Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989”  (3)
Bbolj 01 S

Opatija 1961: Betty Jurković, Anica Zubovic, Marjana Deržaj, Gabi Novak, Tereza Kesovija i Nada Knežević

Photo: Lična arhiva

Beogradske jazz noći: Kad drugarice biraju

Sadržaj knjige Bolja prošlost: Šta nas sve čeka u feljtonuJedan od odlučujućih koraka u legalizaciji džeza, bilo je formiranje Udruženja jazz muzičara, maja 1953. godine. Dušan Vidak bio je jedan od osnivača, mobilizatora i realizatora Udruženja, koje je sa primernim entuzijazmom krenulo u borbu za svoju muziku, vođeno ugledom takvih ličnosti kakve su bile Vojislav Simić, Mladen Guteša, Milan Kotlić ili Mihailo Živanović. Na prvoj redovnoj skupštini Udruženja, za predsednika je izabran Milan Pavlović, za potpredsednika Branko Pejaković, a za sekretara Dušan Vidak.

 Avgusta 1953. pojavio se prvi broj lista Udruženja jazz muzičara. Bojan Adamič pisao je o džezu u Sloveniji („Naša omladina nije džez nikako priznavala kao nekakvu ekspanziju američke kulture, nego kao odraz života i zato se nije dala uplašiti pretnjama u raznim časopisima i „ideološkim" napadima, čije su se pogrešne postavke i neosnovanost same po sebi ispoljile"); Mladen Guteša o problemima zabavne muzike u nas; Svetolik Jakovljević spremio je ,,In Memoriam" Đangu Reinhardtu; dok su članovi Zabavnog orkestra Radio-Beograda uputili odgovor Ivanu Ivanjiju koji se u listu „Omladina" opet ustremio na džez!

„Možda ima ljudi koje je Ivan Ivanji svojim napisom ‘Jazz?’ u ‘Omladini’ od 20. maja uspeo da ubedi u svoju iskrenost i stručnost. Kažemo, možda ima, i zbog toga jedino i smatramo da se treba osvrnuti na taj napis, bez obzira što on inače ne zaslužuje ni po čemu ostalom da bude pomenut - pisali su muzičari Zabavnog orkestra. - Oblast zabavne i jazz muzike već je imala dosta ‘stručnih’ i ‘dobronamernih’ tutora, i članak Ivanjijev ne pretstavlja sa te strane izuzetak. On pretstavlja izuzetak u pogledu stepena ‘stručnosti’ i ‘dobre volje’. (...) Naravno, nije mogao da se uzdrži i da u nekoliko rečenica objasni sadržinu jazza, konstatujući da je jazz - folklor gradova, asfalta, bučnog saobraćaja... itd. I da je to pravi jazz, a da se kod nas jazz poznaje sa krive strane. (!), Da je jazz folklor gradova... itd. svima nama je poznato bar od momenta od kada se bavimo jazzom. Međutim, da je time stvarno nešto konkretno rečeno i ukazano na smisao ove vrste muzike, to mi pored najbolje volje nismo mogli ni da nazremo. Isto tako, ni iz gole tvrdnje da se jazz kod nas poznaje ‘samo sa krive strane’ nismo mogli da vidimo ništa sem gole tvrdnje. Upravo bilo bi vrlo interesantno da nam Ivanji objasni šta on to podrazumeva pod pravim jazzom, kao i da nam objasni u čemu je razlika između kompozicija, recimo, Stan Kentona ih koga bilo drugog priznatog jazz muzičara, kada se one izvode u New Yorku ili u Beogradu. (...) Povodom primedbe o Stan Kentonu primećujemo da njegove kompozicije nisu ni čudne ni komplikovane, bar za one koji poznaju jazz, a Guteša i mi ni ovom prilikom nismo odstupili od standardne interpretacije Stan Kentona. Sad nam preostaje jedno iskreno pitanje, koje u sebi sadrži mnogo zaprepašćenja: čemu vode ovakvi osvrti i ‘kritike’, i šta inspiriše Ivanjija, sem pretencioznosti u oblasti muzike, da bude njihov tvorac? Šta ga rukovodi da ulaže onoliko napora da bi delovao duhovito kad govori o publici i pušenju u foajeu (o čemu su na ovom koncertu vodili brigu isti oni službenici Kolarčeve zadužbine koji to rade i na svim drugim koncertima), kao i kad pravi kombinaciju između Zabavnog orkestra, pojačanog članovima Filharmonije, i kafanske kapele koja svira uz miris ćevapčića? Da li samo detinjasta želja da se pređe ona ivica koja obeležava završetak učtivosti, ili, nažalost, i još nešto?".

Jazz orkestar Dinamo, prvi Big Band u Srbiji, 1946: Gornji red: P. Knežević, S. Milutinović, M. Kotlić, B. Houf, L. Nemeček, J. Nemeček, R. Kostajnšek. Donji red: S. Cvetković, I .Albaharević, J. Miodragović, Lj. Alić, V. Stefanović, B. Ilić, V. Simić - dir&arr (at Hipotekarna Banka u Beogradu)Diskusije o džezu nikako nisu prestajale. Na mnogobrojnim forumima, sastancima i sednicama, džezerske boje branili su svojim monolozima Vojislav Simić, Petar Vujić, Svetolik Jakovljević, Milan Kotlić. Na IX Konferenciji Narodne omladine Beograda 1953, za reč se javio Dušan Vidak, sekretar Udruženja jazz muzičara:

„Drugovi i drugarice, dozvolite da u ime Udruženja jazz muzičara, njegove uprave i svoje lično, pre svega uputim najiskrenije pozdrave Devetoj konferenciji Narodne omladine kao i njenom predsedništvu. (Aplauz)... Konstatovali smo da je zabavni život našem čoveku neobično potreban da bi on mogao na radnom mestu da bude svežiji. Samo, kakva je zabava nama potrebna i na koji način treba ona da se sprovodi? Pre svega, da li ćemo dozvoliti da naša radnička, srednjoškolska ili studentska omladina, pri svom prvom dodiru sa tim zabavnim životom, bude u okviru neke prljave, zadimljene prostorije, sa jednom lošom muzikom i jednim nemogućim - bar sa našeg stanovišta, a i sa stanovišta cele konferencije kako sam video - neprihvatljivim ponašanjem izvesnih omladinki i omladinaca.

Čitav Beograd pleše: Muzička groznica sredinom šezdesetih godina Da li oni takvu sliku treba da steknu o onome što treba posle da im tu i tamo daje potstreka u njihovom radu. Ja mislim da je od strane svih govornika istaknuto da je takvo stanje neprihvatljivo. Shvatite ovo što govorim kao najiskreniju nameru nas jazz muzičara, koji ne možemo više da trpimo takvo stanje kod nas, tj. da se prema tom problemu izvesni ljudi odnose nimalo ozbiljno, znači neodgovorno, shvatite kao želju da se uključimo i damo svoj predlog opštoj stvari. (...) Ne mislim da vređam nikog, ali bilo je tu drugova diskutanata koji su se principijalno osvrtali na naše polje rada i uputili su neke izraze, doduše, ne na našu društvenu organizaciju, nego na jazz muziku. I mi se slažemo sa tim drugovima, ali se ne slažemo da to treba ukidati, jer se na taj način ne bi došlo ni do kakvih rezultata, koji bi bili pozitivni. Treba se upustiti u borbu s tim kao i sa šund literaturom ili sa lošim filmovima, ali na sasvim drugi način: treba na primer, videti taj film; treba organizovati diskusiju o tom i onda tek reći ovo ne valja ili valja..."

Pasoš ne veruje – džezu

Uz ovu načelnu podršku društva džezerima i njihovom Udruženju - muzičari baš nisu uživali veliko poverenje vlasti. Pasoš je bio premija na lutriji, u šta su se uverili Dušan Vidak i Ilija Genić koji su februara 1954. prvi put otišli u inostranstvo, u Beč, na koncert Kurta Edelhagena. Ujesen iste godine, Udruženje je odlučilo da Vidaka pošalje u Pariz, na internacionalni simpozijum o džez muzici. Po specijalnoj proceduri, Vidak je stigao i na razgovor kod šefa pasoškog odeljenja grada Beograda, izvesnog Jurišića koji je imao sve razloge da bude alergičan na džez.

Taj opasni džez: Spasa Milutinović (bubnjevi), Vojislav Simić (klavir), Predrag Knežević (gitara), Viktor Kostromin (truba), Milan Boka (kontrabas), Mara Petrović (pevačica)

Naime, leta 1953. Mladen Guteša je kao član Radio-Beograda otputovao u SR Nemačku i - tamo ostao. Slično je postupio muzičar Vladislav Petković, pa je 20. septembra 1953. na vanrednoj skupštini Udruženja doneta odluka da se „iz članstva izbrišu Mladen Guteša, zbog toga što je ostao van granica naše zemlje, i Vladislav Petković iz sličnih razloga". Oba ova „incidenta" uveravali su druga Jurišića da s posebnom pažnjom prouči Vidakov dosije.

  - A ti si taj koji zbog džeza hoće u Pariz - pobedonosno je uzviknuo Jurišić.

  - Šta je čudno u tome?

  - Pa zbog toga još niko nije putovao u inostranstvo - objasnio je Jurišić i već zamislio scenario. - I, šta. Lepo ti odeš tamo, dopadne ti se i ostaneš.

  - Ali, ja sam predstavnik Udruženja, predstavljaću i Jugoslaviju. Kako bi izgledalo da izneverim poverenje koje mi je ukazano - branio se Vidak.

  - Ne znam... To mi je nešto sumnjivo. Ima li tamo nekih koji su protiv naše zemlje?

  - Posle rata nisam bio u inostranstvu, tako da ne znam. Bio sam pre rata...

  - A, bio si - prekinuo ga je Jurišić.

  - Jeste, otac mi je u inostranstvu bio predstavnik Ministarstva spoljne trgovine -        ništa nije krio Vidak.

  - Govoriš strane jezike?

  - Nekoliko.

  - Pa što ne radiš u Ministarstvu?

  - Radim u „Filmskim novostima" - objašnjavao mu je Dušan.

  - Dobro, de, videćemo - neodređeno je obećavao Jurišić. - U dosijeu nema ništa protiv tebe... Javićemo!

Nekoliko dana kasnije stiglo je obaveštenje da „Dušan Vidak može da podigne svoj pasoš potreban za putovanje u Pariz". Odluka nadležnih dostojno je proslavljena u muzičarskim krugovima koji su putovanje prihvatili kao još jednu pobedu džeza! Svi su jedva čekali da se Vidak vrati iz Pariza i ispriča kako je bilo, koga je video, šta se dešavalo. Pri kraju džez-kongresa, organizatori su angažovali poznatu ekipu muzičara: sastav „Hot Club de France" sa kojim su svirali Grapeli i pijanista Klod Boling. U pauzi svirke, Vidak je sa prisutnima teoretski raspravljao o korišćenju različitih akorda u pojedinim pesmama i izazvao pravo zaprepašćenje kad se saznalo da on, u stvari, ume da svira! Jer, objasnili su mu, na kongres su uglavnom stigli predstavnici disko-kuća, biznismeni, teoretičari, ali je pravih muzičara bilo samo nekoliko!

Mlade nade: Dušan Jakšić i Anica Zubović u ItalijiNa navaljivanje okupljenog sveta, Vidak je seo za klavir i umesto jedne, odsvirao nekoliko pesama, uz pratnju orkestra. Bio je u transu. Svirao je kao nikad do tad, savršeno, emocionalno. Usledile su ovacije i oduševljeni organizatori odmah su ga odveli u čuveni klub „Beli slon" gde su na rotacionoj bini, bez pauze, svirala dva orkestra: francuski - džez, južnoamerički - sambe i rumbe. Pala je i ponuda. Vidak je trebalo da svira sa francuskim sastavom, za mesečni honorar od kog bi 'ladno kupio zgodan automobil. Sav ošamućen, Vidak nije znao šta da odgovori. Tražio je vremena da razmisli, ali mu iz glave nije izbijao lik Jurišića, šefa pasoškog odeljenja! Te noći Vidak nije spavao. Prelazio je kilometre po hotelskoj sobi, vagajući ponudu iz „Belog slona" - i sve ono što je ostavio u Jugoslaviji. Izmučen i izmožden, doneo je odluku: vratiće se u zemlju. Francuzi su se krstili, ne verujući da neko tako olako ispušta šansu karijere, ali je Dušan osećao da je pobedio samog sebe i u patriotskoj euforiji, čim se vratio, posetio neizbežnog Jurišića i ponosno rekao: „Eto, došao sam!".

Jurišić ga je bez reći posmatrao nekoliko minuta i u nastupu iskrenosti kazao:

- Nisam verovao da ćeš se vratiti... ali, svaka čast!

Beograd kao Holivud

Udruženje džez muzičara nije pokrivalo samo lokalitet Beograda, već je nastojalo da kroz raznovrsne akcije (džez-školu, audicije, usmene novine) bude prisutno na jugoslovenskom prostoru. Tako je u Beogradu, u organizaciji Udruženja, gostovao Orkestar za igru Radio-Zagreba (koji je Zlatko Černjul osnovao odmah posle oslobođenja), sa popularnim pevačkim zvezdama Rajkom Vali i Ivom Robićem; u Zagrebu su nastupili beogradski jazz solisti, i u koncertnoj dvorani „Iskre" priredili nezaboravan koncert. U ekipi Beograđana bili su Milan Pavlović - alt saksofon, Mladen Guteša - trombon, Milorad Pavlović - truba, Vojislav Đonović - gitara, Mihailo Živanović - klarinet, Eduard Sađil - tenor saksofon, Bratislav Janković - klavir, Branko Pejaković - bas i Spasa Milutinović -bubanj. Zagrebačkoj publici predstavio se i vokalni sekstet Predraga Ivanovića.

Opatija 1960: Nada Knežević, Predrag Cune Gojković, Betty Jurković, Đorđe Marjanović, Gabi Novak, Krsta Petrović i Jasna Benedek

Ujesen 1953. na stadionu JNA, u Beogradu, pred sedam hiljada posmatrača, održano je „Jesenje takmičenje jazz orkestara: svi gledaoci dobili su anketni list kojim su glasali za najbolje i najpopularnije u četiri kategorije. Među orkestrima, za najbolji je (sa 875 glasova) proglašen kvintet Borislava Rokovića, drugi je bio veliki orkestar KUD „Jedinstvo" (530), treći Orkestar Doma omladine Beograda, iza koga su se plasirali Kvintet Stevana Markićevića i Oktet Predraga Stefanovića. Publika je odlučila da je najbolji solista Borislav Roković, na harmonici, sa 590 glasova; drugi je bio trubač Dušan Gojković, a iza njega, redom, plasirali su se Predrag Ivanović (truba), Predrag Stefanović (trombon), Karlo Takač (klarinet), Milan Stojanović (tenor saksofon), Vojkan Đonović (elektrik), Predrag Krstić (truba), Eduard Sađil (tenor saksofon), Milan Mihailović (kontrabas). Za najbolje pevače proglašeni su Zorana-Lola Novaković (855), Ljubiša Radulović (350) i Vanda Bergeli (282), dok je pet pesama ponelo oreol najuspešnijih: „Sunčani dani" Dušana Vidaka (508), ,,Aprilska šala" Borislava Rokovića (392), „Lepi dani" Milana Kotlića (365), „Zimska noć" Mihaila Živanovića (348) i „Fokstrot za duvače" Vojislava Simića (256).

Najpopularnije priredbe tog vremena bile su u Beogradu, na Kolarcu, pod nazivom „Metronom za vas", a u organizaciji Udruženja džez muzičara. Program u kojem je bilo i džeza, i zabavne muzike, i baletskih tačaka - oduševljavao je publiku, bombardovanu vizuelnim i zvučnim „šokovima". Posebna poslastica bio je Vidakov izum: tačka u tri dimenzije! U levom uglu pozornice, osvetljen reflektorom, nalazio se orkestar „Dinamo"; u desnom ćošku, takođe osvetljen „topom" bio je pevač Miodrag Luković - dok je u sredini ostavljen prostor za baletski duet koji je koreografijom pratio pesmu! Publika je bila ošamućena. Ovako nešto videlo se samo na američkim filmovima!

Samouveren na audiciji: Đorđe Marjanović, nikad ukočen pred mikrofonom

Nakon toga na sceni se pojavljivao Paja Minčić koji je svirao na - testeri, uz ovacije oduševljenog gledališta! Povremeno su gostovali mađioničari, a svoju tačku imao je i Bora Zukić koji je, valjda jedini u Jugoslaviji u to doba - igrao step! Za današnje kriterijume bio je to svaštarski program; za ono doba poželjna raznovrsnost za sve uzraste!

Osnovno pogonsko gorivo domaćem džezu davali su američki filmovi tipa „Bal na vodi" i „Mladić s trubom". Svi prilazi Balkanskoj ulici gde se nalazio bioskop „20 oktobar" bili su zakrčeni svetom, podeljenim u svojoj naklonosti Ester Vilijams i Ksavijeru Kugatu. Činilo se, pamti Vidak, kao da se ceo Beograd sjatio da odjednom vidi „Bal na vodi" i to nikako - samo jednom. Fanatici su film gledali po trideset puta, umerenjaci - poput Vidaka - pet puta! Naravno, pesme iz ovih filmova hitro su se „skidale" i odmah izvodile na priredbama i igrankama. Beograd je pratio Holivud!

„Najinteresantnije stranice naše estradne istorije bile su audicije koje su pravljene pod okriljem Udruženja. Nakon što bi Komisija u kojoj su bili Vojislav Simić, Milan Kotlić i Predrag Ivanović odabrala kandidate - na moj predlog svi novopečeni pevači predstavili bi se publici koja bi, konačno, odlučila ko vredi i ko joj se dopada. To se pokazalo popularnim, jer je publika glasala, održavao se takmičarski duh... Iz finansijskih razloga, Udruženje nije imalo svojih prostorija, pa se čitav organizaciono-muzički život dešavao u ulici Ivana Milutinovića 76, na drugom spratu, u stanu u kome smo živeli moja majka, moj mlađi brat i ja. U predsoblju je bilo prijavljivanje, u sobi - gde je bio klavir - nalazio se i mali sastav koji je pratio pevače, a zvučnici su bih u mojoj sobi gde su sedeli članovi žirija, tako da žiri nije video pevače, ni oni njih. Hteli smo da obezbedimo potpunu regularnost, da vizuelni elemenat ne utiče na odluku žirija, već da samo odlučuje glas, odnosno muzikalnost. Interesovanje je bilo ogromno. Kandidati su stajali na stepeništu, sve do same ulice! Među prijavljenim, bio je i Đorđe Marjanović za koga je žiri objasnio da u ‘glasu ima nešto specifično, interesantno’. Činilo mi se da je, čekajući da prođe tih 48 stepenika, Đorđe prebrodio tremu, strah od nevidljivog žirija. Nastupio je samouvereno, hrabro. On nije samo pevao, on je pesmu preživljavao i to se naziralo već na audiciji: kretao se, šetao, nije stajao ukočen pred mikrofonom. Osetio sam da od njega može da postane zvezda, i to sam mu rekao. Bio je bled, ali živahan, svež. Videlo se da u sebi nosi energiju koja samo što nije buknula..."

Prva saradnja Dušana Vidaka i Đorđa Marjanovića bila je - trijumfalna. Na „Opatiji 60" Đorđe je pevao Vidakovu pesmu „Raznosač mleka", za koju je tekst pisala Olivera Živković. Direktan TV prenos Vidak je, u velikom društvu, gledao u Radiju, gde je bio zaposlen kao spiker. Njegovu pesmu najavila je skopska spikerka Branka Stankovska: ,,A sada, kompozicija 'Raznosačite na mleko' vo Dušan Vidak". Kolege nisu izdržale da ne naprave vic: eto, i volovi nam pišu zabavnu muziku! Međutim, Đorđe Marjanović i Marko Novosel, u alternaciji, doveli su ovu pesmu na prvo mesto. Pobeda je Đorđu otvorila sva vrata popularnosti: prvi put ga je uživo videla i čula čitava Jugoslavija! Vidak je, prirodno, bio vrlo uzbuđen, baš zbog činjenice da mu je to bio prvi festival i - prva pobeda.

Beogradska trojka: Nada Knežević, Anica Zubović i Lola NovakovićSvoj festivalski opus Vidak je 1961. nastavio na „Opatiji" gde su njegovu pesmu „Tišina bez suza" sjajno pevali Dušan Jakšić i Anica Zubović; 1964. na Internacionalnom festivalu u Rimu, Lola Novaković pevala je „Ulicu četiri fontane" i osvojila prvo mesto u konkurenciji šesnaest zemalja. Vidak je pamti kao pevačicu koja je uspevala da emocionalno doživi svaku pesmu, da se u nju unese. Od mnogih pevača s kojima je sarađivao, u sećanju su mu ostali Cune Gojković i Nina Spirova koji su na „Beogradskom proleću" 1964. pevali „Belu hrizantemu"; ne zaboravlja ni Vice Vukova koji je na istom festivalu 1966. pevao njegovu pesmu ,,I tako teče vreme", u alternaciji sa debitantom Srbom Ivanovićem.

„Vice Vukov je moju pesmu pevao fenomenalno, kraljevski! Publika u Beogradu ga je obožavala! Svi su verovali da će ubedljivo pobediti, ali je zauzeo drugo mesto, iza Đorđa Marjanovića. Međutim, satisfakciju sam dobio kad je proglašen pobednik: pesma ‘Voz’ koju je pevao Đorđe doživela je takav debakl kod publike da mi je i sad neprijatno kad se toga setim. Čitava sala uporno je zviždala tri i po minuta, koliko je Đorđe pevao, a istim tempom nastavila je i idućih pet minuta! Vukov je bio vrlo deprimiran, jer je poraz doživeo kao nepravdu, baš kao i ja. Srećom, kritika nas je podržala, pokazalo se da smo imali najbolju pesmu i najboljeg pevača..."

Opuštanje šezdesetih godina: Drug Tito i Jovanka u veselim trenucima proslave Nove godineSviračku karijeru Vidak je prekinuo 1958. godine, muzicirajući u Kamernom džez-kvartetu, u kome su još bili Mirko Stanojević (alt saksofon), Jovan Minić (električna gitara) i Dragan Vidak, Dušanov mlađi brat (klavir), dok je Dušan svirao kontrabas koji ga je oduvek oduševljavao kao instrument! Ostvarivši i ovu želju, Vidak se vratio u Radio-Beograd kao spiker, ali to nije bio prekid sa estradom. U ulozi voditelja programa, Dušan je - kao konferansije - vodio preko dve hiljade priredbi, pojavljivao se na televiziji, radio kao organizator i inicijator mnogih umetničkih programa. U Radio-Beogradu Vidak je bio zaposlen sve do 1967. godine: profesionalno se, kao predsednik Udruženja spikera Jugoslavije, bavio problemima književnog jezika - a trenutak odluke bila je nečija čudovišna ideja da ono što spikeri rade, jeste svojevrsni elitizam, i da je došlo vreme da svaki novinar pred mikrofonom lično čita svoj tekst! Revoltiran, Vidak je 1. novembra 1967. dao ostavku na svoje radno mesto u Radiju; osećao je da dolazi vreme kad o lepoti jezika više niko ne želi da brine, i da je time ostavljen prostor krdu nepismenih da u etar puštaju svoje narcisoidne krikove. Počeo je da radi kao šef propagande hotelskog preduzeća „Metropol", tu se zadržao pet i po godina, a po preporuci iz SSIP-a javio se na konkurs Kanadske ambasade, kao saradnik u odeljenju za informacije i kulturu - gde i danas radi.

Hrvatski hitmejkeri: Zdenka Vučković i Ivo RobićBez lažne nostalgije, kao jedan od utemeljivača domaće estrade, Vidak s pomnom pažnjom prati i današnju muziku. Rokenrol voli da sluša, ali ne i da gleda one koji ga izvode: nešto je alergičan što se njihovog izgleda i ponašanja tiče! Grozi se novokomponovanih hordi koje osvajaju Jugoslaviju; žao mu je što današnji džez nema onakav uticaj i popularnost kao pre tridesetak godina.

U nekakvoj životnoj rekapitulaciji, svojom je muzičkom karijerom više nego zadovoljan. Radeći na nekoliko koloseka - kao spiker, voditelj programa, organizator, kompozitor, svirač i jedan od vodećih članova Udruženja jazz muzičara - dao je, kaže, „dvesta odsto od sebe".

I mirno ušao u legendu!

Muzika jedne mladosti

Kad se 1977. pojavila ploča „Ja volim muziku za igru" ansambla Spase Milutinovića, nije joj odoleo Momo Kapor koji je u dahu napisao: „Evo ih opet, posle gotovo četvrt veka od one večeri kad smo ih prvi put čuli iz starog radio aparata ‘Kosmaj II’! Mnogi od nas učili su svoje prve korake engliš-valcera uz njihov zvuk, držeći u naručju kuhinjsku stolicu, zamišljajući da je to Odri Hepbern... Taj dobri stari zvuk je ponovo u vašim ušima, i vašem srcu. Niste više sami - sa vama igraju lepotice iz pedesete, njišu se njihovi žiponi, klize njihove cipele zvane ‘baletanke’, ljuljaju se obesno njihovi ‘konjski repovi’ - ponovo osećate staro uzbuđenje i neizvesnost kad ‘drugarice biraju’. Spasa Milutinović i njegov nekadašnji ansambl poklonili su nam ploču koja naša ponešto otežala stopala tera na obesne korake... I ponovo su nam u zagrljaju bivše košarkašice na ‘Zvezdinom’ košarkaškom stadionu pod zanjihanim raznobojnim sijalicama koje ljulja noćni kalemegdanski vetar, ponovo su lepotice ‘Štrafte’ i drske devojčice - mangupi iz periferijskih dvorana za igru, a ispod šminke sredovečnih majki čiji sinovi đuskaju u disko-klubovima, večeras ponovo proviruju pegice i prćasti nosići igračica tanga, svinga, slofoksa i ća-ća--ća... I neće biti ništa čudno, ako današnji mladići uz ovu ploču nauče i shvate da se mnogo lepše igra ‘Cheek To Cheek’...”

Za posleratno građanstvo koje se teško privikavalo na blagodeti civilnog života, bubnjar Spasa Milutinović i njegov ansambl večito su bili orijentir spontanog optimizma. S nežnom nostalgijom i strasnom ljubavlju negovali su „evergrin" čije su plodove neštedimice delili publici širom zemlje, na igrankama, muzičkim večerima, docnije pred mikrofonima Radija, sve iz mladalačkog uverenja da je važno samo svirati, voleti i opet - svirati.

I Spasina biografija klesana je po istim principima. Rođen je dvadesetih godina na Slaviji (,,u najlepšem kraju"), u Beogradu, gde je i učio školu: prvo osnovnu, zatim srednju muzičku „Stanković", docnije i Akademiju, paralelno sa Ekonomskim fakultetom. Međutim, sve se u njegovom životu svelo na - muziku. Prvi put je profesionalno svirao kad mu je bilo trinaest godina. Dobio je 50 dinara, u srebru, ali se plašio da novac odnese kući: ocu je trebalo objasniti kako ga je zaradio!

„Ta moja prva, predratna svirka bila je u današnjoj Palmotićevoj ulici. Na nekoj priredbi svirao sam harmoniku i tamo su me lepo primili. Imao sam uvek sreću da sam radio sa starijim muzičarima od kojih sam učio. Sem toga, uz muziku sam odrastao, jer mi je otac (Raša) imao školu igranja na Terazijama. Svirala se prava, najbolja muzika; svirali su pravi, najbolji muzičari. Pamtim sastav starog Pavlovića (Milana) sa kojim su svirali njegov brat i - supruga! To je bilo sjajno... Kako pamtim posleratno vreme? Svi su bili srećni, zadovoljni, mada se mnogo nije imalo: još su se nosile drvene cipele. Ali, sve nas je nosilo osećanje daje rat prošao, da je došla sloboda, da je trenutak da krenemo, učimo, da radimo. Škole igranja bile su pune i šteta je što ih danas nema. Tad ih je u Beogradu bilo dosta, baš kao i igranki koje su počele, posle rata, u prostoriji na Terazijama koju smo zvali ‘vešernica’. Vazduha nije bilo. Zidovi su bili mokri od znoja, ali nikom nije smetalo. Osećala se atmosfera, bilo je štimunga, drugarstva, prijateljstva".

Bled, početkom šezdesetih: Gabi Novak, Drago Diklić i Nada Knežević„Danas je lako baviti se muzikom. Sve je dostupno. Ploče, trake, studiji, informacije. U ono vreme sve je bilo improvizacija, snalazili smo se kako smo znali i umeli. Pevača je bilo malo, na prste su se mogli izbrojati. Među njima, glavni je bio Vojin Popović kog sam upoznao na jednoj igranci. Zgodan, mršav, nosat momak, lepo vaspitan... i dosadan! Kad dođemo na snimanje, on je morao svakom nešto da šapne, da kaže, da objasni, jer se trudio da sve bude dobro. S druge strane, u Beogradu je tad pevao Voja Milanović, sušta suprotnost Vojinu. Pozovete Voju u studio, on dođe, sedne i - čeka. Ako ga se setite - dobro, ako ga se ne setite - opet dobro. Jednom sam sasvim zaboravio na njega dok je on sedeo i čekao da proba. Setim se posle nekoliko sati, mislim čovek otišao, kad Voja i dalje sedi u holu i - čeka. I još mi se izvinjava!... Vojin Popović je bio jedan vredan čovek, večito je donosio nove melodije, pisao reči, i stvarno je napravio glupost kad je otišao u Ameriku kod sestre i zeta. Nisu ga vukli nikakvi politički ili ekonomski razlozi: imao je čisto privatnih problema koje je mislio da reši na ovakav način".

„Sa Vojinom sam napravio dosta snimaka i ploča, sve u Radio-Beogradu gde su - u odnosu na današnje - uslovi bili očajni. Sve je išlo ‘uživo’. Ali, Vojinu ni to nije smetalo: bio je vredan, uporan, radan... Od vokalnih solista tog doba Pavle Živojinović bio je prvi rok-pevač Jugoslavije. Zgodan, lep momak kog je publika volela. Otišao je docnije u inostranstvo, razboleo se i prestao da peva... Sa Lolom Novaković radio sam maltene od njenih početaka. Volela je da peva, trudila se, ali nije bila previše vredna, kao, recimo, Vojin. Njih dvoje su bili tandem. On, koji se kidao, sagorevao, i ona, koja bi dolazila uoči koncerta i rekla ‘Ćao, šta pevamo’. Inače, fina pevačica koja iz čista mira ostavi pevanje. Šteta. Pamtim i Nadu Knežević koja je prvi put, u Borovu, sa mojim ansamblom, pred publikom imala koncert. Od straha i žestoke treme - pade žena! Onesvesti se! Skoči moj klavirista Kosta (Tapavica) da joj pomogne, i nekako privedosmo koncert kraju..."

„Kombinat" optimizma

U karijeri Spase Milutinovića, igranke na Kalemegdanu ostale su neka vrsta žiga koji on, s ponosom, nosi do današnjih dana: „Tamo sam počeo da sviram negde 1947. godine, na igralištu za košarku. Borili smo se sa strujom, da nekog ne ubijemo... Uvek je bilo puno sveta. Uvek! Drukčija je atmosfera bila; kad se išlo na igranku - maltene kao da se išlo u pozorište, nije bilo iscepanih patika, oblačila su se najbolja odela. Počinjali smo da sviramo u osam uveče, ali su igranke trajale duboko u noć... Sećam se jedne igranke u bioskopu ‘Partizan’: svirali smo dok je bilo publike. Kako je železnička stanica u blizini, dolazili su svi u uniformama i čizmama, ali su igrali, znojili se. Muzičarima ništa nije bilo teško. Meni, pogotovo. Radio sam na nekoliko punktova u isto vreme: sa Velikim orkestrom, sa mojim sastavom, u salonskom orkestru, i nešto sa Simfonijskim orkestrom. Radio sam kao sumanut. U studiju malo odremam i opet - iz početka... Stalno pričam: bilo je drugarstva, prijateljstva, ljubavi. Na Kalemegdanu je znala da kresne i neka pesnica, ali se i pošteno tuklo: jedan na jednog, uvek oko devojaka. Pamtim kad smo uspeli da nabavimo sijalice u boji, kao u cirkusu. Za sve nas to je bio spektakl. Pod tim raznobojnim svetlima igralo se iz sve snage. Mladi su znali da igraju i valcer, i tango, i rumbu, i sambu... a danas? Otiđite u neku diskoteku i uverite se."

Jazz venčanje: Milan Kotlić sa suprugom„Bilo je i političkih problema zbog sviranja ovakve muzike. Sećam se, posle rata, pored Druge muške gimnazije (na mestu današnje ‘Politike’), svirali smo u jednom finom betoniranom dvorištu, i usred argentinskog tanga, skoči čovek u uniformi i poče da viče: „Drugovi, mi nećemo amerikanijadu! Hoćemo našu muziku! Komunističku!" Publika ćuti, ne reaguje, i mi nastavimo - tango... Nedavno me u gradu sretne jedan od uticajnih posleratnih funkcionera i kaže: ‘Bože, Spaso, gledali smo na vas kao na državnog neprijatelja, a sad tek shvatam da ste zaslužili sve kolajne i ordenje, jer ste se borili za pravu muziku.’

U nekadašnjem „Jugodisku" (budućem PGP RTB-u), ansambl Spase Milutinovića držao je svojevrsni monopol: gotovo sve ploče objavljene početkom pedesetih snimljene su sa ovim sekstetom! Mnoge od njih nije prekrio zaborav: instrumentale „Mini", „Jednom još", „Ti si bol srca mog" (muzika iz filma „Tri kabalerosa"), „Tico-Tico", „Treći čovek", „Kontinental", „Perfidija", „Tropski talasi", „Devojče noći", „Kako smo veseli", „Igrajmo večeras", „Nas dvoje", „Ako se ne bi više sreli" (Darka Kraljića), „Moja Marija", „Uspomena", „Fascinacija", „Neko me voli" (muzika iz filma „Rapsodija u plavom"), ,,Swance" (Gershwin), ali i numere koje su pevali Vojin Popović („Meksikanska serenada") ili duet Olivera Marković - Vojin Popović („Ja želim, želim").

„Tih pedesetih godina živeli smo u vreme opšteg optimizma. Meni i mom društvu bilo je sjajno: puno smo radili, puno zarađivali, sve nam je izgledalo idealno. Zvali su nas ‘Kombinat’ jer smo bez prestanka svirali, snimali, putovali... Bilo je tu divnih ljudi. Mladen Guteša. Radnik kao Vojin, vredan, uporan. Kao mašina. Majstor svog posla."

S primernom nostalgijom Spasa se seća prijema po čitavoj Jugoslaviji: „Kad se pojavi ansambl Spase Milutinovića - svuda je puno! Ne puštaju nas sa scene. Ah, samo su nas jednom izviždali. Na koncertu u Sarajevu, sa mojim ansamblom pevali su Džimi Stanić i Nada Knežević. Džimi je te večeri žurio na voz, imao je neodložnih poslova u Zagrebu, i zato sam odlučio da on u programu peva pretposlednji, pre Nade Knežević. Krene on da peva: jedan, pa drugi, pa treći, četvrti bis! Vidim da će Džimi da zakasni na voz, izađem pred mikrofon i najavim Nadu Knežević. Ona se lepo pokloni, mahne publici, počne da peva - ali narod u sali hoće Džimija! Krene skandiranje ‘Džimi! Džimi’, i šta ćemo: vratimo ga na pozornicu. Uvek je bio odličan pevač, kao čovek zabavan, duhovit... Jooj, kad smo ga pratili u vojsku! Nosio je crno, elegantno odelo, šešir i žuti, kožni neseser - u vreme kad su ljudi s drvenim sanducima išli u armiju. Imao je stila!"

Spasino sećanje na Ivu Robića: Veseljak - ali samo kad u blizini nije bilo njegove supruge Marte

Spasa pamti Ivu Robića s kojim je pedesetih godina sarađivao („Fin, prijatan čovek. Veseljak - ali samo kad u blizini nije bilo njegove supruge Marte. Veliki radnik, opasan profesionalac”); seća se kompozitora Bogoljuba Srebrića i Darka Kraljića čije je pesme redovno svirao; naviru uspomene i na prve turneje po inostranstvu, po Mađarskoj i Nemačkoj, ali i na verne prijatelje-saradnike u sekstetu, Eduarda Sađila (saksofon), Mileta Pavlovića (truba), Vojkana Đonovića (gitara), Branka Pejakovića (bas) i Kostu Tapavicu (klavir). Radili su do 1962. godine, kad je ansambl i zvanično prestao da postoji.

„Počela je jurnjava za parama, tezgama, pevači su hteli da uzimaju deset puta više od muzičara. Sve mi je to teško palo. Jer, jedan Sađil vredi više od dvadeset pevača! Došla su druga vremena. Kosta je otišao za Švajcarsku, Pejaković za Minhen... Nisam hteo da jurim nove ljude, jer smo bili kao familija, zvali se telefonom, družili se. Šteta što je Vojkan Đonović prestao da svira: bio je ubedljivo najbolji gitarista ove zemlje, neverovatan muzičar, takvi se danas ne rađaju. Pa, Edika Sađil: ljudi nemaju pojma koliko je on dobar pevač! Kad on zapeva - da se rastopiš!"

U čast starih vremena ponovo se 1977. na okupu našla ekipa iz ansambla Spase Milutinovića. Snimili su album koji se te godine pojavio u prodaji („Ja volim muziku za igru"), ali je interesovanje bilo takvo da je RTB odlučio da i 1987. ovu ploču opet štampa. Pesme „Red Roses For A Blue Lady", „Bahia", „Mambo Jambo", „Palestina", „Brasil" ili „Cherokee", ostaju kao večno sveži buket „evergrin" nota, neuništivo mladih i prokleto setnih.

Na kraju, Spasa Milutinović govori o Spasi Milutinoviću: koliko je i šta sve uradio? „Da li to neko hoće ili neće da kaže, ali - uradio je mnogo: borio se svirajući po igrankama i bezbrojnim koncertima, sarađivao sa mnogim pevačima od kojih je većina počela upravo s njim, ostavio gomilu ploča i snimaka... Želim da verujem da ništa nije bilo uzaludno i da se tragovi Spase Milutinovića i danas vide."

(Nastaviće se)

 

Oceni 5