome se skupljao krem piroćanske omladine. Od njega su zazirali vaspitani momci i fine devojke, jer dešavalo se da se prijatne letnje noći pretvore u brutalnu tuču. Retko su navraćali oni rođeni u centru, jer njima  je to bila daleka periferija. Pojavljivali bi se tek ponekad, kada je dosada u gradu uzimala danak, pa su osećali potrebu da ubrizgaju malo nesvakidašnjeg uzbuđenja. Po zbunjenosti na licima kada bi zakoračili u zadimljeni, neprovetreni prostor, i nervozi kojom su ispijali svoja pića znalo se da se nalaze na mestu koje su doživljavali negostoljubivim. Ali to je bio njihov problem. 

Stalna klijentela ili inventar bili su Kasarinci. Tako su zvali nas koji smo odrasli u blizini kasarne, a bilo nas je dosta. I bili smo na lošem glasu. I mahom smo svi bili vršnjaci. Međutim, odrasli kao u getu, teško smo se adaptirali na događaje i pojave koje su se dešavale, i ipak, najsigurnije smo se osećali kada smo zajedno, i van tih tokova. Mada, bog mi je svedok da smo pokušavali, ali način je bio pomalo čudan. U gradu bi, umesto da se udvaramo devojkama, igrali flipere, stoni fudbal ili bilijar. Ako toga ne bi bilo,  potukli bi se. Ali najčešće bi se pijani vraćali u naše naselje na periferiji, i noć završavali u našem kafiću. Ako bi se ko osmelio da priđe nekoj devojci, to bi unapred bilo osuđeno na propast, a istrajnost, kojom bi se trudio da ostane u igri, bila nezgrapna. Da ne bude zabune, o svemu ovome govorio sam uopšteno. Nije bilo toliko tuča, bar ja nisam učestvovao, ali neki jesu. I to je onaj loš glas koji se nadaleko čuje. Sve ostalo je manje-više istina.

Ja nisam bio čest gost. Osim u letnjim ili zimskim mesecima kada sam dolazio na ferije. A i tada sam češće zujao na drugim mestima tragajući za nečim što nisam znao  kako izgleda i gde boravi; za čim tragam i sada, s tim što se sve više okrećem onome u sebi. To je valjda ta staračka mudrost. Ali kada bih svratio, i ostao do kasno u noć ili do jutra, znao sam da sam kući, među svojima.

Tu su se ugovarale partije karata koje su trajale danima, na kojima se gubilo i dobijalo. Pravili se timovi za turnire u malom fudbalu. Pričale dogodovštine. Pilo na crtu, a onda se vraćali dugovi. Ponekad bi neko doveo devojku, ali to bi bila kobna greška. Bilo je zaljubljivanja, a kasnije i brakova. Bilo je i susreta koji bi se mogli nazvati sudbonosnim. I sve to u jazbini, podrumu u kome je nekada bio mlin, preko puta kafane „Padež“, kasapnice i sodare.  

U „Lido“ sam poslednji put ušao pre više od dvadeset godina, jedne martovske noći. Već je sve bilo u rasulu, i to se osećalo na svakom koraku. Gradom su vitlali novopečeni bogataši, opskurni likovi i marginalci kojima niko nije mogao a ni smeo da se suprotstavi. Sve je delovalo nekako čudno pusto i tiho. „Orkestar Šuk Stampedo“ u kome sam svirao trebalo je održi koncert u Domu kulture, ali on je iz nekih razloga otkazan. Cenzura je odradila svoje. Muzika i tekstovi su bili isuviše avangardni i opasni.  Pevali su o ljubavi, običnim ljudima i, pored srpskog jezika i pirotskog dijalekta,  na izmišljenim jezicima.

U jednom trenutku ušli smo u „Lido“, oko dva ujutru i zatekli moje drugove, već dobro odvaljene, kako kao nekakva mitološka bića skaču po stolovima,  dok su devojke plesale uz frenetičnu muziku, a pijani konobari nemilice točili alkohol na račun kuće. Članovi „Orkestra Šuk Stampedo“ dobro su se uklopili u ambijent. U jednom trenutku čuo sam mog prijatelja, koji je uzeo kafić pod zakup, kako priča basisti: „Znaš kvo… Mi smo tuva ludovali, i nekoj nas je prijavil na milicajci… A oni ka dojdoše da ni apse, mi svi pojdomo na nji, a oni povadiše pištolji, pa na nas te teka!“ I gestikulacijom je pokazivao kako je to izgledalo. I bio ponosan zbog toga.

I možda je tu kraj kafića „Lido“, te neke devedeset i treće. Postojao je možda nekih deset godina, najviše, i izdržao je a da se nije mnogo menjao. Nije se mnogo razlikovao od drugih kafića, i nije bio poseban ni po čemu, osim što se čovek mogao osećati potpuno svojim i onakvim kakav jeste.

Pesmu i muziku sam napisao pre nekoliko godina s namerom da to odsvira Šuk. Ali, to se nije desilo. Pesma je ostala, i na kraju snimio sam je oko Nove godine, u danima kada je grip napuštao moje telo, i ja opet, nakon kuknjave od nedelju dana, osetio kako život struji mojim žilama. Animaciju sam radio malo duže, i to je bilo sasvim novo iskustvo. Crtajući sličice, odjednom sam bio opet dečak koji crta po sveskama na časovima stripove ili zamišljene junake. Naravno, kritičar će primetiti nedoslednost u crtežu, ali to nije  važno. Uostalom, sve je kao u snovima, kada iz jednog sna ulazimo u drugi i kada se spajaju nemoguće situacije u jedan događaj, nama, veoma blizak. Crtajući sećao sam se najranijih crteža koje sam besomučno iscrtavao hemijskom olovkom po listovima velike sveske, a da još nisam krenuo u školu. Kakvi su to bili filmovi, kako mi sada nedostaju. Kad bih samo mogao opet da se ubacim u taj mod…

Nisam mogao da predstavim sve moje prijatelje u crtaću, ali svi likovi na neki iskren način jesu arhetip, nas i nekog davnog vremena. Bili smo oduševljeni stripovima, i davali nadimke koji su mogli da budu junaci tih romana, i živeli po tim nekim izmišljenim zakonima sa čudnim osećanjem za pravdu.

I tako, moje sećanje na „Lido“ ne bledi, samo se distorzira, ali to ne mora da bude tako loše. 

Razmišljao sam, da li su važna imena, i da li mogu svih da se setim. Mnogo vremena je prošlo, i onda, shvatam: da, zaslužuju, više od mene svakako, jer su bili svakodnevno prisutni u tom brlogu. I početi od glave, vlasnika, pokojnog Milaćije, a zatim, tu su Šaban i  pokojni Bendž, konobari, i moji prijatelji Buđa, Tupa, Belac, Anta, Joja, Vule, Grof, Đema, Dejan Mali, pokojni Trča, Tisa, Bubi, Persa, Mile Seljak, pokojni Paša… I, ima ih još, mogu da mi jave da ih dopišem, da se nastavi niz.

* Tekst preuzet sa bloga koki.in.rs/blog

Oceni 5