Putopis: Ada Bojana
Ada Bojana

Photo: Nikola Krstić

Bekstvo od sivila realnosti nikada nije bilo slađe

Pre samo par godina, Ada Bojana je postala promised land svih balkanskih bitangi i princeza, koji su glavom bez obzira bežali od depresivne dinamike svojih skučenih staništa. Tamo te niko ne pita odakle si došao, kada ideš i zašto si se opet vratio. Mesto u kojem pivo nikada ne presuši. Gde trava nikada ne izgori. Gde se kiselina pije umesto vode. Gde može da se prećuti ceo dan. I mnogo toga da se kaže, vidi i čuje. Ali i proba. “Sunce. Vetar. Voda. Zemlja. To je sve što ti je potrebno”, rekla mi je jedna stara kajla. Pošto mi je bio prvi put, otputovao sam sam, znajući da ću dole naleteti na polovinu ljudi koje poznajem.

Buy The Ticket, Take The Ride

Nakon svađe oko numerisanih mesta; piskanja, vriskanja, treskanja i hrkanja saputnika; apsurdno isponavljanog kompilacijskog diska Plavog orkestra, koji je očigledno bio jedini i omiljeni muzički odabir našeg vozača; starije gospođe kojoj je moje rame poslužilo umesto jastuka; atrofirajućeg bola u kolenima; razmenjenih mrkih pogleda sa carinicima; popijene kafe u kanjonu Morače; ponovnog preslušavanja Loše i njegovih pajtaša; uzvika u autobusu “Vidi, eno mora”; rasprave oko toga da li može vozač da staje na svakom ćošku; jurenja autoputem prema konačnoj destinaciji – nekako se dočepasmo Ulcinja.

Odatle je, otprilike, potrebno 20 minuta vožnje kolima do Ade Bojane. Eka, gazdarica sojenice kod koje sam noćio, sačekuje me, odvozi, upoznaje sa ostatkom njenog domaćinstva, smešta u potpalublje sa krevetom, klimom, pristojnim kupatilom, gde na par minuta padam u nesvest od sreće, jer bitno je na tom mestu - ukoliko čovek ne može da trpi nepranje, pesak i sladunjavi miris svog tela - da ima gde da dovede ličnu higijenu na iole pristojan nivo.

Bez lažne skromnosti i bespotrebnog patetisanja, na Adi su mađioničarski nestajali finansijski problemi, brige oko studiranja, očajničke drame u kući, gradske melanholije i uopšte sve bezobzirne muke zbog kojih se noću jedva spava. Moždane vijuge su već posle prvog dana počele da popuštaju onu stalnu napetost, uprkos tome što nisam verovao da Ada ima tu delotvornu magiju o kojoj svi toliko pričaju.

Dok smo noću sedeli oko logorske vatre, ljudi koje nisam ranije poznavao držali su slovo o svojim iskustvima, o tome kako su konačno u spoju sa prirodom spoznali sebe. Razmenjivali su međusobna iskustva i anegdote. Nisam verovao u priče da će neko nakon desetak dana bežanja od urbane rutine, baškareći se na Adi Bojani, doživeti maltene paranormalno iskustvo.

Enter Sandman

Ubrzo se sve promenilo. Sumanuti niz situacija koji je počinjao da se ređa, uprkos površnoj monotoniji koja se na prvi pogled uviđa, počinjao je da razvija poseban put ka vudstokovskom otkrovenju mlađanog autora.
Osoba pod nadimkom Viking, niko mu nije znao ime, bio je skoro polubožanstvo te plaže. Niko nije znao odakle je to čudo došlo, čime se hranilo, gde je boravilo i šta je ostatak godine radilo, ali su svi šaputali kako je on jedan od ljudi koji najduže posećuju ovu pustaru.

Sedeli smo u kampu, valjda beše treće veče, valjali se, onako otkinuti, od smeha, trućali raznorazne budalaštine, kada odjednom naiđe On. Mrak se odavno prevukao preko neba. Zvezda je bilo više nego ikada, čak se i poneka padajuća mogla primetiti koja bi za treptaj oka nestala. Vreme je krenulo polako da se vraća unatraške, a vatra između nas je postajala sve veća, poput nekog požara, dok je Viking bio jedina tačka u koju smo svi buljili.

Sa svojih tridesetak godina, aljkavom majicom i štrokavim gaćama, suvonjav, neuredne brade, krenuo je da nas vodi kroz svoje pustolovine. O svetovima koje je posećivao. O univerzumima koje je video. Kao u onoj Božićnoj priči sa duhovima prošlosti. Naravno da je lik imao neku psihotičnu dijagnozu. ali niko od nas petnaestak nije se usuđivao da ga prekine. Niko nije želeo da mu kaže: “Ajde, budalo, ne baljezgaj”. Crtao je po pesku razne gluposti. Počeo je da igra oko vatre, da je preskače i da izgovara čudne reči. Lupetao je gluposti, pojma on nije imao o čemu laprda, ali nam to nije smetalo da zajedno s njim padnemo u šamanski trans. Dabome da su osobe, koje smo u maglovitoj tmini Ade Bojane viđali, preko dana izgledale sasvim obično i dosadno.

Ali, u večenjim satima, ispred Doma Kulture (kafić), svima bi se čula iznova izoštravala. Lutajući beskonačnim bespućima peskovite Ade Bojane - preko dana užarene, noću gotovo saharski ledene – tragalo se za odmorom od preterano zamarajuće, učmale i imbecilno dosadne atmosfere naših domova, koji su nas volšebno vukli unazad.

Jedne večeri pokušao sam da sopstveno ludilo na Adi Bojani pretočim u tekst. Sve je išlo božanstveno, reči su se same nizale, rečenice uveliko nadovezivale, slikovito i volšebno, ali već sledećeg jutra sve je to moglo da se baci u vodu. Škrabopisi umesto slova, slova iz prvog reda spajana sa onima iz trećeg, redovi koji nemaju veze jedan sa drugim, krugovi koji bi trebalo da budu, valjda, slova, misli koje uopšte nisu povezane - kada o njima razmišljaš kada se probudiš - ali u trenucima dok su nastajale izgledalo je kao da imaju životni smisao.

Izobličeni glas koji sam mogao da čujem na svom telefonu, plašio me je, ako ništa drugo, jer uopšte nije ličio na moj. Posle petog dana anksioznost je počela da se lepi uz kičmu. “Ovo je mesto gde se suočiš sa samim sobom”, rekao je jedan od mnogih sa kojima sam razmenio neku reč. Neki poznanici su od te preterane samospoznaje pobegli nazad svojim kućama. “Ne mogu više da izdržim ovde. Poludeću!”, rekao je jedan tip iz kampa koji je već sledećeg jutra nestao.

People Are Strange

Urlikanje, saplitanje i padanje po prašini kampa; gubljenje razuma ispred Doma Kulture; treperenje faca i haluciniranje raznoraznih čudesa; ubrzani govori i palacanje jezikom pred Geckom (kafić); gubljenje pojma o vremenu, prostoru i postojanju u krugu oko vatre; dočekivanje zore izbečenih očiju uz cvokotanje zuba; preiskreni razgovori i ljubavni podvizi noćnog kupanja; višečasovno mirovanje u tišini i nulti procenat interesovanja za ostatak sveta uz dnevno ispijanje flaši piva – samo su neki avanturistički detalji koje mi je Ada Bojana ponudila. Bilo je raznoraznih društvenih slojeva: takozvani rejveri, metalike i splavarke, dangube sa ćoškova, duvači iz kraja, nadobudni režiseri, propali novinari, dileri stanova, automobila i opijata, perverzni matorci, bivši panduri, debele drugarice, ružne drugarice, prve simpatije koje od vrtića nisi video, precenjeni glumci, dosadni parovi, manijaci, pravi i lažni doktori nauka, riba pauk, psi, mačke, Čiča, Viking i sva ostala bića, stvorenja i aveti koja (ni)si želeo da vidiš tamo. Svi na jednom mestu. Pod istim suncem. Svi su znali zašto su tamo i bili su srećni zbog toga, iako smo u stvarnom životu u govnima do guše.

Ako se na trenutak zastane, može se primetiti da svi oni, bez imalo briga, leškare na peškiru ili ležaljci, igraju odbojku na pesku, bore se sa talasima, plaše se ribe pauka, pokušavaju da nabace kancerogenu boju, a onda noću utonu u ekstatični delirijum. Naprotiv, preko dana se neće čuti buka, vika, dreka, jaka muzika, visoki iritirajući tonovi, smarajući prodavci svega i svačega, već samo opijumski šumovi vetra, tihi lavež ponekog psa i radosni smeh prepričavanja prethodne večeri. Bežanje od sivila realnosti nikada nije bilo slađe.

Bojana Dreaming

Kako mi je neki domorodac spomenuo, postoje tri kategorije turista. Prva su stare kajle, oni koji svake godine dolaze. Druga kategorija su pokondirene tikve, oni koji su došle da budu viđene, jer su čuli da je ovde mnogo dobro. Treća su egzibicionisti koji su u potrazi za novim mestima. A surova istina, kako on kaže, jeste to što druge dve kategorije uvek pređu u prvu.

Kada čovek uđe u pritajeni ritam Ade Bojane, mala doza podsećanja da bi uskoro trebalo ponovo da se pakuju koferi ume da bude jezivo neprijatno. Dok sediš zagledan u pučinu”, sama pomisao da te već posle prve kiselo nasmejane dobrodošlice kod kuće, očekuje pregršt neverovatno dosadnih obaveza, dovodi prosečnog mladog čoveka do blagog nervnog sloma. Kada je svima već puna glava impresivnih doživljaja i kada je serotonin iscrpeo sve moguće zalihe neophodne sreće - onda nastupa ona šizofrena faza kada ne znaš da li ti uopšte ide kući. Ali, na kraju, znaš i sam da moraš da odeš. Ukoliko nisi Viking.

I posle skoro godinu dana, još mi pred očima prolaze slike noći u kojoj smo se svi pod punim mesecom klatili uz stihove Haustora i dočekivali jutra uz “California Dreaming”. Nekada mi se vrate slike Čiče - još jednog apostola Ade Bojane – kako nas u potpunoj tmini, koja je zaista bila nesvakidašnja, vodi kroz nedođije beskonačno dugačkih plaža i neistraženih šumaraka. Kroz mesto puno sablasnih misterija, otkačenih likova i nadrealnih doživljaja. Mesto na kojem hoćeš što duže da ostaneš. I sa kojeg, u trenucima slabosti, želiš zauvek da pobegneš.

Oceni 5