Bela Hamvaš: Kao jak otrov

Džojs spasava bibliotekara velike neprilike. Umesto da u svoj izbor uvrsti pedeset pisaca dvadesetog veka tako da njegova suština izostane, može da izabere Džojsa i tako sačuva suštinu veka. Istina je da se Uliks i Finegan međusobno tako razlikuju kao da je ovo poslednje delo napisao deda, a ono prethodno unuk. Ali se u Džojsu, kao i u tako mnogim velikim piscima, susreću tri geenracije. On već sada piše tako što će oni najveći znati da pišu tek posle stotinu godina.

Uliks je danas već laka literatura. Nema teškoće u njegovom razumevanju. Finegan je, pak, kao jak otrov. Ako neko ispije mnogo, poblesaviće; ako uzme deset kapi, izlečiće se i od samrtne melanholije. I to za tren oka. Džojs je inace čudo – on je Demosten među piscima. Demosten je mucao i trzao se pa ipak je uspeo da postane najveći besednik Atine. I Džojs je bio takav mucavac. Nije znao da piše. Ali je samodisciplinom postao najveći stilista.