Eseji i govori: Sestra autsajderka
Moscew 02 S

Photo: Aad van der Drift

Beleške sa puta po Rusiji

Od kako sam se pre nekoliko nedelja vratila iz Rusije, mnogo sanjam. Prvo sam svake noći sanjala Moskvu. Ponekad sam sanjala da smo se moja ljubavnica i ja vratile tamo; ponekad sam sanjala da sam na toplijim, poznatim mestima koje sam tamo posetila; ponekad sam sanjala da se nalazim u drugačijim nepoznatim gradovima, hladnim, belim, čudnim. U jednom snu sam vodila ljubav sa nekom ženom iza gomile odeće u moskovskoj robnoj kući Gum. Ona je bila bolesna pa smo krenule gore gde sam glavnoj medicinskoj sestri rekla: ''Moramo da je odvedemo u bolnicu.'' Medicinska sestra je odgovorila: ''U redu, odvedi je ti i reci da je potrebno da joj na skeneru pregledaju bubrege i mozak...'' Ja sam rekla: ''Ne, oni to neće pristati da urade.'' Ona me je začuđeno gledala i rekla: ''Naravno da hoće.'' I ja sam shvatila da sam u Rusiji gde su lekovi i lekarske usluge besplatni.

Ti snovi mi se više ne javljaju svake noći, ali mi se čini da su postali još dublji; kad se probudim ne sećam se uopšte njihovog sadržaja osim činjenice da sam ponovo sanjala Rusiju. Tokom izvesnog vremena, Rusija je u mojim snovima postala mitska predstava onog socijalizma koji još uvek ne postoji ni na jednom drugom mestu koje sam posetila. Čini mi se da se uslovi života u Rusiji u nekim aspektima veoma razlikuju od naših, a ipak ljudi izvan Taškenta veoma liče na ljude iz Zapadne Evrope (u stvari, na Amerikance). Popodneva u Moskvi tako su mračna i sumorna.

I

Let do Moskve trajao je devet sati i, koliko sam mogla da primetim posmatrajući ljude u avionu, Rusi su, uopšte uzev, podjednako neljubazni jedni prema drugima kao i Amerikanci.

Videla sam jednu staru ženu plavih očiju, divno izvajanog lica, u svojim sedamdesetim, s maramom na glavi i ogromnim kaputom smotanim u rolnu. Svi u avionu, osim mene, imali su ovakav ili onakav ogroman kaput smotan u rolnu. Kad sam u Moskvi izašla iz aviona, shvatila sam zašto. Pomenuta žena sedela je na mestu odmah ispred mene. Putovala je sama i bila je suviše niska da bi se lako izborila sa svojim paketom. Pokušala je da ga smesti na policu za prtljag; jednom, pa drugi put bez uspeha; najzad sam ja ustala da joj pomognem. Avion je bio krcat: nikad u životu nisam videla takvu gužvu u avionu. Starica se okrenula i pogledala me. Bilo je očigledno da ne govori engleski jer sam joj ja promrmljala nekoliko reči na koje nisam dobila odgovor. U njenim očima nije bilo apsolutno nikakve mržnje. Pomislila sam, potresena u trenutku, kako se postojanje izvesne tenzije u razmeni pogleda između američkih crnaca i belaca uzima zdravo za gotovo. Nije mi se ni zahvalila, ali je njen stav iskazivao jednostavan ljudski odgovor na to ko sam ja. Zatim se okrenula i sela, a ja sam, na njenoj bluzi, ispod aljkavog džempera, videla bar tri ordena nalik vojnim sa oznakama čina. Kasnije sam saznala da se to ordenje dobija za samopregoran rad. Ona je bila heroj Republike.

Gde god sam bila, primetila sam da veoma stari ljudi u Rusiji poseduju jednu osobinu koju se nadam da ću i ja steći i da je nikad neću izgubiti - tu svakodnevnu žilavost i osećanje za mesto koje im pripada na ovom svetu - što deluje veoma snažno i umirujuće.

U Moskvu sam stigla 10. septembra oko pola četiri popodne po lokalnom vremenu i izašla u sveobuhvatno, poznato sivilo. U vazduhu se osećao skoro nostalgični miris zime. Drveće je izgledalo kao u vreme Praznika zahvalnosti dok je nebo imalo ćureće sivu boju. Videla sam tri krupne žene kako, ruku podruku, marširaju preko piste i smeju se i šale dok nam prilaze. To su očito bile radnice koje su završavale smenu - imale su siva radna odela, jakne, inženjerske kape i nosile su posude za ručak. Stale su pored jednog kamiona koji se zaustavio i počele da lupaju po zatvorenom prozoru kako bi privukle pažnju druge žene, vozača, koja je bila unutra, šaleći se i pozdravljajući je; ona je očigledno bila njihova drugarica jer su međusobno upirale prstom jedna u drugu i zajedno se grohotom smejale, tu na moskovskom aerodromu, u sumornoj svetlosti da bi se zatim, pomenute tri žene, vitlajući svojim posudama za ručak napokon udaljile od svoje drugarice.

Jelena je bila moj vodič iz Inturista. Bila je veoma prijatna i privlačna mlada žena tridesetih godina i krupnih kostiju. Rođena je na istoku, u blizini Japana; njen otac, vojno lice, nije više bio među živima. Jelena je živela s majkom i rekla nam je da sada njih dve moraju da nauče da mnoge stvari rade same pošto muškaraca ima tako malo u današnje vreme, a pomoć je teško naći.

U Rusiji sami nosite svoj prtljag i na aerodromu i u hotelu. To mi se, u početku, učinilo užasnim jer, naravno, nositi tešku torbu na sedmi sprat kad lift ne radi nije nimalo zabavno. Ali što sam duže tamo bila utoliko mi je ta praksa izgledala pravičnija jer izgleda da je u toj zemlji sve povezano s hranom. Drugim rečima, rad nečijih ruku meri se količinom hrane koju može da proizvede, a onda se ta vrednost poredi sa vrednošću drugog posla koji obavljate. Neki muškarci i žene, na primer, provode čitav život učeći sporu tehniku retuširanja persijskih Plavih pločica u Samarkandu da bi obnovili drevne mauzoleje, a to zahteva beskrajno strpljenje. Taj posao se smatra izuzetno značajnim. Antikviteti imaju posebnu vrednost dok nošenje nečije torbe nema visok prioritet jer ne proizvodi ni lepotu ni vrednost. Ako ne možete sami da nosite svoj prtljag, onda je to druga priča. Smatram da je to veoma zanimljiv koncept.

Od aerodroma do Moskve ima oko 48 kilometara, a put, drveće i vozači mogli su da budu i dekor Severnog Vestčestera u poznu zimu, samo da sam mogla da pročitam natpise pored puta. S vremena na vreme prošli bismo pored neverovatno lepih, starih, zapuštenih kuća građenih u rusko-pravoslavnom stilu, ofarbanih u divne šumske boje s kitnjasto naglašenim prozorima. Neke od tih kuća izgledale su kao da se svakog časa mogu srušiti. Ali, čak i po sivoj zimi, čitav taj pejzaž sa arhitekturom na prilazu Moskvi odisao je velikom kitnjastom raskoši koja mi je odmah stavila do znanja da nisam kod kuće.

Odsela sam u hotelu ''Junost'' koji je bio jedan od hotela za inostrane goste u Moskvi. Moja soba je bila četvrtasti studio sa holivudskim kaučima i ogromnim prozorom, nalik na sliku, sa koga se, preko železničkog mosta, pružao pogled ka Narodnom stadionu i prema impozantnim zgradama Univerziteta na horizontu. Sve me je to toliko podsećalo na Njujork zimi; jer dok sam posle večere, u pola deset uveče, sedela u sobi i pisala, bacajući pogled kroz zavesu, čuo se zvuk voza i videla se svetlost na horizontu, a s vremena na vreme i zadnja svetla automobila koji je skretao između železničkog mosta i hotela. Sve je ličilo na stotine noći koje sam provela na Riversajd Drajvu, izuzev činjenice da se na samoj ivici slike nalazila zlatna kupola neke ruske pravoslavne crkve u obliku glavice luka.

Pre večere sam otišla u kratku šetnju. Već je padao mrak, ali nešto niže u istoj ulici nalazila se metro stanica Stadion. Ušla sam u stanicu i neko vreme sam stajala ispred pokretnih stepenica posmatrajući lica ljudi koji su dolazili i odlazili. Sve me je u tom trenutku podsećalo na 14. ulicu iz mog detinjstva, pre no što su crnci i latinoamerikanci obojili Njujork, s izuzetkom činjenice da su svi bili mnogo uredniji i da je bila mnogo manja gužva. Tokom tih desetak minuta koje sam tamo provela najviše me je začudilo to što uopšte nije bilo crnih ljudi kao i činjenica da su sakupljač žetona i šef stanice bile žene. Stanica je bila veoma velika, veoma lepa i veoma čista - zapanjujuće, šokantno, fantastično čista. Čitava stanica je ličila na predvorje nekog pozorišta sa sjajnim mesingom, mozaicima i blistavim lusterima. Čak i kad su žurili, a u Moskvi ljudi uvek nekuda žure, na njihovim licima nije bilo onog očaja prisutnog u Njujorku. Zajedničko obeležje svih tih ljudi bila je ljubaznost koja im se ogledala na licu, spremnost da se nasmeše, bar meni, strankinji. Bio je to čudan kontrast sumornom vremenu.

Videla sam neke crnce u blizini hotela i pitala Jelenu o Univerzitetu Patris Lumumba. To je univerzitet u Moskvi za studente iz afričkih zemalja. Bilo je mnogo Afrikanaca u hotelu i oko njega kad sam se vratila sa stanice metroa i mislila sam da su mnogi od njih tu bili zbog Konferencije. Zanimljivo je bilo to što je većina njih govorila ruski za razliku od mene. Kad sam sišla na večeru, skoro da sam izgubila hrabrost pred tim lingvističkim zadatkom jer nisam čak mogla ni da utvrdim gde treba da sednem ili da li treba da sačekam da mi to neko saopšti. Kad god vam je alfabet nepoznat, nemate ni najmanji nagoveštaj značenja u nekom stranom jeziku. Jedan mladi crnac šepurio se u mom vidokrugu želeći da bude primećen i ja sam ga upitala: ''Da li govoriš engleski?'' ''Da,'' rekao je i počeo brzo da se udaljava od mene. Pošla sam za njim i kad sam pokušala da ga pitam da li treba da sednem ili da sačekam da mi neko pokaže gde, shvatila sam da taj jadni mladić ne razume ni reč od onog što govorim. U tom času sam izvadila dve knjige sa frazama na ruskom i počela da naručujem divnu večeru koja se sastojala od belog vina, pikantne riblje čorbe s limunom, sveže skuše u maslinovom ulju, nežne jesetre sa roštilja u sosu od turšije, hleba, i čak šolje čaja. Sve je ovo bilo moguće zbog moje velike istrajnosti i smelosti, ali i zahvaljujući ljubaznosti strpljivog kelnera koji je doveo jednog kuvara iz kuhinje da mu pomogne u dešifrovanju mojih želja.

II

U Moskvi je veoma hladno. Onog dana kad sam doputovala padao je sneg ujutru, a padao je opet i danas mada je tek 16. septembar. Moj vodič, Jelena, objasnila mi je to veoma precizno. Rekla mi je da živeti u Moskvi znači voditi stalnu bitku sa hladnoćom i da je taj život pobeda nad smrću od smrzavanja. Ne znam da li zbog hladnoće ili zbog nedostatka hrane za vreme rata, tek ovde svi jedu ogromne količine hrane. Večeras je zbog kelnericine greške Jelena pojela dve večere i nije se uzbudila zbog toga. Niko ovde nije užasno debeo, ali ja mislim da je to umnogome povezano sa klimom. Večeras smo pili vino, a vino se izgleda mnogo koristi da ljudima razveže jezik. Samo što se ne prepisuje na recept. Za večerom na stolu uvek stoje tri čaše: jedna za vodu, jedna za vino i jedna za votku koja teče kao reka i očevidno nema nikakvog efekta na Ruse.

Jedna grupa učesnika konferencije pošla je danas sa vodičem u razgledanje znamenitosti. Teško je poverovati da je danas nedelja jer čitav grad vrvi od ljudi koji idu nekud svojim poslom kao da je radni dan, pa izgleda da je sedmica produžena za jedan dan. Videli smo Muzej novgorodskog manastira i sjajne zlatne kupole nalik na glavice luka koje su me vratile u stvarnost iz mog sanjarenja da se nalazim na Menhetnu. Išli smo da posetimo Univerzitet i videli smo, naravno, mnogo spomen ploča postavljenih u čast mnogih heroja, ali nijedna od njih me nije toliko dirnula kao susret sa staricom iz Aeroflotovog aviona. Videli smo i Boljšoj teatar. Padala je kiša, nebo je bilo sivo i oblačno - tipičan decembarski dan u Njujorku - i sve je bilo impozantno kao što usred decembra velika masa sveta može biti impozantna u 161. ulici u Bronksu ili na Kolumbovom trgu. Zlatne kupole nalik na glavice luka zaista su divne na nekim starim građevinama i sve vreme blistaju, čak i po ovakvom vremenu, kao radosno obećanje pejzaža ili kao čarobne palate dok divna mešavina zelene, bele, žute i narandžaste boje ukrašava i ocrtava prozore, što stvara čudesan kolorit u sveopštem sivilu. Nadam se da ću imati priliku da vidim Puškinov muzej.

Dala sam intervju jednoj ljupko mudroj ženi majčinskog izgleda koja je bila član Saveza sovjetskih pisaca. Ona je rekla da radi studiju o ''crnačkoj politici'' i bila je, naravno, veoma zainteresovana za položaj žena u Americi. U razgovoru smo provele dobra dva sata; spomenula sam staru ženu s ordenjem iz aviona i pitala da li zna kakvo je to ordenje. Ona mi je rekla da je ta žena verovatno radila na nekom poljoprivrednom dobru, da je proglašena za ''heroja Republike'' i da je zbog toga dobila orden. Rekla mi je da se to ordenje uglavnom daje ljudima za samopregoran rad. To je bilo zanimljivo s obzirom na činjenicu da sam nešto ranije, za ručkom, videla jednu stranu karaktera moje prevoditeljke, Jelene, koja me je iznenadila. Ona je bila veoma neraspoložena zbog toga što je kelnerica nije uslužila dovoljno brzo, a činjenica je da zaista treba da se načekate dok vas usluže. Jelena je primetila da je to tako zato što radnici vladaju državom, a njena reakcija na tu činjenicu odavala je gađenje ili bar izgovor za takvo osećanje. Mislim da se Jelena osećala diskriminisanom zato što je ''intelektualka'' i prevoditeljka koja prevodi i pismeno i usmeno. Učinilo mi se da je to nekakav čudan snobizam jer je Jelena radila bar isto tako naporno kao i svaka kelnerica, trčeći za mnom i živeći moj život kao i svoj. Nije se odvajala od mene ni za trenutak.

Bili smo na Univerzitetu i naša vodilja nam je na engleskom pričala o tim zgradama koje su podignute u doba Staljina. Materijal za njihovu izgradnju bio je donet iz Ukrajine i postavljen u temelje da ne bi potonule jer Moskva, za razliku od Njujorka, ne počiva na stenovitom tlu. Tako mi je čudna ta pomisao da ovaj grad pun ogromnih, impozantnih građevina od kamena ne počiva na stenovitom tlu. Možda počiva na ljudskoj volji. Dok smo stajali pored bare u kojoj su se ogledale zgrade o kojima smo govorili, jedan mali plavokosi dečak, od svojih deset godina, došao je do mene sa strane i bojažljivo ispružio dlan na kome je bila značka - crvena zvezda u čijem je središtu bio vojnik. Ja sam bila iznenađena jer nisam znala šta dete želi pa sam se obratila Jeleni koja ga je tako brzo oterala da nisam stigla da je u tome sprečim. Onda mi je rekla da je dečak želeo da svoju značku menja za američku značku. Dečkić je otišao podalje, ali je sa strane posmatrao sve te čudne crne ljude. Mene je prepoznao kao Amerikanku jer, naravno, jedino Amerikanci idu naokolo i nose velike količine značaka, a on je hteo da svoju crvenu zvezdu menja za neku njihovu. Dirnulo me je to dete kao i činjenica da je danas nedelja i da on sigurno obilazi sva mesta gde dolaze turisti. Sigurna sam da njegovi roditelji nisu znali gde je i baš sam se pitala šta bi uradila njegova majka kad bi znala.

Žena iz Saveza pisaca koja je pisala knjigu o crnačkoj politici bila je, rekla bih, malo starija od mene, verovatno je tek ušla u pedesete, a muž joj je poginuo u ratu. Nije imala dece. Saopštila mi je te činjenice o sebi čim smo sele i govorila otvoreno o svom životu kako to ovde svi izgleda čine. Kažem izgleda jer je to samo donekle tako. I ona, kao i moja vodilja i većina žena ovde, i stare i mlade, izgleda da oplakuju nedostatak muškaraca. U isto vreme one su naizgled odbacile mnoge tradicionalne uloge u odnosu na muškarce. Skoro svako koga sam upoznala izgubio je nekoga u Drugom svetskom ratu koji oni zovu ''Veliki domovinski rat.''

Večeras je sa mnom razgovarao Oleg, jedan od funkcionera iz Saveza sovjetskih pisaca, organizacije koja me je pozvala u Rusiju i koja je plaćala moj boravak. Iz razgovora sa njim saznala sam da je hotel u kome smo odseli prvobitno bio omladinsko prenoćište pa se Oleg izvinio što, kako je rekao, nije podjednako ''civilizovan'' kao drugi moskovski hoteli. I ranije sam čula taj izraz civilizovan, i pitala se da li se koristi kad su Amerikanci u pitanju ili znači po američkim standardima. Sve više sam osećala da su američki standardi neko nepisano pravilo, pa bilo da mu se suprotstavljate ili ga prihvatate, ono postoji i treba ga imati u vidu. To me je prilično razočaralo. Vrativši se u hotel, primećujem da su uređaji zaista malo izanđali, ali da zaista rade, da kreveti u studiju po dimenzijama pomalo nalikuju krevetima za adolescente, ali da su udobni. Za omladinsko prenoćište, mnogo je bolje no što bih i smela da se nadam. Naravno, ne mogu a da se ne začudim zašto bi učesnici Afro-azijske konferencije trebalo da budu smešteni u omladinskom prenoćištu, posebno u nekom ''necivilizovanom,'' ali sumnjam da ću na to pitanje ikad dobiti odgovor. U Sovjetskom Savezu sve hotelske sobe imaju istu cenu. Dok smo se Jelena i ja vozile podzemnom železnicom na putu ka pošti odakle je trebalo da pošaljem telegram, čujem od nje da su komunalne usluge veoma jeftine. Gas koji se koristi za kuvanje košta 16 kopejki mesečno što je manje od jedne rublje (oko 3 dolara) dok struja koju Jelena potroši kad zimi svakodnevno po ceo dan prevodi košta tri rublje mesečno. To je veoma skupo, kaže ona. Komunalne usluge za dvosoban stan u kome žive ona i njena majka iznose osam rubalja mesečno.

Oleg ne zna engleski ili ga bar ne govori. Poput mnogih drugih ljudi koje ću upoznati tokom svog boravka u Rusiji, i on razume engleski mada to krije. Oleg je, uz Jeleninu pomoć, rekao da želi da znam da je veoma važno da se upoznamo s drugim piscima i da je suština Konferencije upravo u tome da nas okupi. Zahvalila sam mu se na sumi od dvadeset pet rubalja koju sam dobila čim sam stigla u Moskvu i za koju mi je rečeno da nam je Savez sovjetskih pisaca poklanja za džeparac. Govorila sam o potlačenim ljudima u celom svetu koji se okupljaju da bi podelili svoja osećanja, govorila sam o Južnoafričkoj Republici i borbi koju oni tamo vode. Oleg je rekao nešto veoma čudno. ''Da, situacija u Južnoafričkoj Republici je zaista veoma loša. To je rana na telu koja neće da zaraste.'' Ta izjava mi nije bila jasna. Bila je istovremeno i daleka i lična. Uzbuđuje me pomisao da se moj prijatelj Vili, južnoafrički pesnik, koji sada živi u Tanzaniji možda nalazi ovde, u Moskvi.

III

Konferencija se održavala u Uzbekistanu gde je trebalo da stignemo posle pet sati putovanja, ali nam je zbog kašnjenja trebalo sedam. U Taškent smo stigli kad je već pao mrak, posle dugog i iscrpljujućeg putovanja avionom. Kao što sam već rekla, ruski avioni su neverovatno nakrcani i svaki santimetar je iskorišćen za sedište. Oni zaista koriste prostor do maksimuma. Čak i kad sam dolazila iz Njujorka sve mi je ličilo na masovni vazdušni tranzit. To je svakako bilo umesno reći za putovanje od Moskve do Taškenta jer je pored mene, jednog posmatrača, prevodilaca i novinara na Konferenciji afroazijskih pisaca bilo 150 delegata. Sve zajedno, bila je to grupa od oko 250 ljudi, a to je velika grupa kad je treba voditi po zemlji čija je teritorija bar četiri ili pet puta veća od teritorije Sjedinjenih Američkih Država (i to u avionu standardnih dimenzija, a ne u široko-trupnom).

Kad smo izašli iz aviona u Taškentu, vreme je bilo divno toplo i mirisalo je na Akru, u Gani. Meni se bar činilo da tako miriše tokom tog kratkog puta od aerodroma do hotela. Na putu do grada bilo je puno drveća, građevina od belog mermera duž širokih avenija dok su gradske ulice bile osvetljene jarkom svetlošću. Čitav Taškent ponovo je izgrađen posle zemljotresa iz 1966. godine. Priređen nam je doček od koga smo prvo zanemeli da bi nam posle srce zaigralo. Možete li da zamislite 250 umornih, ukočenih, gladnih, dezorijentisanih ljudi kojima je vrućina? Izašli smo iz aviona, a pred nama je bilo više od stotinu ljudi, televizijske kamere i svetla dok nam je dve ili tri stotine male dece obučene u narodnu nošnju predavalo bukete cveća dok smo silazili niz stepenice. ''Iznenađenje!'' Pa, zaista smo bili iznenađeni. Iskreno rečeno, ja sam stvarno ostala bez reči. Iznenadio me je taj gest, bio on iskren ili ne, i mnoštvo ljudi koji su u tome učestvovali. Najviše od svega iznenadila me je sopstvena reakcija na sve to. Imala sam osećaj sa sam stvarno dobrodošla.

Zatim smo otišli u hotel, i ja sam ovde, prvi put u Rusiji, osetila da sam se srela sa toplim ljudima; u smislu da niko nije izbegavao kontakt, da su želje i emocije bile moguće, u smislu da postoji nešto što mi je lično blisko i što mi nije izbijalo iz glave - nije to imalo veze sa izgledom samog grada koji nije ličio ni na šta što sam do tada videla, sa minaretima u noći - taj ritam života koji je ovde izgledao brži i vreliji nego u Moskvi; a umesto odlučne ljubaznosti Moskovljana, ljudi su pokazivali toplinu koja je bila veoma privlačna. U Taškentu žive Azijati. Uzbeci. Oni liče na potomke Džingis-kana i sigurna sam da mnogi to i jesu. Oni su Azijati i Rusi. Oni sebe smatraju Rusima, tako razmišljaju i tako govore u svakoj prilici, a ja se zaista pitam kako im to uspeva. S druge strane, što sam duže tu boravila sve sam više shvatala da su neke lične tenzije između Rusa sa severa i Uzbeka nacionalne, a neke rasne prirode.

Među delegatima na ovoj konferenciji ima samo četiri žene. Ja sam tokom leta za Taškent sedela sa ostale tri žene iz Afrike i tokom pet i po sati leta ćaskale smo o našoj deci, o našim bivšim muževima, sve u veoma, veoma heteroseksualnom duhu.

IV

Taškent je podeljen na dva dela. Jedan je stari deo koji je preživeo katastrofalni zemljotres 1966, a drugi deo je nov i nalazi se na periferiji Taškenta. On je veoma nov i veoma moderan, izgrađen je za veoma kratko vreme posle zemljotresa koji je praktično potpuno uništio čitavu tu oblast. Grad je obnovljen radom ljudi iz svih krajeva Sovjetskog Saveza. Ljudi su dolazili iz Ukrajine, Belorusije, odasvud, i tako je grad ponovo izgrađen. U novom delu grada, arhitektonski gledano, ima mnogo različitih stilova jer je svaka grupa radnika gradila u maniru karakterističnom za svoj region. Taj deo grada predstavlja spomenik onome što se može postići kad velika grupa ljudi radi zajedno. Ta činjenica je na mene ostavila snažan utisak tokom boravka u Taškentu. Stari deo grada koji je u stvari centar Taškenta zaista mnogo liči na neki grad iz Gane ili Dahomeja, na primer, na Kumasi ili Kotonu. Po danu ovaj grad mnogo podseća na neke delove zapadne Afrike tako da sam jedva mogla da poverujem da nisam tamo. U stvari, Moskva je Njujork u drugom prostoru, u drugoj boji - jer i Njujork i Moskva imaju malo više od osam miliona stanovnika i očigledno bi trebalo da imaju iste probleme koje je Moskva izgleda rešila veoma drugačije - ako je Moskva Njujork, onda je Taškent Akra. Taškent je afrički grad po mnogo čemu - po tezgama, mešavini starog i novog, po krovovima od talasastog lima na kućama od ćerpiča. Na trgovima se širi miris kukuruza iako su ovde trgovi moderniji nego u zapadnoj Africi. Čak su i neko cveće i drveće isti, kao kale, na primer. Ali miris crvene zemlje bio je drugačiji.

Ovde, u Taškentu, koji je sasvim blizu granice sa Iranom, ljudi su veoma različiti, a na mene ostavlja snažan utisak njihovo očigledno jedinstvo; činjenica da ruski i azijski narod mogu da žive u multinacionalnoj atmosferi koja od njih zahteva da se slažu bilo da jedni druge vole ili ne. Naravno da ima pojedinaca koji su nacionalisti ili rasisti, ali upravo stav države koja se protivi nacionalizmu i rasizmu omogućava da ovakvo društvo opstaje. Sledeći korak u tom procesu mora, naravno, biti lični element. Ja, međutim, ne vidim da iko pokušava ili da bar nagoveštava tu fazu, što je nezgodno jer bez tog koraka socijalizam ostaje izložen milosti ili nemilosti jedne nedovršene vizije nametnute spolja. Mi imamo unutrašnje želje ali spoljašnju kontrolu. Međutim, ovde bar postoji klima koja izgleda da ohrabruje postavljanje tih pitanja. Pitala sam Jelenu za Jevreje, a ona je, čini mi se, bila prilično neodređena rekavši da ima Jevreja u vladi. Izgleda da je osnovna premisa pretpostavljena jednakost iako ponekad postoji veliki jaz između stvarnosti i očekivanja.

Posetili smo jedan filmski studio i videli nekoliko crtanih filmova za decu u kojima su teme obrađivane divno, duboko, s puno humora, a što je najznačajnije, bez svojevrsnog nasilja koje povezujemo s crtanim filmovima. Ovi koje smo videli bili su zaista izvanredni. Posle dva naporna dana ispunjena sastancima u Taškentu, krenuli smo oko pola osam ujutru autobusom za Samarkand, u legendarnu prestonicu velikog Tamerlana. Posle kratkog dremeža u autobusu, počela sam bolje da se osećam, da gledam oko sebe i posmatram predele kroz koje smo prolazili. Kretali smo se jugoistočno od Taškenta koji se nalazi jugoistočno od Moskve. Predeli su bili divni. Delovali su mi u isto vreme i poznato i nepoznato. Bila je to zemlja pamuka. Pružala se kilometrima i kilometrima dok su vozovi puni studenata išli na jug na dvonedeljni raspust da se zabave i beru pamuk. Svuda oko nas vladala je praznična atmosfera. Prolazili smo kroz mala mesta gde sam videla male pijace i žene koje su prekrštenih nogu sedele na goloj zemlji, prodajući nekoliko glavica kupusa ili nešto voća na poslužavnicima. Videla sam zidove iza kojih su se videle kuće od ćerpiča. Čak su me i ti zidovi mnogo podsećali na zapadnu Afriku jer su bili napravljeni od ilovače koja je pucala po istom poznatom obrascu koji smo stalno viđali u Kumasi i južno od Akre. Razlika je bila u tome što ilovača ovde nije crvena već žućkasto-siva što me podseća na činjenicu da smo u Sovjetskom Savezu, a ne u Gani ili Dahomeju. Naravno, stanovnici su belci. Ima i drugih razlika koje upadaju u oči. Gradovi i sela su zaista u dobrom stanju, a paralelno s našim putem pruža se i moćna železnička pruga. Duge kompozicije vagona i cisterni govore o efikasnom funkcionisanju železnice dok nas prestižu, prolazeći kroz skretnice, kućice sa plavim i belim keramičkim pločicama i ofarbanim krovovima, kojima isključivo upravljaju žene. U Rusiji sve izgleda veće i masivnije. Putevi su širi, kompozicije vozova duže, zgrade su veće. Tavanice su više. Čini mi se da je sve što nas okružuje većih dimenzija.

Zaustavili smo se da ručamo na jednom kolektivnom poljoprivrednom dobru gde se proslavljala dobra žetva i gde nam je priređen obavezan ali veoma srdačan kulturni program uz potoke votke. Onda smo svi igrali i pevali zajedno za mnoštvom studenata koji su došli da pomognu u berbi pamuka. Nešto kasnije videli smo bukvalno brda pamuka duž puta koja su čekala na utovar u vozove.

Svako mesto kroz koje smo prošli imalo je kafanu u kojoj su se stanovnici uveče okupljali da popričaju, gledaju televiziju ili slušaju propagandu, ko bi znao, u svakom slučaju to je bilo mesto okupljanja. Ali svuda, između sela sa veoma starim kućama, bilo je i novih četvorospratnica u izgradnji, fabrika, stambenih zgrada. Prolazili su vozovi natovareni građevinskim materijalom, ugljem i kamenom, traktorima, pa čak i jedan sa naizgled beskrajnim nizom malih automobila. Postoje tri različita tipa ruskih automobila. Ovaj je najjeftiniji i najpopularniji - stotine i stotine automobila bilo je natovareno u vozove i svi su bili iste limun boje. Očigledno, fabrika je tog meseca proizvodila samo žute.

Posmatrala sam kako prolaze ti industrijski proizvodi dok sam se vozila autobusom u Samarkand i shvatila da ova zemlja nije toliko industrijska koliko je puna vrednih ljudi. Sve je odavalo utisak naroda koji marljivo radi i proizvodi, a ta činjenica je u meni izazivala zadovoljstvo. Povrh svega, saznala sam da je ova oblast između Taškenta i Samarkanda nekad bila poznata pod imenom ''gladna pustinja''. Pošto kiša uopšte nije padala, plodna zemlja bila je pokrivena naslagama soli. Uz pomoć tehnologije razvijene da ukloni so, brojne radne snage i inženjerstva, čitava ova oblast je procvetala, i zaista, ona i dalje cveta. Ovde se uglavnom gaji pamuk. Ljudi tu žive, a postoje ogromni irigacioni kanali i cevovodi koji održavaju vegetaciju u naseljima i na kolektivnim poljoprivrednim dobrima. U čitavom Uzbekistanu prisutno je to osećanje da je pustinja osvojena i da daje veliki prinos. Kasnije, dok smo išli na jug, ubrzo posle velike gozbe, zaustavili smo se u jednoj maloj oazi. Ubrala sam nekoliko pustinjskih cvetova, poljskih cvetova koji su rasli u pesku. I baš zbog toga, htela sam da osetim kakav im je ukus. Kao što orlovi nokti imaju sladunjav ukus tako ovi cvetovi imaju ukus soli. Kao da sama zemlja i dalje proizvodi so ili je ugrađuje u svoje proizvode.

U Uzbekistanu se može videti divan mermer. Ponekad su od njega napravljene stepenice u hotelima, a ponekad su ulice popločane divnim mermerom ružičaste i zelene boje. To je slučaj u Taškentu čije ime znači ''kameni grad.'' Ali na putu od Taškenta ka Samarkandu nisam videla nikakvo kamenje ni stene pored puta. Ne znam zašto, osim ako nije u pitanju ponovo osvojena pustinja. Putevi su veoma dobri i široki jer se, naravno, njima stalno prevoze velike mašine i kamioni neprestano idu gore-dole.

Imali smo još jedan srdačni doček u Gulstanu čije ime znači ''gladna pustinja''. To je sada selo ružičnjaka. Posetili smo jedno kolektivno poljoprivredno dobro, ušli u jednu kuću i videli obdanište. Kuća u koju smo ušli pripadala je jednoj ženi i bila je veoma impresivna, što sam kasnije nekom ko me je pitao šta mislim i rekla za ručkom. Rekla sam: ''Ona živi bolje od mene,'' i na izvestan način to je bilo tačno. Poljoprivredno dobro u Gulstanu, nazvano Lenjingradski kolhoz, jedno je od najbogatijih u toj oblasti. Nikad neću saznati ime te izuzetno ljubazne mlade žene koja mi je otvorila vrata svog doma, ali je zato nikad neću zaboraviti. Ukazala mi je gostoprimstvo u svojoj kući i mada nismo govorile istim jezikom, ja sam osetila da je ona žena slična meni, žena koja želi da sva naša deca žive u miru na ovoj zemlji i nekako upotrebe svoju energiju u pozitivnom smislu. Ona je rekla, a Jelena je prevodila, da ima troje dece od kojih je najmlađe beba, a ja sam govorila o svoje dvoje dece. Iako sam ja govorila na engleskom, a ona na ruskom, veoma sam snažno osećala da naša srca govore istim jezikom.

Setila sam je se nekoliko dana kasnije u Samarkandu kad sam sa Fikreom, studentom iz Etiopije na Univerzitetu Patris Lumumba, otišla na pijacu. Sećam se jedne muslimanke koja mi je tada prišla sa svojim malim sinom, te pitala Fikrea da li i ja imam sina. Rekla je da nikad u životu nije videla crnoputu ženu, da je videla crnopute muškarce, ali nikad crnoputu ženu. Rekla je da joj se dopada kako izgledam i da je samo želela da dovede svog sinčića i sazna da li i ja imam sina. Zatim smo blagosiljale jedna drugu, razmenile nekoliko rečenica i ona je otišla. Sa nama je bila jedna snalažljiva i elokventna žena iz Azije, studentkinja antropologije, kako je rekla, koja nam je bila vodilja u muzejima Samarkanda i delila sa nama svoje bogato poznavanje istorije. Te noći kad smo stigli u Samarkand, ali i sledećeg dana dok smo obilazili muzeje, osetila sam da ima mnogo stvari koje ne vidimo. Na primer, prošli smo pored vitrine u kojoj su bili novčići među kojima sam prepoznala drevne kineske novčiće jer sam ih koristila za bacanje u Ji Đingu. Pitala sam našu vodilju da li su to novčići iz Kine. Ona je reagovala kao da sam opsovala. Rekla je: ''Ne, ovi novčići su odavde, iz Samarkanda.'' Očigledno je bilo da su oni dobijeni u zamenu za neke stvari, i to je bilo sve, ali ja, naravno, nisam umela da pročitam objašnjenje na ruskom koje je stajalo pored njih, a ona je očito moje spominjanje reči Kina doživela kao uvredu. Primetila sam da sve žene koje sam ovde upoznala poseduju osećanje sigurnosti i svesti o sopstvenoj moći kao žena, kao proizvođača i ljudskih bića koja su se potvrdila. Ali isto tako osećam kod njih neku kamenu krutost, neki otpor prema ispitivanju, što me plaši i rastužuje jer potkopava napredak kao proces.

Stigli smo u Samarkand oko pola deset uveče, prilično iscrpljeni zbog mnogobrojnih dnevnih aktivnosti. Došli smo na glavni trg u zadnji čas i videli poslednji lajt-šou na Tamerlanovom grobu. Uostalom, što se manje o tome govori to bolje. Ali sledećeg dana smo Jelena, Fikre i ja pobegli sa predavanja iz jednog mauzoleja, pretrčali ulicu i otišli na pijacu. Pijaca kao i uvek deluje dobro i umirujuće. Tamo ljudi uvek nađu način da govore o suštini - o tome šta imaš i šta želiš i obrnuto.

Grobnice obložene pločicama i medresa koje se nalaze u Samarkandu zaista su divne, komplikovane izrade i tihe. Da bi se restaurirale bilo je potrebno neverovatno brižljivo raditi na njima. Mogla sam da osetim tišinu u svojim kostima dok sam hodala po tim mestima, znajući koliko je istorije tamo zakopano. Pronašla sam dva pera u grobnici Bibe, omiljene Timorove supruge što me je navelo na pomisao da sam morala da dođem da ih pronađem. Bibina grobnica ima divne minarete, ali sama grobnica nikad nije korišćena. Džamija nikad nije bila u upotrebi. Postoji legenda da je Biba bila Tamerlanova omiljena supruga koju je on ''voleo svim srcem.'' Međutim, Biba je umrla slomljenog srca zbog Tamerlanovog čestog i dugog odsustvovanja. Kad se Tamerlan vratio i shvatio da je Biba mrtva, bilo mu je veoma teško jer je i on nju mnogo voleo, pa se zavetovao da će njoj u spomen izgraditi najveći mauzolej na svetu i najkitnjastiju džamiju, što je i učinio. Ali, malo pre no što je izgrađena, džamija se srušila. Priča se da se to dogodilo zbog greške koju je napravio arhitekta, no džamija nikad nije korišćena.

Grobnice obložene pločicama i medresa su zanosne, ali moje srce je ostalo na pijaci. Kasnije istog popodneva išli smo na drugi miting solidarnosti sa nekim potlačenim narodom. Jedino sam bila sigurna da nije reč o potlačenim crncima u Americi, jer sam o tome, naravno, razmišljala proteklih dana ali još uvek nisam nalazila odgovor. Dok smo tako stajali u nekoj fabrici porcelana na vrelom suncu od koga mi se usijao mozak, razmišljala sam o mnogim stvarima. Narodi u Sovjetskom Savezu u mnogim aspektima ostavljaju na mene utisak ljudi koji još ne mogu sebi da dozvole da budu iskreni. Kad to budu uspeli da postanu, oni će se ili pretvoriti u čudo ili će potonuti u propast. U Sjedinjenim Američkim Državama zapanjuje me to što se ljudi pretvaraju da su iskreni i shodno tome imaju malo prostora da se nadaju. Mislim da i u Americi i u Rusiji postoje određeni problemi, ali u osnovi, kad vidite državu koja polazi od stava da se ljudska bića nalaze u suštini svega, nasuprot stavu da je profit u suštini svega, rešenja mogu da budu veoma različita. Pitam se kako će se rešavati slični ljudski problemi. Međutim, ja nisam ubeđena u to da su ljudska bića ovde uvek u suštini svega iako se o toj ideji mnogo više govori ovde nego u Sjedinjenim Državama.

Sledećeg dana imala sam sastanak sa izvesnom gospođom Izbalkan predsednicom Uzbekistanskog društva prijateljstva. Ovaj sastanak je usledio kao rezultat mog zahteva da se razjasni moj status na ovoj Konferenciji. Kad se sve uzme u obzir, zašto nije bilo mitinga za potlačene crnopute ljude Amerike? Dovoljno sam rekla. Gospođa Izbalkan je govorila puna dva sata, a ono što je rekla moglo bi se sažeti u sledeće - mi smo poveli revoluciju i vi možete da vidite njene rezultate. Imala sam utisak da želi da mi kaže sledeće - vi možete da povedete svoju revoluciju kad god poželite, samo izvolite, ali nemojte očekivati da ćemo se mi u nju umešati.

Ona je, međutim, veoma potresno pričala o istoriji žena u Uzbekistanu, a ta istorija zaslužuje da se o njoj piše više no što ja ovde to mogu da učinim. Žene iz ove oblasti borile su se od 1924. godine naovamo da skinu feredžu i da iz izolacije muslimanskog načina života uđu u dvadeseti vek. Mnoge od njih dale su svoj život da bi druge žene mogle da idu otkrivenog lica i da se opismene. Mnoge od njih su se borile i mnoge su izgubile život u toj borbi od ruke svojih očeva ili braće. To je priča o istinskom ženskom junaštvu i upornosti. Setila sam se žena iz Južnoafričke Republike koje su 1956. godine demonstrirale i ginule ne želeći da nose propusnice. Za uzbečke žene, revolucija je značila da mogu da se pojavljuju u javnosti bez feredže i da idu u školu, a za to je vredelo položiti život. Na jednom trgu u Samarkandu nalazi se bronzana figura podignuta u spomen žena koje su pale u toj borbi i u spomen njihove hrabrosti. Gospođa Izbalkan je potom govorila o životu žena u savremenom Uzbekistanu i o tome kako sada postoji potpuna jednakost polova. Zatim o tome koliko se žena danas nalazi na čelu kolhoza i koliko ima žena ministara. Rekla je da žene vrše vlast na mnogo načina i da sada nema nikakve razlike između muškaraca i žena u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika. Dirnula me je ta statistika, ali sam osećala da tu ima još nečeg osim onog što se vidi golim okom. Sve je zvučalo suviše lako, suviše dobro. Gospođa je govorila o centrima za brigu o deci tokom dana, o obdaništima na kolhozima. Obdaništa su u velikim gradovima poput Moskve ili Taškenta besplatna. Ali u Samarkandu, obdanište mesečno košta dve rublje, što je, po njenim rečima, veoma malo. Pitala sam je da li se ''muškarci podstiču da rade u obdaništima da bi deca još od malena imala pored sebe prijatnu osobu muškog pola.'' Gospođa Izbalkan je za trenutak oklevala. ''Ne,'' odgovorila je. ''Mi volimo da verujemo da kad deca dođu u obdanište ona stiču drugu majku.''

Gospođa Izbalkan je bila veoma snažna, lepa i iskrena žena koja je odlično baratala činjenicama i ostavljala dubok utisak na sagovornika. Sa sastanka sa njom vratila sam se impresionirana i očarana grožđem.

Grožđe je u Uzbekistanu neverovatno voće. Kao da ima sopstveni život. Zovu ga ''mladin mali prst'' zbog njegove veličine. Zrna su veoma dugačka i zelena i apsolutno božanstvena.

U mislima su mi bile žene revolucionarke. Ali i sada još uvek osećam koliko smo mi, crnoputi Amerikanci, sami u čeljusti zmaja. Kao što sam i mislila, kad se izuzmu retorika i proglasi o solidarnosti, niko nam neće pomoći ako sami sebi ne pomognemo. Kada sam direktno pitala kakav je stav SSSR-a u pogledu američkog rasizma, gospođa Izbalkan mi je prekorno rekla da naravno SSSR ne može da se meša u unutrašnje stvari drugih država. Sad mi je žao što je nisam pitala o ruskim Jevrejima.

U Samarkandu smo Jelena i ja pošle da tražimo pijacu na kojoj se prodaje voće. Jelena je zastala da pita jednog prolaznika sa ćerkicom ili unučicom, ali ja mislim da je ćerkica u pitanju jer ovde u Uzbekistanu odrasli ljudi izgledaju mnogo stariji no što jesu verovatno zbog suvog vazduha. Pitala ga je kako da stignemo do pijace i tako mu pružila priliku, što je čest slučaj u Rusiji, da započne razgovor o bilo kojoj temi. Pitao je Jelenu da li sam ja iz Afrike, a kad je čuo da sam iz Amerike, onda je zaista hteo da razgovara o američkim crncima. Izgleda da kod naroda u Rusiji postoji veliko interesovanje za crnopute Amerikance, mada se to interesovanje ponekad potcenjuje. Fikre, moj pratilac iz Etiopije koji studira na Univerzitetu, kaže da ga mnogi pitaju o meni na ruskom. Uspela sam dovoljno da izoštrim uho za taj jezik da bih to primetila. Fikre često nije govorio da sam iz Amerike. Većina ljudi koje sam upoznala u Taškentu i Samarkandu mislili su da sam iz Afrike ili sa Kube. Mnogo se interesuju i za Kubu. Ta opčinjenost svim što dolazi iz Amerike stalno mi se vraća u misli.

Prolaznik iz Samarkanda hteo je da zna da li je američkim crncima dozvoljeno da idu u školu. Rekla sam da jeste, a to mu je i Jelena ponovila. On je zatim pitao da li nam je dozvoljeno da podučavamo u školama i ja sam rekla da jeste i da sam ja profesor na Njujorškom gradskom univerzitetu. On je bio iznenađen. Rekao je da je jednom gledao na televiziji neku emisiju o crncima u Americi u kojoj su rekli da crnci ne rade. Onda je Jelena počela da mu odgovara, a on je zaustavio. Onda mi je ona ljutito rekla da on želi da mu ja odgovorim jer hoće da me gleda u lice dok govorim. Rekla sam Jeleni da mu kaže da problem nije u tome da li mi možemo da idemo na fakultet već u tome što kad crnci i završe fakultet često ne mogu da dobiju posao. Da je crncima mnogo teže da nađu posao i na bilo koji način zarađuju za život kao i da je procenat nezaposlenih kod američke crnačke populacije mnogo viši nego kod američke belačke populacije.

On se zamislio, a potom zapitao da li crnci moraju da plaćaju i lekara. Jer to su rekli u toj televizijskoj emisiji. Nasmešila sam se i odgovorila mu da usluge lekara ne moraju da plaćaju samo crnci nego i belci; da, u stvari, u Americi moraju da ih plaćaju svi. Dobro, rekao je, a šta se dešava ako nemate novca da platite? Pa, odgovorila sam, ako nemate novca da platite, onda, ponekad, umrete. On je, po mojim pokretima, shvatio moj odgovor iako je morao da sačeka da mu prevoditeljka sve prevede. Ostao je potpuno zbunjen, na sred trga, otvorenih usta, s rukom ispod brade, zapanjeno gledajući za mnom, kao da ne može da poveruje u to da ljudska bića mogu da umru zbog nedostatka medicinske nege. Zbog takvih stvari i dalje sanjam o Rusiji iako je prošlo mnogo vremena od kad sam se vratila.

Mislim da ruski narod mnoge stvari prima zdravo za gotovo. Mislim da je to slučaj sa besplatnim smeštajem u bolnici i besplatnom medicinskom negom. Oni primaju zdravo za gotovo besplatno školovanje i besplatno studiranje kao i pretpostavku o zajedničkom hlebu, čak i uz ružu ili dve, iako nema mesa. Svima nam je teže da vidimo ono što imamo nego ono što nemamo.

Jedne noći posle ponoći, Fikre i ja smo šetali jednim parkom u Taškentu kad nam se približio jedan Rus sa kojim je Fikre kratko i oštro razgovarao. Posle toga, čovek se naklonio i otišao. Fikre nije hteo da mi kaže o čemu su razgovarali, ali ja sam imala utisak da je čovek hteo da pokupi jednog od nas dvoje, ili Fikrea ili mene. Taškent je, na neki način, rusko dvorište. Pitala sam Fikrea kakav je stav Sovjeta prema homoseksualnosti, a on je odgovorio da nema javnog protivljenja zato što je to privatna stvar. Ja sam, naravno, naslućivala da to baš i nije tako ali nisam imala načina da saznam istinu. Jelena nije bila nimalo pogodna osoba za raspravu o pitanjima seksualnosti.

V

Tokom nekoliko poslednjih dana pošto smo se vratili u Moskvu, upoznala sam se sa jednom ženom koju sam primetila tokom Konferencije. Bila je to Eskimka po imenu Toni. Ona živi u delu Rusije koji je najbliži Aljasci, u delu koji Rusi nisu prodali, s druge strane Beringovog moreuza i pripada narodu po imenu Čukvo. Toni nije govorila engleski kao što ni ja nisam govorila ruski, ali sam te poslednje večeri dok smo razgovarale uz pomoć prevoditeljki imala utisak da vodimo ljubav. Ni sada nisam sigurna da li je ona znala šta se događa, ali pretpostavljam da jeste.

Bila sam izuzetno dirnuta njenim govorom nešto ranije istog dana. Za večerom nas je bilo oko desetak, a Toni je počela da razgovara sa mnom preko prevoditeljki. Rekla je da je sve vreme tokom svog govora u masi tražila moje oči jer je osećala da se obraća mom srcu. Rekla je i to da je pevajući onu pesmicu koju je tada otpevala, pevala u nadi da će svi naši sunarodnici dobiti priliku za novi početak. Ta žena je, zaista, ostavljala veoma dubok utisak. Ostalo je samo četrnaest hiljada pripadnika naroda Čukvo. Ona je u svom govoru na jednom mestu rekla: ''Veoma je tužno kad čitav jedan narod prestane da postoji.'' Tada je otpevala pesmicu za koju je rekla da je njen narod peva kad god se dešava nešto novo. Njene tamne okrugle oči i bujna sjajna kosa zablistale bi u ritmu melodije. Hvatala me je jeza jer sam osećala da smo, iako nas ima 21 milion crnoputih Amerikanaca, i mi ugrožena vrsta i kako bi bilo tužno da naše kulture izumru. Imala sam utisak kao da samo nas dve, Toni i ja, na celoj Konferenciji, delimo to saznanje i osećamo tu opasnost. Toni mi je za večerom stalno govorila kako sam lepa i kako će ona zauvek zapamtiti ne samo moju lepotu već i moje reči; da bi trebalo da podelimo ne samo našu radost već i našu tugu kako bi naša deca jednog dana mogla slobodno da razgovaraju. Nazdravljala je zaredom ženama i njihovoj snazi. Čitav ovaj razgovor vodio se preko prevoditeljki. Dok sam pokušavala da odlučim kako sve to treba da shvatim, Toni je ustala, pomerila se i sela pored mene. Stavila mi je ruku na koleno i poljubila me, i tako smo sedele tokom cele večere. Držale smo se za ruke i razmenjivale poljupce, ali kad god smo se jedna drugoj obraćale činile smo to uz pomoć prevoditeljki, plavih ruskih devojaka koje su se smejuljile dok su prevodile naše reči. Pretpostavljam da smo se Toni i ja spojile negde usred Aleutskih ostrva.

Poljubila je moju sliku na mojoj knjizi pre no što je ustala, zahvalila nam na večeri, i otišla sa letonskim delegatom iz Rige.

VI

Opet smo u Moskvi u kojoj je još uvek hladno i gde pada kiša. Moskva sa svojim krovovima na kiši izgleda podjednako turobno kao i Njujork, osim što je horizont načičkan ogromnim kranovima. Izgleda da se u Moskvi stalno nešto gradi i to u ogromnom broju. I u Njujorku je isti slučaj, samo što ta pojava nije toliko vidljiva na horizontu. Zgrade se ne grade u kompaktnim blokovima kao u Njujorku. Unutar svakog bloka postoje dve velike stambene zgrade, postavljene pod različitim uglovima, s puno zelenila i možda s nekim parkom između njih. Drugim rečima, izgleda da se mnogo razmišlja o gradskom planiranju i o tome kako je ljudima potrebno ili kako vole da žive. I u Njujorku i u Moskvi živi oko osam miliona stanovnika. U Moskvi je moguće, i prijatno je, šetati ulicama bez straha i kad padne mrak. Ulični kriminal u Moskvi izgleda da uopšte ne postoji. Zvanično i stvarno objašnjenje za to mogu se veoma razlikovati, ali to je činjenica. Iznenadilo me je koliko se ljudi, pa čak i dece, šeta po parkovima i posle zalaska sunca.

Kad sam prvi put sa aerodroma stigla u Moskvu, primetila sam da je saobraćaj veoma gust, ali imala sam utisak da nije bilo zagušenja niti velikih zakašnjenja iako je bilo doba dana kad se većina ljudi vraća kući s posla. Činilo mi se da je to veliko dostignuće za grad od osam miliona stanovnika i pomislila sam da je Moskva pronašla neki novi, kreativan način da reši probleme gradskog saobraćaja. Kad sam videla moskovsku podzemnu železnicu, shvatila sam u čemu je stvar. Ne samo da su stanice besprekorno čiste, već su i vozovi brzi i udobni. Tada sam shvatila da vožnja metroom zaista može da predstavlja uživanje.

VII

Trebaće mi mnogo vremena i mnogo snova da sredim sve utiske o onom što sam videla i osetila tokom te dve uzbudljive nedelje. Nisam spomenula prisnost koju sam osetila sa nekim afričkim piscima niti činjenicu koliko je teško upoznati druge ljude. Nemam razloga da verujem da je Rusija slobodno društvo. Nemam razloga da verujem da je Rusija društvo u kome ne postoje klase. Rusija čak i ne izgleda kao strogo egalitarno društvo. Ali vekna hleba košta samo nekoliko kopejki i čini mi se da ga svi imaju dovoljno. Naravno, nisam videla ni Sibir ni logor, ni duševnu bolnicu. Ali ta činjenica, u svetu u kome većina ljudi - svakako većina crnoputih ljudi - živi pitajući se da li će imati za hleb, izgleda mi od velikog značaja. Ako rešite problem hleba, to vam bar daje priliku da se osvrnete i na druge probleme.

Prema tome, uprkos svim dvostrukim porukama koje sam primila (a bilo ih je mnogo - zbog mesta na kojima sam odsedala, zbog nekakvog poštovanja ali i neprijatnosti koje sam doživljavala kao Amerikanka, i zato što bez obzira na to koliko je učinjeno i rečeno, izgleda da Amerika i dalje ima neki magični uticaj na mnoge zemlje), uprkos njihovim manama, ja osećam oduševljenje prema ljudima koje sam upoznala u Rusiji, a posebno prema ljudima u Uzbekistanu. I jasne su mi neke kontradikcije i neki problemi sa kojima se oni susreću. Duboko sam sumnjičava prema dvostrukoj poruci koja mi je upućivana i činjenici da kad oni završe s tobom (a kad kažem oni, mislim na vladu), kad oni s tobom završe, oni te odbace i onda možeš veoma nisko da padneš. Šta je tu novo? Isto me tako intrigira ideja da postoje pisci koji su plaćeni da budu pisci, da oni opstaju i da vrše veliki uticaj. Isto sam tako veoma dobro svesna činjenice da ako oni pišu nešto što nije prihvatljivo, onda se to nikad ne štampa i ne čita. Dakle, šta je tu novo?

Ali u toj zemlji živi najveća čitalačka publika na svetu; u toj zemlji se knjige poezije štampaju u tiražima od 250 hiljada primeraka koji se rasprodaju za tri meseca. Gde god pođete, čak i tamo gde se na uzbečkom suncu beru kilometri pamuka, ljudi čitaju, a bez obzira na to šta možete čuti o cenzuri, oni ipak čitaju, i to čitaju mnogo. Neke knjige su piratizovana izdanja knjiga sa Zapada jer Rusija ne poštuje Međunarodnu konvenciju o autorskim pravima. U Samarkandu je najnoviji bestseler bila Autobiografija gospođice Džejn Pitman od Ernesta Gejnza. Kažite mi, koliko ste ruskih romana u prevodu vi pročitali prošle godine?

*Iz knjige Sestra autsajderka

Oceni 5