Bara

Dobro pamtim onaj strah iz detinjstva.

Zaobilazila sam bare,

osobito one sveže, posle kiše.

Možda neka od njih nema dno,

iako je ličila na druge.

Koraknuću i iznenada

potonuti u dubinu

i još dublje u dubinu,

ka onim oblacima što se ogledaju u njoj,

možda i dalje.

Zatim će bara presahnuti,

zatvoriti nada mnom,

a kuda ću ja, zauvek zatvorena –

s krikom neiznesenim na površinu.

Tek kasnije, razumela sam:

sve ružne zgode

ne ulaze uvek u pravila sveta,

čak i kada bi htele,

ne mogu se dogoditi.