Zelena kutija (1)
Bbo 01 S

Mauzolej posvećen prvim palim antifašističkim ustanicima, Popina kod Vrnjačke Banje, 1981.

Photo: Archfondas

Bekstvo iz Beograda

Još na prvim stranicama Ukletog neimara objašnjeno je šta je bila Zelena kutija i koju je izuzetnu ulogu simboličnog, gotovo obrednog predmeta imala u mojoj Seoskoj školi za filozofiju arhitekture u Malom Popoviću, nadomak Beograda. Objašnjeno je, isto tako, kako su je moji studenti spasli od razjarenih Miloševićevih komandosa i neoštećenu, neotvorenu i neotvorivu dopremili u Beograd. Na početku svog životnog veka bila je to samo jedna stara, poveća kutija od deterdženta, sa svih šest strana oblepljena tamnozelenim kožastim tapetama. Kad je stajala uspravno, na gornjoj se strani pod prstima mogao osetiti uzan prorez kao na starinskim poštanskim sandučićima. Sličnost je ipak bila prividna, jer se naprava ni na koji način nije mogla otvoriti. Za tu anomaliju postojalo je više objašnjenja koja su se, ukratko, svodila na jedan krajnje neobičan razlog. U poslednjim predratnim godinama, a pogotovo u ratnim, trudio sam se da o svemu razmišljam izvan domašaja autocenzure, pa sam sâm sebi odašiljao poruke za koje sam verovao da ih nikad više neću pročitati. Zamisao je bila nejasna, a ja se nisam mnogo trudio da je sebi i drugima uverljivo razjasnim. I tako bi ta neotvoriva kutija zauvek ostala neotvorena da se prilike nisu iz dana u dan pogoršavale, a politička ubistva množila.

Bekstvo iz Beograda bivalo je sve neizbežnije, a ni moja supruga ni ja, još i na noć uoči samog polaska, nismo znali šta da uradimo sa neobičnim predmetom. Kako objasniti bradatim zlikovcima na granici zašto se kutija ne može otvoriti, šta se u njoj nalazi i zašto je uopšte vučemo sa sobom, u beli svet. A ukoliko bi, pak, ostala u kući, kad-tad bi je Miloševićeva tajna policija nanjušila i uzaptila. I onda sam, umoran, zbunjen, uplašen, a u nastupu nekog svetog besa, nasrnuo na svoju dragocenost. Rastrgao sam je, a gomile ceduljica, koje su pokuljale na sve strane i preplavile pod biblioteke, počeo sam trpati svuda redom. Ubacivao sam ih među listove knjiga, gužvao ih i gurao u šerpe i lonce, ututkavao među jastučnice i stare krpe. Računao sam da su zapisi olovkom, na komadićima stare hartije, bili takve vrste da bi malo koja policijska pamet – bez analize ukupnog fonda – ikako mogla dokučiti šta je beleženo i zašto.
Opisana dramatična noć, međutim, nije bila ni vrhunac ni kraj priče o Zelenoj kutiji. Bila je to samo najava daljeg raspleta čiji trijumfalni smisao, u onom trenutku, nisam umeo ni da naslutim a kamoli da predvidim. A to divno otkriće došlo je na red samo od sebe, osam godina docnije, kad sam najzad uspeo da prikupim rasute papiriće, da ih dopremim u Beč i da otpočnem sa strpljivim dešifrovanjem. I tada sam se ne malo prenerazio. U davnim beogradskim okolnostima, kad su se fondovi Zelene kutije tek nagomilavali, u onovremenoj srpskoj stvarnosti, mračnoj da se mračnija nije mogla zamisliti, ja sam u svoju riznicu odlagao lirska svedočanstva o pticama, mačkama, psima lutalicama, o miševima i ježevima, i to sam činio tako hladnokrvno i duhom pomalo odsutno kao da se ništa drugo pažnje vredno nije odigravalo.

Pored zapisa o kućnim ljubimcima i ne-ljubimcima i jedva nešto malo uzgrednih beležaka o nevažnim, pa i apsurdnim pojedinostima svakidašnjice, sve ostalo su bile hrpe zapisa o snovima. Bilo ih je toliko da su se papirići obema rukama mogli zahvatati, prebirati, ređati i, uz istrajne napore, koliko-toliko i dešifrovati. Snove sam svojevremeno zapisivao u prekidima spavanja, a ponekad, fasciniran noćnom slikom, nasilno sam se budio da bih uz baterijsku svetiljku, ili čak i bez nje, promumlao u mali kasetofon nekoliko ključnih šifri koje bi mi sutradan možda mogle pomoći da ponovo u sećanje prizovem poneku krpicu već napola izgubljenih noćnih prizora.

Slučajno, ili prema nekom tajanstvenom unutrašnjem diktatu, moje beleške o snovima nisu nikad bile datirane. Danas ne umem da presudim da li je u pitanju bila moja uobičajena nonšalantnost ili, možda, neka skrivena namera da svojim snovima pripišem dostojanstvo vanvremenskih, dakle, mitskih ili bar paramitskih otkrića. Ali, bez obzira na različite mogućnosti tumačenja, lako je danas razumeti da zapisivanje, pa i podrobnije opisivanje koliko-toliko upamćenih noćnih slika, nije bila neka savršena metoda da se snovi sačuvaju u svojoj magijsko-poetskoj celovitosti. Nažalost, sem nepouzdanih naknadnih saopštenja nikakva druga majstorija fotografisanja i reprodukovanja naših noćnih doživljaja nije pronađena. A da bi i te kako bilo čudesnih prilika za okultno fotografisanje, bilo bi ih i na pretek. Snovi k'o snovi, i dalje bi nas vodili i zavodili putevima i raspućima noći, od predela do predela raznih Nigdija (Utopija), Nikadija (Uhronija), Dobrodođija (Eutopija), obećavajući nam da će nas, već u sledećem snu odvesti dalje i još dalje…

A sad, malo unatrag, u vreme kad je naša seoska škola, koju smo od milošte ponekad označavali alegorijskom slikom „Mistrija pod orahom“, bila još uvek u svom punom sjaju. Dakle, negde na samom početku osamdesetih godina prošlog veka. U sledećem poglavlju ovog mog izveštaja uslediće prilično iscrpan opis jednog školskog radnog dana koji je, po nepisanim uzusima škole, obično otpočinjao negde subotom u prepodnevnim časovima, da bi se okončao pred ponoć, e da bi se razdragana družina poslednjim vangradskim autobusom vratila svojim kućama. Doduše, ovaj školski dan je umnogome bio izuzetan, a pomalo i oproštajan, no o tome nešto više ima da kaže izveštaj koji tek sledi.

*Iz knjige „Zelena kutija”

(NASTAVIĆE SE)

Oceni 5