Slobodna zona: O filmu "Urotcite na Blaga – Blaga’s Lessons“ (2023)
Blaga 01 S

Photo: Screenshot

Baš onoliko života koliko je potrebno za umiranje

A se leži Hlapac Tihmilić

In ovaj kamen svojim ruhkama usjekoh sebi za života da in mltav vijekovma mohgu

jedn dulg san iz života da sanjam.

In da je blagosloven tko tće projti in proklet koji prevaliti.

1417. po Gospodu u lipanj

(zapis sa stećka)

Već na početku filma Urotcite na Blaga – Blaga’s Lessons bugarskog reditelja Stephana Komandareva vidimo grobno mesto zaraslo u šiblje i žbunje. Parče žive zemlje čeka mrtvo telo da ga popuni. Grob nije grob bez spomenika, a mermer se dobro plaća. Sedamdesetogodišnja Blaga Naumova pokušava da sahrani muža, ali i sebe. Samo što toga još nije svesna.

Sjajna Eli Skorcheva je vremešnoj udovici ulila baš onoliko života koliko je potrebno za umiranje. Tamnim očima gleda u kamenoresca i vlasnika grobnog mesta. „Imate sreće“, kaže joj, „Grob je na centralnom mestu, blizu autobuske stanice, gleda na jug, leti nije vruće, zimi je hladno“. Ne veruje on da posmrtni ostaci pate od vremenskih promena – prodaje kao svaki prodavac, svestan da oni koji kupuju mesta za život posle smrti misle na svoje potomke – ne žele da ih opterećuju, jer je kovčeg ionako težak. Misle budući mrtvi i na sebe – onima koji nisu stigli da žive smrt je važnija od života, spomenik veći od kuće.

Naumova je štedela celog života, a sve što na kraju želi je grob. Život ipak ne mari za smrt – dok skuplja poslednji novčić, pakuje muževljeve stvari i životari od penzije do penzije, realnost joj preseca jedan telefonski poziv. Prevaranti. Iako živimo u svetu nasilnika i prevaranta, ponekad kontrolu preuzme ona naivna, poverljiva strana. Nisu prevareni naivni, samo su stvari ponekad toliko bizarne da se u istinitost uopšte ne sumnja.

Uplašena, sama i u procesu tugovanja, Blaga život i smrt baca kroz prozor. Svežanj novca u plastičnoj kesi je završnica jednog postojanja, života u društvu koje favorizuje grubijane. Nije otimanje novca kraj – tek tad počinju košmari, serija sitnih poniženja. Neko bi mogao da se zapita zašto novac nije držala u banci, ali ceo vek među prevarantima promeni čoveka. Pljačkaši banaka sve ređe nose skijaške maske, oni su obični ljudi, obrazovani, naučeni da je profit iznad čoveka. Uplašena, Blaga svaki dinar čuva u stanu – čovek često misli da je najsigurniji kod kuće.

Ovaj mučenički triler je više od obične priče o socijalnoj nepravdi. Da su stvari napisane i snimljene samo malo drugačije, Naumova bi vrlo lako mogla da bude nova Super baka, junakinja koja stvar uzima u svoje ruke. Ona to donekle i čini – slomljena i ugušena između privatnih i državnih prevaranata, opljačkana i ponižena od svih, pokušava da pronađe dodatni posao. Kad shvati da sedamdesetogodišnja žena nema šta da traži na tržištu rada, pravi lažni oglas.

Lažno ime joj donosi „sreću“ – muški glas koji miriše na znoj potlačenih radnika joj preko telefona nudi zaposlenje. Njeno je samo da ode po pošiljku i doveze je na zakazano mesto. Sasvim je sigurno da ranije o takvom poslu ne bi ni razmišljala – od bugarskog jezika i književnosti je mogla dostojno da preživljava sve do kraja života. Ali sat otkucava, vreme curi i grob joj je neophodan. Seda u auto, vozi na zakazanu adresu dok onaj glas galami preko telefona.

Prevaranti se po pretnjama poznaju – kad joj poslodavac zapreti na isti način kao onomad lopovi, Blaga shvata koliko je mali svet. Ranije bi možda odustala, vratila se u stan i nastavila s privatnim časovima. Ali sada je kasno – misao o grobu na lepom mestu je jedino u čemu vidi smisao života. Iz tog paradoksa raste mračna farsa, priča o životu koji to nikad nije ni bio.

„Znaš zašto si bacila taj novac?“, kaže joj sin tokom jednog telefonskog razgovora, „Zato što nikad ništa nisi ni radila. Jer ti si posebna, ti si intelektualka“ (ili tako nešto). Možda je i kriva – sigurno je da bi bolje bilo da je novac poslala sinu, investirala u život umesto u smrt. Da je ostala bez ičega bila bi sigurna – niko ne može da nas opljačka kad nema šta da nam uzme.

Blaga do kraja nije stala na noge, jer se film razvija u duhu one stare „Oteto – prokleto“. Kad se jednom napune strahom, oči se zauvek menjaju. Širom otvorene kao da isisavaju radost iz okruženja. Tek kad se sklope sve prestaje, nevolja je u tome što i smrt košta.

Više o filmu i o terminima prikazivanja saznajte na sajtu Slobodne zone

Oceni 5