Beleške o bolnici, hrani i strahu

„Sve dok imaš hranu u svojim ustima, rešio si sva trenutna pitanja“ (Franz Kafka)

Odmah posle maratonskih prvomajskih praznika koji su se vantelesno spojili sa Uskrsom i trajali beskonačno, došlo je vreme za novu hemioterapiju; ništa strašno, kažem sebi, ideš u sredu, vraćaš se kući u petak, izdržaćeš dva fucking dana – čitaj knjigu, gledaj u telefon, stavi slušalice i priključi se direktno na amsterdamski Radio Pinguin, upoznaćeš neke nove bolesnike, gledaćeš „Slagalicu“ i TV „Dnevnik“, uostalom, uvek možeš da spavaš ili da se praviš da spavaš.

Paranormalni strah od meni nejestive bolničke hrane koju sam hrabro ignorisao tokom svake hemio-vizite, naterao me je da sa sobom ponesem, sem voća i jogurta, dvadesetak kiflica punjenih sirom i vanilom.

Sve je savršeno isplanirano: u sredu jedem slatko, u četvrtak slano, a u petak popodne eto me At Home gde ću se prežderavati omiljenim delicijama; dinstovaću teletinu, pripremiti moju omiljenu salatu „Svaštalicu“, sve uz vruć kruh koji neki zovu hleb, te čašu mađarskog muskata (Muskotaly).

Moj sukob sa bolničkom kantinom traje više od godinu dana; jer ono što se servira na metalnim poslužavnicima uglavnom mi je otužno. Dobro, bude tu onaj trouglić „zdenka“ sira koji nije „zdenka“, desi se da u mikro-kutiji otkriješ nešto što liči na krem sir, pojavi se parče piletine, obavezno je tu hleb koji nema ukus kruha, i najčešće, gotovo uvek – jebano kuvano jaje! Zbog toga što me je majka Bosa u ranoj mladosti neobuzdano kljukala kuhanim proizvodima od kokoške, tamo negde početkom šezdesetih – organizam više nije mogao da ih podnese, smučili su mi se i kokoške i petlovi i jaja. Nedavno sam, intimno, proslavio mali jajčani jubilej: kuhano jaje nisam okusio 60 godina!

Food For Thought, bukvalno

Zato sam kolegama u bolnici jaja darivao kao Deda Mraz; bolesnicima sam davao čitave obroke jer nikako nisam mogao da provalim šta je u tanjiru – da li je to pirinač, soja ili žito; da li je nešto zeleno – grašak ili spanać u zrnu. Budući da ne zaboravljam staru tv reklamu u kojoj glumac-bolid, usred kuhinje, s kutlačom u ruci, izjavljuje: „Ja volim kad je i ukusno“ (s naglaskom na „i“), prestao sam da razmišljam o hrani koja mi se nudi, jer su kiflice postale poslednje moje gastronomsko utočište. Povrh svega, niko se u sobi od kolega nije glasno žalio na hranu: jesam li ja stvarno poremećen ili mi se to čini?

Sva ova analiza činila mi se nepotrebnom (zar ne idem kući u petak?), dok nije došao doktor da me pita da li sam uradio sken pluća i doneo neophodni CD? Niko mi nije rekao da idem na skener, branio sam se istinom. Jeste li čitali otpusnu listu, uzvratio je dr? Jebiga. Samo sam pogledao datum za novu hemioterpiju, rekao sam, ništa drugo nisam čitao. Nije problem, opet će doktor: idete danas na skener, ali ne primate hemioterapiju s kojom ćemo započeti sutra.

Znači, ne idem kući u petak; znači, moguće je da odem u subotu, ali doktorka koja je šef ovom doktoru – to mora da odobri. Prva misao: šta ću da jedem? Nema više kiflica, nema jogurta, nije valjda da ću ostati u bolnici čitav vikend? U petak bojkotujem hranu, ali me kolega obaveštava da u podrumu Onokologije imaju aparat gde mogu da kupim čokoladu i sokove. Spas za sve nas: čokolada! Mada slatkiši nisu preporučljivi, uživam u čokoladi „Kinder bueno“; to mi je doručak i delimično ručak.

U subotu eto doktorke u viziti; moji rezultati sa skenera biće gotovi u ponedeljak ujutru, dakle – Monday, Monday rekli bi The Mamas & The Papas, što prevedeno na hrvatski znači da ću vikend provesti u bolnici. Bez kiflica. Bez voća. Bez mesa.

Slušam muziku, spavam, čitam, blejim gledaći u plafon, razgovaram telefonom, ali vreme ide sporo i još sporije; sanjam da pravim salatu „Svaštalicu“ i proveram u glavi kompletan recept.

Sitno iseći glavicu crvenog luka i vezu mladog luka, zajedno sa peteljkama; dodati šaku rukole i peršuna, sve isečeno; dva-tri paradajza iseći na manje komade; očistiti pola nara i zrna staviti u činiju za salatu, po mogućustvu drvenu; uzeti jednu zelenu, jednu crvenu i jednu žutu papriku i napraviti kolor miks (ne koristiti cele paprike, već od svake pomalo); iseći rotvkice, dodati malo svežeg anisa (zovu ga i – komorač ili fennel), po ukusu – malo ljute papričice, jednu svežu šargarepu, sitno isekcanu; šaka zelene salate – iseckane; jedan krastavac, iseći sitno; i obavezno – francuski celer, najmanje dva štapina. Rakošno posoliti, pobiberiti, dodati maslinovo ulje (ne štedeti) i balsamico; ako nađete – preko svega ukrasiti koncentrisanim sokom od nara. Sa strane u šolju bulgura (pravi se od prokuvanih zrna durum pšenice; može se naći u svim prodavnicamna zdrave hrane) sipati vrelu vodu i čekati da se ohladi; nakon toga bulgur stavite u salatu i promešate. Veličanstveno!         

Dom je tamo gde je hrana

Ubijam vikend koji se vuče kao puž; stiže, hvala ti, Bože, ponedeljak. Doktori imaju dobre vesti: karcinom se nije proširio, stabilizovalo se stanje, više nema hemioterapije – nakon deset seansi treba dati organizmu vreme da se očisti i oporavi. Novi konzilijum zakazan mi je za kraj avgusta; tri meseca slobode izgledaju kao odmor – ali posledice terapije i te kako osećam; kad se još povrh svega udruže reuma i nagle promene vremena, logično je da slabije hodam i da se brzo zamaram. Nedelje koje slede biće prilika za oporavak; moram da šetam, moram da vežbam, uprkos bolovima.

Kad sam tog famoznog ponedeljka, nakon pet i po dana u bolnici, stigao kući, jedina mi je misao bila – hrana; sve što sam zamislio, ostvario sam: i teletina, i salata, i vruć kruh, i zlatarski sir, i prebranac. Zaboravio sam na bolnicu. Do iduće prilike.

Još jedan važan medicinski susret čekao me je krajem maja; zakazana mi je kontrola nakon što sam prošle godine u oktobru iskusio Gama nož koji mi je uklonio karcinomske čestice u glavi. Moram na magnetnu rezonancu; aparat na Onkologiji je na remontu, na Stomatološkom fakultetu se dugo čeka, ostaje samo privatna klinika, Euromedik. Kad se plati, sve funkcioniše: popunjavam upitnik uoči snimanja, imam li alergije (nemam), da li dojim (ne dojim), jesam li trudan (tu sam se malo zamislio setivši se kako karcinom ume da jebe), patim li od klaustrofonije (ne patim). Po prvi put dobijem slušalice da smanjim nerazumnu buku škripe metala o metal, uz divlje, neritmične zvuke koji tresu telo – sve herojski izdržim, nakon 50 minuta opet sam na nogama.

Dan kad je CD digao pobunu

Pao je dogovor: sutra ujutru dolazim po rezultate i hitam na Konzilijum za Gama nož. Stigne četvrtak; uzmem rezultate (doktorka kaže da je sve u redu, oh yeah!), uzmem CD i krenem u Klinički centar. Ispred zgradice u kojoj je kontrola za Gama nož - haos; izbrojao sam 27 osoba, ja sam 28. 

Nakon svega četiri sata čekanja, kad su gotovo svi otišli, eto doktora; ne mogu da učitaju moj CD, da li bi vam bilo teško da od Euromedika tražite da vam snime novi CD i da dođete sutra? Nije mi teško, nego sam pomahnitao od nervoze i umora; probijajući se kroz saobraćajni krkljanac prvo odem do Euromedika, tamo čekam da snime CD i da ga provere; kad su ga proverili – krenem kući i stignem negde oko pola pet. Ništa strašno: svega sam sedam sati utrošio, a da ništa nisam uradio.

Dođe i petak kad se Beograd davi od gužvi; negde iznad Slavije pokvario se trolejbus i – sve stoji, niko ne mrda. Od Zvezdare do Kliničkog centra putovao sam rekordnih 70 minuta; u paničnom strahu od jučerašnje gužve pred zgradom gde je kontrola za Gama nož – očekujem masovno okupljanje bolesnih građana. Kad tamo: sve prazno. Nigde nikoga. U čekaonici samo jedna žena. Predam CD i za petnaest minuta eto doktora. Sve je u redu, Lukoviću, kaže on. Opustite se, vidimo se početkom septembra na novoj kontroli.

Sednem na klupu, odahnem i gledam u Klinički centar sa visine. Tri meseca neću zalaziti u ovaj kraj, tri meseca bez hemioterapija, skenera i magneta. Život ume da bude milostiv, ponekad.

Ali, nikad bez brige. Kako ćemo portal i ja preživeti sledeće mesece? Kakvu terapiju planiraju od septembra? Moram li opet u bolnicu? Pitanja je stotinu, a odgovor samo jedan: vredi se boriti, jer mi ništa drugo ne preostaje. Uz stalnu pomoć dragih prijatelja i čitalaca.

P.S.  Na podršci se posebno zahvaljujem mojim dragim prijateljima, poimenično: Matevž Honn, Alen Rokolj, Aleksandra Inić, Goran Vukmanović,  Predrag Blagojević, Predrag Penčić, Mirza Vele, Grada Aleksić, Vesna Gerintes, Maja Weber