Sa Crnjanskim u Londonu (2)
Miloš Crnjanski

Photo: http://cmjp.rs

Bekstvo iz zubarske ordinacije

Utorak, 26-og decembra 1961. 

Gospođa Crnjanski se obradovala našem dolasku. Baš je crtala modele svojih lutaka kad uđosmo. Posedimo s njima tako još dva sata, popijemo čaj a potom hitamo na sastanak s našim bugarskim prijateljem Diankom Sotirovim, spikerom na bugarskoj emisiji VVS-a. Crnjanski nam objašnjava kako ćemo k njemu stići, ali mi smo već udesili da idemo sa Nenadom Petrovićem jer poznaje put.

Zanimljivo zašto gospođa Crnjanski nije tražila britansko podanstvo. Ona prima mesečnu pomoć od 14 funti a da je britanska podanica to bi joj bilo ukinuto, kao Crnjanskom. Ovu pomoć deli Udruženje slobodnih građana Jugoslavije čiji je predsednik i mecena Vane Ivanović, privrednik i sportista. Ja mislim da on finansira Našu reč.

Gospođi Crnjanski dozvoljeno je da zarađuje samo 500 funti godišnje. Kako svoje lutke prodaje po velikim radnjama uz račun i novac dobija čekom, ne može ništa zatajiti. Kad ispuni svoju godišnju zaradu, mora da prestane sa radom. I to je nešto što se na kontinentu ne može zamisliti: ograničiti zaradu nekome ko je sposoban da više zaradi. To čak ne rade ni komunisti. Francuzi, ako nema dovoljno posla za njihove građane, oduzimaju pravo rada strancima. Međutim, kad neko već ima pravo na rad, nema ograničenja zarade!

Crnjanski nam priča taj čudan odnos svoje žene i britanskih vlasti, pod laburistima uglavnom, i opet završava sa: „Yes, Sir, a šta na to kažete?“

Crnjanski ne prestaje da sipa cijankalijum na svoje protivnike. Uživanje je slušati kako slika jednog poznatog emigranta u Londonu. Da se to snimi na filmsku pantljiku, bilo bi vredno najboljeg glumca.

Rečeni gospodin bio je na službi u jednoj porodici koja se brinula o srpskim emigrantima. Prvog dana dođe na posao obučen kao engleski džentlmen, sa zlatnim dugmadima na rukavima od košulje, sa zlatnom navlakom za čačkalicu koju je dobio od nekog rumunskog državnika. Domaćica primeti Crnjanskom da njen novi sekretar, izbeglica, izgleda lepše obučen od njenih prijatelja domaćih koji su baš pravi džentlmeni. Idućeg dana naš čovek promeni odelo i sve u vezi s njim. Trećeg dana takođe i tako sve dok jednog dana domaćica kaže Crnjanskom da ga opomene. „Englezi će verovati“, kazala je ona, „da su emigranti u tako dobroj situaciji da im pomoć ne treba.“ Crnjanski skrene pažnju elegantnom Srbinu. „Ta-ko!“ reče on. Sutradan pojavi se u starinskom tvidu koji je svakako kupio u nekoj telalnici, sa neispeglanim pantalonama od kašea, sa košuljom nešto pocepanom oko vrata, u starim, iznošenim cipelama ali očišćenim. „Nedostajale su samo pocepane čarape“, primeti Crnjanski. „Bilo je neverovatno videti ovu promenu u roku od 24 časa. Nešto kao u pozorištu...“

Još lepšu priču ima Crnjanski.

„Kad je pala poslednja emigrantska vlada sa Purićem pojavi se jedan visoki činovnik i kaže lično bivšem predsedniku:

– Gospodin predsednik zna vrlo dobro da sam moj posao vršio savesno i odano...

– Tačno je, odgovori Purić.

– Da li gospodin predsednik može nešto da učini za mene: moja kuća, u Beogradu, srušena je bombardovanjem. Da li bih mogao dobiti neki akonto od eventualne ratne štete?

– Žalim, odgovori Purić, ali ako Nemci budu plaćali ratnu štetu, imaćete pravo na žalbu. Naša vlada to ne može platiti; uostalom: kase su prazne. Nimalo zbunjen ovim hladnim odgovorom on nastavi:

– A za moj prekovremeni rad, zar vlada ne može odsekom da mi dâ izvesnu sumu?

– Već sam vam rekao da su kase prazne. Visoki činovnik se ponovo presavije:

– Ako gospodin predsednik ne može da učini ni to, zašto mi bar poslednjeg dana u funkciji ne učini nešto za što treba samo potez pera: da me unapredi i višu grupu.

– To bi bilo nezakonski, odgovori Purić. Neumoran u presavijanju činovnik tada pređe iz trećeg lica jednine u drugo lice množine:

– Pa dobro, gospodine predsedniče, dajte mi onda bar jednog Svetog Savu.

Miloš i Vida CrnjanskiSe non è vero è ben trovato, kažu Italijani.

Zatim gospođa Crnjanski priča nešto sa atmosferom Baskervilskog psa.

Crnjanskog su boleli zubi pa se požali jednoj staroj Engleskinji ne bi li ga ona poslala svom zubaru. Kako da ne? Dođe Crnjanski jednom starijem gospodinu mirnog izgleda i zamoli da mu pregleda zube. – Ja ću taj zub odmah izvaditi, reče zubar. – Zar ga ne možete plombirati? – upita Crnjanski. – Ne, moramo ga vaditi i to odmah.

Crnjanski popusti i zubar, sav srećan, poče da vadi zub, dugo, duže nego što je to obično. Kad ga je izvadio, pokazao mu ga onako krvavog i rekao da će ga poslati njegovoj zaštitnici. Odista, ova je slušala priču s najvećim uživanjem i gledala u zub koji je stajao pred njom u jednoj specijalnoj čaši, naravno, opran.

Posle nekog vremena gospođu Crnjanski zaboli zub. Opet bude poslata onom zubaru. Ovaj neće da ga leči, niti plombira, već želi odmah da ga vadi. – Ali taj zub nije za vađenje – kriknu gospođa Crnjanski. Ona još nije dovršila šta je namislila, kad zubar uvuče klješta u njena usta... – Izbečio se – priča gospođa Crnjanski – i vuče moj zub a on neće da izlazi. Ja sam pod lokalnom narkozom i ne boli me ali vidim da zub ne izlazi, mora da je zdrav. Kažem mu da prestane. – Ne – odgovori on – kako da prestanem, taman je pošao... a kad njega izvadim onda ću i ostale. – Kako, povičem ja, sve ostale? – Jes, sve ostale! – Ja onda skočim sa stolice, bacim čaršav na njega i pobegnem iz ordinacije...

– Kad je zubar ispričao našoj dobrotvorki šta sam uradila ona mi se dugo nije javljala.

– U međuvremenu – nastavi Crnjanski – ovaj je zubar povadio zube našim ljudima i sve ih pokazivao svojoj staroj klijentkinji. Izgleda da mi Srbi imamo naročito račvaste, barbarske zube, šta li...

Ne znam kako promenismo temu kad dođosmo ponovo na Slobodana Jovanovića.

– Slobodan je stanovao, poče Crnjanski, u onom viktorijanskom hotelu godinama s nekim starim penzionerima i penzionerkama, uglavnom babama. Kako su one znale ko je i šta je bio silno su ga respektovale utoliko pre što u jedan takav skroman hotel nikad ne bi zapao jedan bivši predsednik vlade Velike Britanije, pa čak ni jedan rektor Univerziteta. Babe su bile konzervativke. Zbilo se to uoči čuvenih izbora godine 1945. Posle večere, u razgovoru, upitaju babe Slobodana: – Šta mislite, gospodine Prvi ministre, ko će sutra dobiti na izborima?

– Laburisti, nema sumnje, odgovori Slobodan bez mnogo razmišljanja.

– Labourists!? Mister Prime Minister, but you are Tory!

Sutradan laburisti su dobili izbore. Otad je Slobodan za ove babe bio vidovit čovek.

Ali sve te stvari opisaće vernije Crnjanski u svojim Embahadama i uspomenama. Ja beležim kako sam ih čuo.

Sleduje još jedna divna priča o Slobodanu. Uđe jednog jutra dr Juraj Krnjević kod Slobodana, sav ljut.

– Gospodine predsjedniče, Vaši činovnici otvaraju moju poštu. To je skandal! Ja sam podpredsjednik jugoslavenske vlade. Kako se usuđuju činiti tako nečega? Slobodan je namah sve razumeo.

– Gospodine Krnjeviću, dajte mi, molim vas, dvanaest sati vremena da obavim istragu i da kaznim krivca.

Istraga je utvrdila da Krnjevićeva pisma otvara Petar Ivanković, zvani „Perica Ivanković“, stari član Pres-biroa. On ne samo što je otvorio Krnjevićevo pismo, već ga je primio kao preporučeno i potpisao se kao prijemac u amanetniku. Slobodan pozove Pericu na raport. Ozbiljan, natmuren, poče on:

– Gospodine Ivankoviću, radi se o jednoj veoma važnoj stvari; sudbina jugoslovenske vlade zavisi od ishoda ove afere... Vi ste neodgovorno i neovlašćeno primili pismo adresovano na gospodina doktora Jurja Krnjevića, potpisali amanetnu knjigu, otvorili ga, i potom ga predali adresantu. Pera Ivanković, očevidno uplašen ali ne i zbunjen, upita Slobodana:

– Kako vi to znate, gospodine predsedniče?

– Video sam i prepoznao vaš potpis u amanetniku.

Sad Perica promeni ton svog lica i od snuždenog činovnika pretvori se u blaženog građanina:

– Gospodine predsedniče, ovo je najsrećniji dan u mom životu...

– ?!?!?!?!?

– Pa Vi ste prepoznali moj rukopis...

Ponovo italijanska izreka koja veli da ako čak i nije istinito, ipak je lepo nađeno. Ali je majstorska, gogoljevska.

Oceni 5