Nova srpska trilogija: Početak bune na dahije (1)
Prvi srpski ustanak

Photo: Wikipedia

Belaj će nastati tek kada Turci odu

5.

Početkom XIX veka, prost narod u Srbiji imena meseci izgovarao je ovako: januarije, ferfar, martije, avrilj, maj, junije, julije, fagust, setemvrije, oktomvrije, novemvrije, dekemvar. Leta 7312. od postanja sveta, iliti 1804. od Hristovog roždestva, na Sretenje Gospodnje, koje je te godine padalo ferfara drugog, šestog, osmog ili četrnaestog – u zavisnosti kako je ko od učesnika računao vreme – u Orašcu je održan sabor srpskih glavara, na kome je doneta odluka o početku ustanka protiv dahija.

Iako su knezovi celivali časni krst i nad Jevanđeljem se zakleli na slogu i vernost, iako je prota Atanasije naglas pročitao ustaničku poslanicu Nerođenih Istoriografa, koja je – naglašavajući duboko nezadovoljstvo potomstva zbog sramotnog serbskog opstajanja u ropstvu – do najsitnijih detalja propisivala strategiju, taktiku i tok budućih ratnih operacija, sabor, na kome je učestvovao i gospodar Gvozden, nije prošao bez nesloge i trzavica. Neki su knezovi smatrali da nije pametno podizati ustanak usred zime. Drugi su, opet, iz kukavičluka ili iz opreznosti, predlagali da se stvar odloži i da se sačekaju bolja vremena. Oni pak najlakomisleniji i najratoborniji pozivali su da se iz Orašca odmah krene na Stambol. Izbor vožda takođe nije glatko tekao. Većina učesnika je za starešinu ustanka htela nadaleko čuvenog i u pesmama opevanog hajduka Stanoja Glavaša. Za drugu, isto tako dostojnu ličnost, smatrali su kneza Teodosija Marićevića. Nije bilo ni pomena o Karađorđu Petroviću, koji se spočetka pretvarao da poštuje volju većine, ali je – kako je sabor odmicao – sve više besneo i poprimao zlokobno polumitološko obličje kojim su turske žene zastrašivale neposlušnu decu.

I sve se češće mašao za pištolj.

Saborska atmosfera bila je na ivici usijanja. Krvoproliće je visilo u vazduhu. Pogotovo što su se tih meseci po Srbiji šapatom pronosili glasovi da su poslanice Istoriografa najobičnija podvala, da u stvari nema nikakvih istoriografa, da ta pisma po Karađorđevoj porudžbini piše Vuk Karadžić i šalje ih redovnom poštom iz Beča.[1]

Zgusnutu tišinu u Marićevića jaruzi prvi je prekinuo Karađorđe. „Koekude!“, jedva je procedio kroz zube. „Kako hoćete. Stanoje i Todosije jesu junaci, i dobri ljudi. Ali nemoj posle da vam đavo bude kriv.“

Videlo se da Karađorđe po svaku cenu hoće da bude voždVidelo se da Karađorđe po svaku cenu hoće da bude vožd. U podugom nadmetanju sa neizrečenom ali svima jasnom Karađorđevom tvrdom rešenošću i čeličnom voljom, prvi je popustio knez Teodosije. „Braćo, vi znate da se ja zovem Teodosije“, rekao je, „što na grečeskom znači Bogosav, pa nije u redu da vas ja, sa takvim imenom, vodim u rat i pogibiju. Grehota je prema Bogu. Evo, tu je Đorđe, nazvan po svetom ratniku, Georgiju. Mislim da će on biti bolji za ovaj posao.“

Nedugo potom, povukao se i neustrašivi Stanoje Glavaš, koji se najviše sprdao s Nerođenim Istoriografima i koji je svoj prezir otvoreno pokazivao javno se posle nužde brišući njihovim poslanicama. Zbog toga su se pedesetak godina kasnije Istoriografi svirepo osvetili Glavašu. Prepravljajući sećanja savremenika, krivotvoreći vereničke ugovore odavno pomrlih provodadžija, naknadno su iskonstruisali prilično uverljivu priču o svadbi u selu Bančini, na koju je zbog rodbinskih veza sa mladoženjom Stanoje Glavaš morao da ode, da bi, izdan Turcima od strane nekog Srbina, upao u podmuklu zasedu i bio teško ranjen. Kabadahije su mu još živom odsekli glavu, usolili je i poslali sultanu u Stambol. Docnije je Stanojeva sestra za poveliku sumu dukata otkupila glavu i položila je pored bratovljevog tela, sahranjenog u porti crkve Svetog Arhangela Gavrila u Smederevskoj Palanci. Kao pomalo zakasneli znak pažnje prema junaku Prvog ustanka, odlukom vlade Republike Srbije iz 2002. godine, crkva i grob Stanoja Glavaša proglašeni su spomenikom kulture.[2]

A onog saborskog sumraka, u Marićevića jaruzi, poražen i pomiren sa sudbinom, Glavaš je jetko prozborio: „Pravo, braćo, kaže Teodosije. Ja sporo mislim i sporo delam. Najbolje će biti da Đorđije bude vožd.“ Niko više nije imao ništa da kaže. Karađorđe je, međutim, postupio diplomatski i mudro. Da bi dramsku situaciju doveo do vrhunca, kada su ga povicima i pucnjima iz pištolja izglasali za vođu, počeo je da se nećka i da knezove i glavare uverava kako on nije dorastao zadatku. Janićije Đurić, docniji tajni sekretar „verhovnago vožda serbskog“ u svojim Sećanjima, s podnaslovom – žizan i podvigi, vojena i političeska djejanija slavnago i hrabrago muža bivšega vožda serbskago karađorđa petrovića iz topole, koji je se 1804. godine podigao protivo zuluma turaka na daije i bunu u pašaluku učinio, te se narod na oružije podigao, turske anove po selima popalio i subaše po istim pobio, palanke popalio i turke iz istije u gradove sagnao, a neke za granicu beogradskog pašaluka prognao, u kojim san djejstvijima ja očevidac bio i sa dostovernim mojim opisanijem časnoj i domaćoj jego žizni ot samoga roždenija do konca života, smerti i pogrebenija jego – podnaslovom dugačkim gotovo koliko i rukopis, ovako opisuje događaj:

„Vi, braćo, rekao je vožd, izaberite sebi koga drugoga za starešinu. Eto Stanoja, eto Vula, eto Todosija tergovca, ja ću ih najbolje slušati. Na te reči Karađorđeve rekne prota Atanasije: A zašto ti nama ne bi bio starešina, brate Đorđe? Mi svi tebe oćemo. Kaži nam zašto ti nećeš? Na to će Karađorđe: Ja ću vam kazati zašto neću. Ja sam čovek ljut i zao, pak ko ne posluša ili pođe na stranu ili počne kakve stare pizme da tera, ja ću onoga da ubijem.“

Pisac apokrifnih pisama Nerođenih istoriografa: Vuk KaradžićU kasnijim istorijama ostalo je zabeleženo da su Karađorđeve reči knezovi i glavari propratili gromoglasnim povicima „i mi sve tako oćemo“, „takav nam i treba i to dobro tako i jeste“. Ali je iz istih tih istorija izbrisano da je, prihvatajući se starešinstva i čuvši povike odobravanja, vožd kliknuo: „Dobro, onda, braćo“, potegao pušku i pištolje i preciznim hicima u čelo pobio osmoricu glavara, pre svega za primer, a naposletku zbog toga što su sva osmorica bila protivna njegovom izboru i dizanju ustanka uopšte.

Od tada nadalje, sve je bilo jednostavno. Ustanak protiv otomanske sile bio je uzan, vijugav prolaz između pogibije od turske i pogibije od Karađorđeve ruke, a izbor Karađorđa za vožda pokazao se kao najbolje moguće rešenje. Krajem XIX veka, u knjizi Die Serbische Revolution Leopold Ranke je izneo smelu tezu, zasnovanu na zamršenim numerološkim proračunima, saglasno kojoj bi u slučaju da je ustanak predvodio Stanoje Glavaš Srbija bila oslobođena od Turaka tek 1954. godine. Karađorđev ratnički genij, smelost njegove vizije i čvrstina njegove ruke disciplinovali su zaptu nesklone i oružju nevične Srbe i znatno ubrzali raspad Otomanskog carstva.

U istoj knjizi, na stranicama 324, 325 i 326, koje su volšebno izostale iz svih sledećih izdanja, Ranke argumentovano opovrgava teoriju o postojanju zavere Nerođenih Istoriografa, oglašavajući je plodom kolektivne mašte, ne odbacujući, međutim, mogućnost da je sve to skupa zapravo bila Karađorđeva i Vukova ujdurma.

„Ne znam šta će od ovoga ispasti. A ne znam šta će nam, pored nas, i Turci.“

Gospodar Gvozden je brzo shvatio da je Voždov cilj, iako za to niko nije čuo, i mada će proći više od sto pedeset godina pre nego što te reči uđu u upotrebu, u stvari etničko čišćenje – nemilosrdno ubijanje i konačno proterivanje Turaka iz Srbije

Tim rečima je na povratku u Užice gospodar Gvozden opisao Anki prilike na saboru u Orašcu. „Koliko vidim“, nastavio je othukujući, „ustanak se diže da se ne bismo pobili među sobom. Zapamti šta ti kažem – belaj će nastati tek kada Turci odu. Plana nikakvog i načertanija nema. Trgovce niko ne zarezuje. Otimačina je već počela. Karađorđe me je, pošto je izabran, odveo u stranu i šapatom rekao da mu pokojni Pavle bajagi duguje 500 oka rakije i 300 oka vina, i da ja kako znam i umem dug izmirim. Nije govorio šta će biti ako mu rakiju i vino odmah ne pošaljem. Samo me je presekao pogledom negde oko slabina, tačno na mestu kuda je namerio da me, ako nepostojeći dug ne vratim, iseče handžarom. Nisu mi problem pare. Problem je gde sad naći toliku rakiju. Naći ću je nekako. A znaš li zašto mu trebaju to vino i rakija? Bolje da ne znaš. Grize ga savest što je onomad, kad je bežao u Nemačku, naredio Đorđu Ostojiću da mu ubije oca. Mada se priča da ga je sam u besu ubio, pa krivicu svalio na Đorđa. Posle se ispovedio u manastiru Blagovešteniju, a tamošnji je arhimandrit Gligorije visinu dara dostatnog za upokojenje Petrove duše procenio na 200 oka rakije i 200 oka hleba. Tako će to, Anka, biti: Georgije će da seče i ubija, a mi ćemo, firma-ljudi i tergovci, krvavo plaćati upokojenija duša.“

 Vožd je, nadahnut Proviđenjem, na umu imao ideju potpunog izgona Turaka iz Evrope, i ponovno vaspostavljanje Romejskog carstvaU strahu da bi nesnosni Glas, koji je, obuzet rodoljubivom groznicom, već dve godine bez prestanka recitovao guslarske pesme i pozivao na pohod na Aja Sofiju, mogao odati Gvozdena, Anka mu je savetovala da ćuti i da se strpi. Gvozden je poslušao njen savet. Ćutao je i trpio. Razaslao je momke po selima, sakupio potrebnu količinu vina i rakije, natovario je na mazge i tovar odneo Karađorđu. Sa tog puta se, međutim, podugo nije vratio u Užice. Vožd ga je zadržao kod sebe, kao prevodioca sa turskog i pisca pisama prepunih najcrnjih uvreda, koja je povremeno slao dahijama u Beograd. Tako je, manje-više nevoljno, gospodar Gvozden pratio Karađorđa u nizu krvavih bitaka, paljevina hanova, otimačina stoke i pokolja janičara i kabadahija.

Gospodar Gvozden je brzo shvatio da je Voždov cilj, iako za to niko nije čuo, i mada će proći više od sto pedeset godina pre nego što te reči uđu u upotrebu, u stvari etničko čišćenje – nemilosrdno ubijanje i konačno proterivanje Turaka iz Srbije. Kao prekaljeni hajduk, koji je, istina, već duže vreme odlazio u šumu samo radi pohare i ubistva kakvog uglednog čoveka, kome bi bilo ispod časti da bude posečen rukom fukare, gospodar Gvozden nije imao ništa protiv ubijanja u bitkama. Ali je u osvetničkom pokolju, ubistvima iz zabave i ubistvima radi ubistva video pretnju razvoju ekonomije. „Gospodaru“, usuđivao se da kaže Voždu kada bi ovaj bio dobre volje, „samovolji ustanika moraš stati na put. Ubistvo ima smisla samo ako donosi profit. Svaki dan poneki haramija ubije Turčina tek da bi mu uzeo ćurak i pištolj. Zar nije bolje da Turčina poštedimo i uzmemo za otkup pare za koje možemo kupiti sto ćuraka, sto pištolja i mnogo džebane? Osim toga, Turčin je mušterija kao i Srbin, a možda i bolji. Mrtav ništa ne pazari. Trgovina propada. Tergovci siromaše i nisu u stanju da pomažu ustanak. Ima tu još opasnosti. Kada jednoga dana ne bude Turaka, pustahije će – naviknute na krv – početi i nas da seku.“

Avakumovići su prilježno obavljali poslove za gospodara Gvozdena; besplatno su prevozili robu, sabotirali konkurenciju, obaveštavali ga o namerama i kretanju poslovno značajnih Srbalja i Turaka, a Gvozden je – po ustanovleniju serpskog knjažestva – koristeći svoja poznanstva i veze, Avakumoviće postavljao za bimbaše, poreznike, okružne kapetane, knezove, načalnike i policaje

Karađorđe je brzo uviđao da u priči njegovog terdžumana ima puno istine. Odmah je po Srbiji razaslao usmenu naredbu da ubuduće samo on, Vožd, zadržava pravo da bezrazložno mori Turke, a da svi ostali posle boja imaju preživele Turke uzaptiti, s njima dobro postupati i od njihove rodbine i ahbaba tražiti otkup. Uzdajući se u onovremenu sporost širenja vesti, neki su srebroljubivi ustanici ipak nastavili s praksom sečenja i pohare Turaka, smećući s uma da sporost prenošenja glasova važi samo za njih, ali ne i za Karađorđa, jer su u velikom strahu od njegove plahosti i Turci i Srbi Voždu hitro dojavljivali svakakva opstojatelstva, često i pre nego što se dogode. Bila je tu, u blizini, vazda pri ruci i drevna Ciganka Mejra, koja je, gledajući u bob i kokošiju džigericu, Voždu proricala skrivene opačine i zavere. Nisu neposlušnici dobro prošli. Vožd je u toku nekoliko dana povešao dvadesetak nepokornih pustahija, što je u Gvozdenovim očima takođe bilo ekonomičeski nepromišljeno. Ali tu se više ništa nije moglo učiniti. Istorija i ekonomija retko kad idu ruku podruku. Uprkos lošoj računici, ustanak je nizao pobedu za pobedom. Po prvi put od 1389. u Beogradskom pašaluku broj odsečenih turskih glava uveliko je nadmašivao broj srpskih. Do pre samo deset godina i reformi sultana Selima, Srbi nisu smeli ni britvu da nose, kamoli da pašu oružje, a sada je milina bilo pogledati junake odevene i naoružane kao begove, kako na konjicima poput vihora jure zemljom Serbijom. Sloboda, međutim, o kojoj je Karađorđe snevao uveliko je prevazilazila skučene horizonte većine ustanika. Vožd je, nadahnut Proviđenjem, na umu imao ideju potpunog izgona Turaka iz Evrope, i ponovno vaspostavljanje Romejskog carstva, koga bi činile oslobođene Grecija, Antiohija, Trakija, Bulgarija, Servija, Karavlaška i Albanija.

A na tronu obnovljene Vizantije, Karađorđe je video sebe kao avtokratora.

Na tronu obnovljene Vizantije, Karađorđe je video sebe kao avtokratoraNa početku te, 1804. godine, ukupna suma koju je gospodar Gvozden bio dao pod interes popela se na neverovatnih 470.252 dukata. Kada je uoči Sretenja, u polumraku svoje računovodstvene sobe sabrao brojke i podvukao crtu, zaključio je da u čitavoj Srbiji jedva da ima toliko gotovog novca, i da nikada neće uspeti da naplati potraživanja. Tim pre što su dužnici obeju vera počeli masovno da ginu u bojevima i opsadama gradova. Uprkos preciznoj evidenciji prihoda, rashoda i ulaganja, Knjiga dugova gospodara Gvozdena sve više je počinjala da liči na Knjigu dugova Pavla Avakumovića. Obe su bile remek-dela finansijske fantastike, dokumenti pogubne orijentalne navike da se troši više nego što se zarađuje. Sa izvesnim zakašnjenjem, ali ne prekasno, Gvozden je razumeo mudrost Pavla Avakumovića i uvideo da on, u stvari, nije bio ni nesmotren, ni nemaran, ni lakoveran. Odsustvo sistema u poslovanju njegovog poočima proisticalo je, zapravo, iz odličnog poznavanja okolnosti pod kojima je bilo potpuno svejedno uložiti ogroman trud u neki posao, ili ga potpuno prepustiti slučaju. Poočimove računovodstvene knjige, koje je Gvozden ponovo i pažljivo pregledao, govorile su sledeće: niti je gazda Pavle ikada mogao nabaviti količine vina i rakije dostatne da utole iskonsku neumerenost i žeđ, niti je iko od naručilaca ikada imao sumu kojom bi mogao pokriti makar trećinu narudžbine. Bilo je tu, istina, neke rakije i nekih novaca, ali sve to nije imalo mnogo veze sa stvarnim stanjem stvari. Stavljen pred izbor – ili da se sekira zbog poslovnog murdarluka, ili da okrene brigu na veselje – gazda Pavle se opredelio za drugu mogućnost. I dobro je postupio. Ali Gvozden – nesklon veselju i bezbrižnosti – nije mogao tako da postupi. Pa ipak, nemirnog i trezvenog duha, nije otišao ni u krajnost rezignacije. Brzo je smislio način da spase investicije i da, čak, u dogledno vreme izvuče i profit. Umesto da – kako su to drugi zelenaši činili – jednostavno pobije nesolidne poverioce, Gvozden se odlučio da ih što čvršće veže za sebe. Velikodušno je opraštao sve dugove pod uslovom da se dužnici okume s njim i preuzmu njegovo prezime – Avakumović. Takvu ponudu malo je ko mogao odbiti. Iz osećanja beskrajne zahvalnosti, novopečeni su Avakumovići bili spremni da za svog dobrotvora idu i vatru i u vodu. A gospodar Gvozden je znao da tu spremnost pametno upotrebi. Tako su Avakumovići prilježno obavljali poslove za gospodara Gvozdena; besplatno su prevozili robu, sabotirali konkurenciju, obaveštavali ga o namerama i kretanju poslovno značajnih Srbalja i Turaka, a Gvozden je – po ustanovleniju serpskog knjažestva – koristeći svoja poznanstva i veze, Avakumoviće postavljao za bimbaše, poreznike, okružne kapetane, knezove, načalnike i policaje. Na taj način je stvorio mrežu pouzdanih ljudi, čvrsto povezanih zajedničkim interesom i gotovo rodbinskim osećanjima koja su se s remenom razvila među Avakumovićima.

Oko 1830. godine, vođeni čvrstom Gvozdenovom rukom, Avakumovići su činili 75% državnog aparata u povoju, a u trgovini na veliko, osim knjaza Miloša i ostalih Obrenovića, na koje nisu smeli da udare, druge konkurencije gotovo da nisu ni imali. Nije to moglo ostati neprimećeno i bez otpora. Prvi značajniji udarac gospodar Gvozdenovoj državi unutar države nanela je pojava Pseudoavakumovića, probisveta koji su shvatili da prezime Avakumović otvara mnoga vrata i mnoge kese. Ti prevaranti, kojima je gospodar Gvozden sve teže ulazio u trag, jer je njegovo bratstvo tokom godina naraslo na nekih dvanaest hiljada članova, lažno se predstavljajući kao Avakumovići, nanosili su veliku štetu ugledu gospodara Gvozdena i njegovog preduzeća. Ni okrutne kazne primenjivane na uhvaćenim uljezima, poput sečenja ruku, nosa, jezika, glave – zavisno od težine nepočinstva – nisu pomogle da se Pseudoavakumovići zatru. Drskost nekih od propalica išla je tako daleko da je jednom prilikom izvesni Tanasije Pseudoavakumović, pozivajući se na lažno prezime i još lažniju bliskost sa gospodarom Gvozdenom, na prevaru uzeo 2.000 dukata od Jego Sijatelstva, knjaza Miloša, lično.

Prividnom deobom na stranke, udruženja i pokrete, zavaravajući ne-Avakumoviće vašarskim političkim iluzionizmom, ojačali su svoje jedinstvo i uticaj do te mere da i dan danas, dvesta godina posle nastanka, nesmetano vladaju Srbijom, a da niko i ne sanja da uopšte postoje

Bio je to preveliki zalogaj za Tanasija. Uhvaćen je istog dana, a da od sume stečene drskom prevarom nije stigao da potroši ni pet groša. Na docnijem kratkom ispitivanju u Miloševoj divanhani, pokazalo se da se Tanasije, igrom slučaja, zaista prezivao Avakumović, i da uopšte nije bio siromašan. U prevaru se, rekao je drhtavim glasom, bio upustio da bi stekao ime među hajducima i pustahijama. Knjaz Miloš, čovek srećne ruke, dobro je profitirao i na sopstvenoj prevarenosti. Tanasija je momentalno obesio u dvorištu konaka, njegovu kuću, imanje i ušteđevinu konfiskovao, a gospodara Gvozdena oglobio sa četiri hiljade medžidija, plus pet dukata troškova za Tanasijevu sahranu. Koja nikada nije ni održana, jer su Miloševi momci telo nesrećnog pustahije bacili u nabujali Lepenicu.

Druga velika opasnost za stvar gospodar-Gvozdenove družine bili su Antiavakumovići – autentični Avakumovići, oni koji su se od pamtiveka tako prezivali. Dobri domaćini, pošten i ponosan soj, Avakumovići su bili besni zbog ljage koju su Gvozdenove haramije bacale na njihovo ime. Da bi im smrsili konce, Avakumovići su se poslužili taktikom Pseudoavakumovića. Iako su to doista bili, lažno su se predstavljali kao Avakumovići, činili svakovrsne prevare, otimačine i podvale, koje su upisivane na raboš Gvozdenovih Avakumovića. Konačno, čitavo to zamešateljstvo s Avakumovićima – bili su se pojavili čak i neki Poluavakumovići, Staroavakumovići, Drugoavakumovići i Karaavakumovići – beše dodijalo Knjazu, pa je problem presekao jednom administrativnom merom. Izdao je, naime, naredbu, saglasno kojoj Srbi, radi olakšanja državnih poslova, imaju ustaliti prezimena i od Preobraženija Gospodnjeg 1835. pa ubudušće prezivati se po ocu. Tako je prekonoć, do tada jedinstveno pleme Avakumovića, njih petnaestak hiljada, razbijeno u šaroliku masu Jankovića, Miloševića, Krkobabića, Damjanovića, Dačića, Tadića, Petrovića i Markovića. Iako je knjaževa uredba značajno oslabila moć i uticaj Avakumovića, bratstvo je, zahvaljujući tome što su se svi poznavali, preživelo novonastale okolnosti. Tokom tog perioda, Avakumovići su usavršili sistem međusobnog prepoznavanja i opštenja, suptilan nemušti jezik sastavljen od tikova, namigivanja, podštuckivanja, podrigivanja i prduckanja u različitim tonalitetima. Taj argo je korišćen i ranije za međusobno sporazumevanje u prisustvu ne-Avakumovića, i pričalo se da je u zlatno doba bratstva živeo neki Todor koji je tečno govorio na dupe.

U verovanjima Novoavakumovića Vuk Karadžić zauzima mesto koje u Starom zavetu pripada MojsijuKako je vreme odmicalo, administrativno ukidanje Avakumovića sve više se pokazivalo kao prednost. Povezani gvozdenom Gvozdenovom rukom i – zahvaljujući sve češćim međusobnim brakovima iz interesa – pravim rodbinskim vezama, Avakumovići su nesmetano razvijali i unapređivali svoje poslove, zaštićeni upravo odsustvom nekadašnjeg zajedničkog prezimena. Ne samo da su nadživeli gospodar Gvozdenovu smrt, nego su postali još snažniji.

Već pred kraj XIX veka, oni više nisu bili samo trgovački klan, nego moćna tajna sekta sa sopstvenom religijom – mešavinom monoteizma i animizma – sopstvenim moralom, kulturom i običajima. Uprkos činjenici da u verovanjima Novoavakumovića – nazovimo ih tako – Vuk Karadžić zauzima mesto koje u Starom zavetu pripada Mojsiju, oni, smatrajući da zapisivanje vodi u profanaciju, nisu imali nimalo poverenja u pisanu reč, pa čak ni u srpski jezik, i zato su svoje obrede, ukoliko ih uopšte ima, obavljali na onom nemuštom jeziku prđenja i podrigivanja. U prvoj polovini XX stoleća, Novoavakumovići su svoje postojanje i poslovanje obavili još neprozirnijim tajanstvom. Prividnom deobom na stranke, udruženja i pokrete, zavaravajući ne-Avakumoviće vašarskim političkim iluzionizmom, ojačali su svoje jedinstvo i uticaj do te mere da i dan danas, dvesta godina posle nastanka, nesmetano vladaju Srbijom, a da niko i ne sanja da uopšte postoje.

[1]      Vuk se kasnije, kada je vođstvo ustanka preuzeo knjaz Miloš, kleo da se u celoj toj stvari njegova uloga svodila na prepisivanje poslanica s buduće ćirilice na tada jedino razumljivo srpskoslovensko pismo.

[2]      Osim toga, spomen na Stanoja Glavaša čuva i jedna ulica u Beogradu, nazvana njegovim imenom.

Oceni 5