Putopis iz muzeja na otvorenom
Viena 03 S

Photo: Dragan Pejić

Beč, najbolji grad za život

Provesti novinaru petnaestak dana u turističkoj poseti Beču a ne napisati putopis isto je što i otići na more a ne okupati se, kupiti knjigu a ne pročitati je, otići na stadion/sportsku halu a ne odgledati utakmicu…

No, ambicija da se o Beču kaže nešto novo i nepoznato ravno je ambiciji deteta koje uzima čašu i pokušava da isuši more. Jer o njemu i njegovom višemilenijumskom bitisanju su napisani tomovi knjiga i monografija, snimljeni filmovi,  reportaže,  TV emisije… pa vam se svaka priča čini ispričana. Ipak, ne odustajem svestan da se sve menja pa i Beč, a staro može sagledati, doživeti i opisati na svoj načim, jer viđeno, doživljeno i opisano je uvek induvidualno – zar ne.

Iako su me turistički vodiči satima i satima „davili“ četvoromilenijumskom istorijom ove danas dvomilionske metropole, sedišta  Svetog rimskog i Austrijskog carstva te Austrougarske monarhije – preskočiću je, koliko zbog prostora rubrike, a i koga više interesuje vreme Kelta, Rimljana, Tevtonaca, Slovena, Varvara, Huna, Gota, Krstaša,  Franaka, Avara, Slovena  i Mađara koji su u pojedinim epohama pohdili Beč… Isto važi i za viševekovnu vladavinu Babenberga  i  Habzburgovaca.

Dodatni mamac turistima celog sveta da posete Beč je i činjenica da je, prema Mercerovom izveštaju 2016. (i svih narednih godina) Beč  – na osnovu studije te konsultantske firme za ljudske resurse o kvalitetu života u svetskim metropolama – najbolji grad za život u svetu i jedno od najomiljenijih odredišta turista iz čitavog sveta!

Za svetske kriterijume Beč nije preveliki grad: ima oko dva miliona stanovnika – sa predgrađima tri, podeljen je u 23 distrikta kružno raspoređena od centra ka periferiji, obilje velikih predivnih palata najrazličitijih arhitektonskih stilova, uglavnom pretvorenih u muzeje, galerije i sedišta nacionalnih institucija, ogromnim i lepo uređenim parkovima, šumama i baštama a genijalnost bečkog baroka ogleda se u spajanju raskošnog s intimnim, italijanske renesanse i austrijske kasnogotičke skulpture u hibridnu mešavinu romantike, gotike i baroka! Iako se podrazumeva i deluje kao fraza, moram reći da je grad više nego čist, saobraćaj javni i gradski – autobusi, tramvaji i metroi savršeno funkcionišu, tržni centri, prodavnice, butici… prepuni su robe svih mogućih svetskih marki i brendova, hrane i pića na svakom koraku - od Hilton hotela, barova, raskošnih restorana do picerija i uličnih kioska, a zabave – to je već priča za zaseban putopis – od nekoliko opera i pozorišta sa elitnim repertoarima, preko plesnih salona i muzičkih dvorana do barova, klubova i uličnih muzikanata – pevača i svirača.

Muzej Albertina

Neizumrli fijakeri čine posebnu atrakciju najstrožeg centra Beča. Lepo ih je videti, čuti bat konjskih kopita i osmehe turista koji s njihovih udornih sedišta posmatraju panorama grada i kamerama beleže znamenitosti!

Još u Novom Sadu su mi rekli da su mi za elementarno upoznavanje Beča potrebni dani, a  za detaljnije meseci, već posle nekoliko dana celodnevnih tabananja sam video većinu u njemu znamenitih objekata, posle desetak dana obišao najznačajnije muzeje i institucije, a sedamnaestog dana kada sam ga napuštao – bio sam neizmerno tužan što još neću biti tu!

Skoro sve glavne znamenitosti su „nagurane“ u Ringštrase – ulicu dugačku oko 5 km. a kruži oko užeg gradskog jezgra: Bečka državna opera, Parlament, Gradska kuća, Univerzitet, Berza, Muzej istorije umetnosti, Prirodnjački muzej, Muzej primenjene umetnosti… spomenici Geteu i Johasnu Štrausu Mlađem, parkovi Stadpark i Rahtauus park, Trg Marije Terezije,  Leopold muzej, muzej Albertina, Karlov trg,  katedrala Sveti Stefan, Carska palata Hofburg, Mocartova kuća, Graben i Jevrejska četvrt, Švajcarski dvor…  Nešto dalje, izvan tog „ringa“ su dvorac Marije Terezije Šenbrun i Gradski zološki vrt – kažu  najbolji u Evropi, Prater – veliki javni park na Dunavu, Hundertvaserova kuća-muzej najvećeg austrijskog slikara u poslednje vreme,  Donauinsel – veštačko ostrvo na  sredini Dunava dugačko 21 km sa 252 metra visokim Dunavskim tornjem i naravno raskošna bečka predgrađa kilometrima uzvodno i nizvodno uz Dunav prepuna vila, vinarija, vinograda, parkova, šuma...

Po povratku, u Srbiji svi su me listom pitali: Šta ti se najviše dopalo u Beču. Iako je to viđeno po muzejima, rekao sam da su to trgovi, objekti, palate, spomenici, parkovi, fantaziju u koju su pretvorili Dunav... jer ko bi običnom svetu objasnio fasciniranost delima Pikasa, Klimta, Rafalea, Matisa…

Dakle, najviše mi se dojmio  Hofburg, ogroman kompleks rezidencija i palata  po čijoj arhitekturi sam  lako uočio das u vekovima gradjeni i dograđivani. Nije me interesovalo što je u jednoj od tih zgrada i danas državni vrh Austrije koliko mogućnost da  u mnogobrojnim muzejskim postavkama vidim ogromno lično bogatstvo Habzburgovaca, luster težak pola tone, asketsku sobu Franca Jozefa sa gvozdenim vojnim kamperskim krevetom i sobe koje je upotrebljavala njegova prelepa supruga, carica Elizabeta Sisi, te gimnastičku dvoranu u kojoj je svakodnevno vežbala i fiksirala se na lepotu. U ogromnom kompleksu tih zgrada  su i odaje sa blagom, Carski apartmani, Muzej carice Sisi, Nacionalna biblioteka, Etnološki muzej, Efesov muzej, Muzej stranih muzičkih instrumenata, carska kruna Svetog Rimskog carstva… I šta sve još ne. Rečju – Hofburg je istorija, znamenitost i lepota čijem upoznavanju je potreban dan, dva, dedelja…

Drugi po impresivnosti  je dvorac Šenbrun, na desetak kilometara od centra, najposećenija atrakcija Beča. Na ulazu me je dočekao simpatični prosjak prerušen u Mocarta, što je i napisano na postolju na kojem je stajao. Da uštedim koji evro, spasila me je masa posetilaca koja se tiskala oko njegovog buđelara okačenog na pecaljki!

Dvorac je delo Hazburgovaca, ali ga je bitno dogradila  u njemu  stolovala Marija Terezija. Okružen je brojnim parkovima načičkanim statuama antičke mitologije, a na čijem uzvišenju je ljupka silueta veličanstvene kolonade GLORIET -  koji je služio kao sala za prijeme  a danas je reoprezentativni kafić, vidikovac na Beč - a podno  njega  prelepa Neptunova fontana. Sem impresivne spoljašnjosti, vredelo je platiti pozamašnu ulaznicu i u dvorcu videti dvoranu ogledala, u kojoj je voleo da nastupa mladi Mocart, kinesku okruglu sobu, strogo poverljivu „trpezariju“, u kojoj bi se sto dok je Marija Terezija obavljala tajne konsultacije, podizao sa poda sa kompletno pripremljenim obrokom, tako da niko od posluge ne bi bio prisutan tokom razgovora. Tu je i sala za bilijar, raskošna balska dvorana, brojne trpezarije, Napoleonova soba, Muzej kočija sa impresivnom kolekcijom kočija koje je koristio carski dvor,  apartmani u kojima je živeo caricin muž i mnogobrojna deca  (rodila ih je 16, tri su umrla kao bebe). Proveo sam celi bogovetni dan, čini mi se da bi mi trebala još najmanje tri da bih „sve“ video!

Ako je Marija Terezija neosporno bila omiljena carica – kojoj se eto Beč odužio dvorcem muzejem, veličanstvenim trgom i spomenikom u centru, ništa slabije nije prošao ni Eugen Savojski -  knez, austrijski vojskovođa i državnik – najveći vojskovođa svoga vremena. Sem ogromnog spomenika pred Holburgom, sagrađem nu je, naravno još za života, dvorac   Belvedere, letnja palata  se najlepšim delom bečke barokne rezidencijalne arhitekture koja predstavlja izvajani čarobni svet sa svojim alegorijskim skupturamai i vrtovima. Sa dvorca  puca prelep pogled kako na ogroman park pored prepun skulptura i fontana, tako i na Beč, jer je na uzvišenju.  Pretvoren je  u muzej u čijoj sam  gornjoj palati satima uživao gledajući najveću na svetu  kolekciju slika Gustafa Klimta. 

Centralnom pešačom zonom Graben u Jevrejskoj četvrtti dominira Pestsule – Kružni stub, potresan loptasti spomenik oslobođenju grada od kuge l679. godine – spomenik koji spaja poniznost pred bogom i jezivu opčinjenost samom bolešću. Četvrt je veoma posećena jer je u strogom cenntru, a sedište  je najmodernijih prodavnica i kafana.  Tu je i jevrejski muzej koji prati istoriju gradske jevrejske zajednice od srednjeg veka, kroz godine svojih čuvenih doprinosa bečkoj kulturi pa sve dok je nisu istrebili nacisti u Drugom svetskom ratu. Spomenik  žrtvama Holokausta koji komemoriše više od 65.000  austrijskih Jevreja koje su ubili nacisti potvrđuje da se Beč dostojanstveno odužio jevrejskom narodu koji je ovde stradao valjda kao nigde u svetu. Zadivila me je neobičnost zgrade muzeja jer podseća na izokrenutu biblioteku čije police sa zatvorenim knjigama gledaju prema unutra.

Konačno, ono što  me  je ganulo do suza - spomenik PROTIV RATA I FAŠIZMA ispred kojeg je kontroverzna bronzana skulptura  klečeće figure koja podseća na poniženje Jevreja koje je nacistički režim prisiljavao da ribaju pločnike četkicom za zube! 

Hofburg

Kada sam svojevremeno bio u Luvru mesecima posle me je „proganjala“ umetnost koju sam video. Nisam siguran koliko ću dugo biti opsednut viđenim u Muzeju umetnosti sa delima starih majstora renesanse i baroknog slikarstva italijanske, flamanske, nemačke i španske škole - Karavađa, Rafaela, Rubensa, Rembranta, Durera, Tintoreta… „Dotukli“ su me sadržaji  Leopoldovog muzeja sa delima  Egona Šilea,  Gustava Klimta i Oskara Kokške, te  Muzej Albertina i njene  višehiljadite kolekcije grafika, crteža, drvoreza i  bakroreza -Pikasa, Durea, Rafaela, Mikelanđela, Rembranta, Rubensa, Renoara, Leonarda da Vinčija, Goje, Sezana, Matisa, Klimta, Ticijana, Van Goga…

Nisam tog senzibiliteta, ali radoznalost me je odvela i u obližnji  Prorodnjački muzej na drugoj strain Trga Marije Terezije, gde sam video mnogobrojne kolekcije svetski poznatih kipova, meteora, dragog kamenja, retkih fosila, kosture dinosaurusa…

U centru Beča sam ostao bez daha  penjući se na gotički toranj  katedrale Svetog Stefana, sa 134 metra, sa koga se vidi ne samo 200.000 crepova kojima je pokrivena, već i Beč kao na dlanu.  A  u nutrašnjosti sam video barokni oltar i zvono Pumera teško preko 20 tona, izliveno od bronze 300 turskih topova zarobljenih nakon opsade 1683. godine.

Na desetak kilometara od centra mi se, sem dela u muzeju, svidela  razigrana spoljašnjost Hundertvaserovog zdanja – popularna turistička atrakcija sa svojom blago valovitom fasadom, dekorisana svetlim bojama, pločicama, keramikom i kupolama. Jedan od najpoznatijih austrijskih umetnika u poslednje vreme je svoju zaljubljenost u prirodu na najneobičniji način inkorporirao u svoje slikarstvo, skulpturu, štampu, dizajn i arhikteturu kojima se uspešno bavio.

Glorijet, sala za prijeme Marije Terezije na uzvišenju pored palate Šenbrun

Za konjske predstave u Stallburgu, zgradi u kojoj je poznata Španska škola jahanja, nisam uspeo  nabaviti ulaznicu,  jer su rasprodate mesecima unapred.  Ipak, prisustvovaao sam jednom prepodnevnom treningu – naravno ulaz se plaća - i posmatrao bravurozno složene  korake i neverovatne plesova predivnih lipicanera.

Ono što nisam video u Beču a želeo sam  je Prater – veliki javni park, Zoološki vrt Šenbrun, Dunavski toranj – Betonska igla u Dunav parku, predgrađa Beča uz Dunav, kao i mnoge atraktivnosti na Dunavskom kanalu i Dunavu. Jednostavno nisam stigao, a tešim se da mi je nešto ostalo i za sledeću posetu!

Šta treba videti u Beču

Habzburška crkva: Turistička znamenitost Beča je i Habzburška crkva za venčanje u kojoj se Marija Terezija udala za Franciosa od Lorrainea, Marie-Louisa za Napoleona, Franc Jozef se oženio Elizabetom… U kripti te crkce su pokopane pomenute i mnoge druge istorijske veličine…

Stadtpark: S obzirom na to da je kasna jesen, u lepotama najpoznatijeg  bečkog parka Stadtpark se nisam nauživao, ali video  sam najznačajnije u njemu: koncertnu dvoranu Kursalon, Bečku reku, Karolinin most,  pozlaćenu bronzanu statu kralja valcera Johana Štrausa kao i spomenuike Franca Šuberta, Antuna Bruknera, Emila Jakoba Šindlera i Hansa Kanona.

Karlov trg: Hteli ne hteli, morate ga obići . U strogom je centru  i sem  što je veliko saobraćajno čvorište tramvaja, autobusa i metroa (u nekoliko nivoa ukrštaju se  linije metroa)… Mene je ipak najviše impresionirala Karlova crkva u baroknom stilu sa elementima rokokoa,  a centralni deo spoljašnjeg dela izgrađen je po uzoru na antičke hramove – i po mom ukusu je najlepša crkva u Beču, koju krasi i poveće jezero ispred glavnog ulaza.

Hor bečkih dečaka: U Švajcarski  dvorac  sam  otišao  ne bih li video, čuo ili pak nešto saznao o čuvenom Horu bečkih dečaka… Naravno da ih nisam video i čuo (doduše, kupio sam CD i danima ih slušam, što u autu, što u stanu), jer se za to mesecima unapred zakazuje, ali smo saznali da je hor osnovan davne 1498. godine kao deo Hora carske kapele sa 16 do 20 dečaka – u kojima su pevali Hajdn i Šubert. Danas se sastoji od četiri induvidualna hora od kojih svaki ima 24 dečaka i peva nedeljom na crkvenim festivalima u kapeli dvorca. Ipak, u ovom predivnom dvorcu-tvrđavi smo videli carsku krunu švajcarskog kralja Oskara od Bohemije od čistog  zlata u koju su  ugrađeni biseri, neuglačani smaragdi, safari i rubini. Pored krune je i mač Karla Velikog i Sveto koplje za koje se govori da je probolo telo Hristosa na krstu pa se veruje da ima mistične moći.

Bečka državna opera: Približava se Novogodišnji koncert Bečke filharmonije i sve oči su uprte u Bečku državnu operu iako ona beš i nema direktnu vezu sa tim događajem jer se od održava u održava u obližnjoj  Zlatnoj sali bečkog Muzikferajna. Drugo, Bečka filharmonija je samostalna institucija koja čak i ne vežba u zgradi Državne opere. I treće, na tom koncertu se uopšte ne izvode opera već valceri, polke, mazurka i marševi kompozitora iz porodice Štrausa.  Raspitivao sam  se, kartu za taj koncert je nemoguće dobiti običnom smrtniku, ni uprkos spremnosti da se izdvoji veliki novac, jer su mesta rezervisana za elitu iz sveta muzike, politike, kulture… ne samo Beča i Austrije.

Restoran SOKAČE: U Beču živi i radi oko 60.000 ljudi iz Srbije, i posle Čikaga je najveći srpski grad izvan Srbije. Stoga ne čudi što su naši ljudi otvorili restoran SOKAČE, odmah prekoputa dvorca Šenbrun. Specijalitet je srpski roštilj. Dobro sam ručao za nepunih 20 evra.

Bečki specijaliteti: Svi su mi pričali o bečkim kobasicama koje se prodaju po uličnim štandovima, Zaher torti i piti od jabuka. Probao sam – ništa naročito. Naše roštilj kobasice iz Srema su mnogo bolje, Zaher torta je obična mešavima čokolade i džema od kajsija, od koje naše bačkulje prave mnogo bolje, a pita od jabuka je zaista sasvim solidna, skoro kao kad ih naprave naše sose iz Banata.  Mnogo više sam uživao u drugim u Beču omiljenim jelika:  češkim knedlama, mađarskom goveđem gulašu, poljskom punjenom kupusu, pilećem kotletu, kuvanoj govedini s renom, bečkom telećem kotletu, pečenoj piletinii i salatama od krompira i krastavcima...

Oceni 5