Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Beogradski odjeci i kosovska reagovanja
Baton Hadžiu: Promena komunikacije za konstruktivno redefinisanje realnosti (31. oktobar 2016. godine)
Prva reforma: Jezik
Kada me je Tanja kontaktirala kako bih sa Ljiljanom započeo debatu o Kosovu i Srbiji, građanima i jeziku, politici i političarima, pamćenju i budućnosti, imao sam u vidu da se rečima i velikodušnošću, kao i jezikom koji zamenjuje mržnju, situacija može donekle da promeni na pozitivno. Na određeno vreme, u diskursu rubrike "Odjeci i reagovanja", tokom osamdesetih i devedesetih, u novinama u kojima je, kasnije, Ljiljana posle rata radila, pisanje mojih srpskih kolega nije sadržalo reči za inteligentne umove, dobronamerne, civile, za one koji su doživeli bol. Na žalost, reči su korišćene za osvetnike, hrabre, nemilosrdne, nasilne i intrigantne.
Kodeksi otrovnog duha politike i medija predstavljaju glavne prepreke da se mentaliteti sa istorijom sukoba, novim realnostima pozabave na objektivan način. Ovom prilikom pokušavam da razgovaram o svemu što interesuje Ljiljanu (a i čitaoce svakako), ne skrivajući zadovoljstvo što mogu da pronađem jezik argumenata. Očekujem da Ljiljana bude ta koja će meni i kosovskim čitaocima da objasni svoju perspektivu razloga za sve ono što nas muči i razdvaja, ali i ujedinjuje. Vredno je da se predamo ovom dijalogu kako bi se izbliza upoznali sa shvatanjima moje koleginice iz Srbije i njenim stavovima prema Albancima i Kosovu; a i zbog činjenice što želim da objektivno i analitički opširnije razgovaram o kontekstu neprekidnosti negativnih osećanja Srba prema Albancima. Kao i u drugom smeru – Albanaca prema Srbima.
Kosovski mediji se u svom posleratnom izveštavanju uopšteno odlikuju uklanjanjem jezika mržnje, rasističkog jezika, a pogotovo jezika predrasuda prema Srbima. Na žalost, mislim da beogradski mediji u ovom smeru nisu napravili neophodne korake. U perifernim medijima na Kosovu može doći do ispada i sličnosti sa negativnim rečnikom većine medija u Srbiji, ali ne i u apsolutnoj većini značajnih medija. Ovo se veoma lako može dokazati samim čitanjem, gledanjem, slušanjem.
U knjizi jednog mog prijatelja, pod naslovom "Carere Patria", u kojoj se analizira kulturni i socijalni značaj jezika među Albancima, parafrazira se Konfučijeva izreka, prema kojoj je nepromenjen jezik taj koji otežava život građana. "Kada je Cu Lu (Tzu Lu) pitao Konfučija: 'Ako bi te vojvoda Vea (Wei) pozvao da upravljaš njegovom zemljom, koju bi prvu meru preduzeo?', Mestro je odgovorio: 'Reformu jezika'." Reforma jezika nije, prosto, deo jezika koji političari koriste – to je koncept, misao i refleks koji se rađa iz ideje i projekcije koju neki nazivaju vizijom, a drugi projekcijom budućnosti.
Da li postoji nov jezički sadržaj na Kosovu i u Srbiji? Postoji promena u radnjama. Postoji humanija dimenzija komunikacije sa građanima. Ali ono što je ostalo skoro nepromenjeno jeste upravo jezik. Sedamnaest godina nakon 1999, koja je obeležila kraj, ili početak - u zavisnosti od perspektive ove istorijske etape između Albanaca i Srba, imamo skoro iste ljude i isti rečnik koji određuje komunikaciju političara sa građaninom.
Ukoliko bismo napravili površnu analizu jezika koji se danas koristi u medijima ili javnosti, odmah se može konstatovati da u Srbiji reforma nije sprovedena, ali u određenoj meri ni na Kosovu - ono što bi Konfučije prvo uradio: reformu jezika. Na žalost, iz tih razloga se nije mogao promeniti ni retorički koncept.
Ako bismo analizirali jezik političara, jezik partijskih rukovodilaca, jezik komentatora i analitičara, jezik novina i novinara, potvrđuje se na žalost takav diskurs, a to je diskurs bez konstruktivnih ideja i koncepta, za koji reči ne predstavljaju ništa više do puko preobraćanja vremena u sećanje.
Postavlja se pitanje: može li uz ovakav jezik da bude demokratije i novog sistema društvene interakcije? Dokazano je da se nova demokratija ne može napraviti starim jezikom i diskursom. Jer, đuture kvalifikacijama se ne pravi demokratija, već se njima utire put za njeno uništenje.
Ovo se često radi prostim fabrikovanjem, bez kriterijuma izbora. Nedostaje jezik argumenata za koji smo naučili da ćemo ga tradicionalno čuti na Zapadu i koji je svakako obavijen transparentnošću. Mnogobrojna su mišljenja kojima se objašnjava ili, pak, zamagljuje, kako se ne bi na vreme preduzele preventivne mere. Izgleda da se lakoća korišćenja ovakvog jezika ukorenila jer se on smatra efikasnim.
Druga reforma: Istorija
Objektivna revizija istorije dolazi iz univerzalne perspektive, a ne ego-nacionalne. Balkanski narodi, posebno Srbija, treba da prihvate pozive mnogih istoričara za ispravku i reviziju naracija i mitova. Isto treba da učine i Albanci, posebno u školskim udžbenicima. U slučaju Srbije, prisutno je konzistentno ignorisanje realističkog pristupa dešavanjima ’90-ih, kao i sveta 'poetika' samoviktimizacije u poređenju sa drugim narodima u regionu.
Srbi na Kosovu, iako uz mnogo problema, u institucionalnom smislu su najprivilegovanija manjina u regionu, da ne kažem na kontinentu. Na osnovu Ustava Kosova, apsolutna albanska većina ne može da donese nijednu važnu odluku bez odobrenja srpskih predstavnika; dok se čak i dan-danas diskutuje da li Albanci u Preševskoj dolini mogu da imaju knjige na albanskom iz sopstvene kulturne sfere.
Ove različitosti blokiraju bilo kakvo poboljšanje dok još više podstrekavaju napete pojedince, ma gde god se oni nalazili. Ipak, postoje inicijative NVO-a koje doprinose ponovnom kulturnom približavanju obe strane. One bi bile mnogo efikasnije ukoliko bi u ovom pogledu i odgovarajući akteri, uključujući i one u okviru EU, sponzorisali intelektualnu, medijsku i sportsku saradnju koja bi uzajamne averzije donekle smanjila.
Odgovornost je na nama, Albancima i Srbima, da težimo ka postizanju regionalne normalnosti – kako u javnom diskursu, tako i u svakodnevnom životu. Ovo bi donelo korist svima.
P.S. Ovo je prvi članak. Želeo bih da Ljiljana elaborira odgovor na pitanje: Koji bi mogli biti razlozi za dominaciju oštrog diskursa u srpskim medijima i javnom životu Srbije prema Albancima i Kosovu?
*Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj
+++
Ljiljana Smajlović: Kad kažem "Politika", mislim Srbija (3. novembar 2016. godine)
Rado sam prihvatila dijalog sa Batonom, kog znam samo po čuvenju. Volim razmenu mišljenja, ne ustručavam se konfrontacije, a po prirodi nisam malodušna. Ako Baton i ja ne možemo da povedemo pristojan i konstruktivan dijalog, ko može? Kolege smo, prihvatamo anglosaksonska profesionalna načela, a u odsudnim trenucima smo oboje radili u nezavisnim medijima finansiranim sa zapada. Poznajemo argumentaciju, jezik i običaje država koje su presudno uticale na sudbinu naše nekadašnje zajedničke domovine.
Dobar je i logičan Batonov predlog da počnemo od jezika, odnosno od načina govora Srba o Albancima i Albanaca o Srbima. On tvrdi da je nakon rata iz kosovskih medija uklonjen jezik mržnje, rasizma i predrasuda prema Srbima, a zatim kaže da beogradski mediji u tom pogledu zaostaju za onim sa Kosova, i traži od mene da objasnim razloge dominacije oštrog diskursa prema Albancima i Kosovu u srpskoj javnosti.
Meni je to novost - da kosovski mediji o Srbima pišu bez predrasuda i mržnje, ali ne govorim albanski i nisam u prilici da proverim tu tvrdnju. Baton ima veliku prednost u odnosu na mene - on može da čita srpsku štampu, ja albansku ne mogu. Nadam se da neće reći da se kao Srpkinja odmah žalim na neravnopravan položaj! Ne, ja mu samo iskreno zavidim. Sećam se da sam 1989. godine, tokom šestomesečnog rada u gradskoj rubrici jednog američkog lista u Klivlendu, sretala Dimitrija Rupela, koji je tada boravio u Americi kao stipendista, da bi kasnije postao prvi ministar spoljnih poslova nezavisne Slovenije. Prvog meseca našeg zajedničkog boravka u Ohaju insistirao je da govorimo engleski, jer sam odbijala da ga slušam na slovenačkom, koji nisam mogla da pratim sa dovoljno razumevanja. Posle je kapitulirao: bilo mu je dosadno na američkom srednjem zapadu, u Jugoslaviji su se nizali uzbudljivi događaji o kojim je želeo da razgovara sa znalcem, pa me pozvao na ručak na kom smo odmah prešli na srpski. Ali prvo me je sasvim ozbiljnim tonom upozorio: “Samo da znate, ako ostanemo u zajedničkoj državi, stvarno ćete morati da naučite slovenački”. Ja sam u to vreme bila čvrsto uverena da je gospodin Rupel pomalo smešni separatista i da ćemo mi sasvim izvesno ostati u zajedničkoj državi, ali mi je postalo belodano da je u toj jednoj stvari u pravu - u zajedničkoj državi jedni drugima moramo da naučimo jezike.
Izvinjavam se na digresiji, ali i iz tog sam poznanstva u tuđini naučila da je nevolja sa predrasudama u tome što čovek nikad nije svestan svojih predrasuda, dok tuđe odmah uočava. Lako mi je da se složim sa Batonom da grube reči i oštra retorika proizvode svoju realnost, odnosno da upotreba uvek istih starih izraza vodi obnavljanju istih starih sukoba. Ali mi u Batonovom članku skače u oči izostanak jedne stare i za mene veoma važne reči, odnosno imena. Govorim o beogradskoj „Politici“.
Čitalac možda ne zna, pa ću na početku dijaloga da objasnim. Rođena sam u Sarajevu, radila sam u sarajevskom „Oslobođenju“, početak građanskog rata u Hrvatskoj zatekao me na mestu dopisnika „Oslobođenja“ iz Brisela. Nisam htela da ostanem van zemlje i vratila sam se u Jugoslaviju, gde sam u januaru 1993. našla posao u opozicionom „Vremenu“, da bih 1998. prešla u „Evropljanin“ Slavka Ćuruvije, a posle njegovog ubistva u „NIN“, za koji sam izveštavala sa suđenja Slobodanu Miloševiću u Hagu. Sve moje beogradske redakcije bile su antimiloševićevske, ali krunom svoje karijere smatram vreme koje sam, posle Petog oktobra, u dva navrata provela na čelu beogradske „Politike“. Nisam dala na svoju uređivačku autonomiju, pa sam smenjivana i otpuštana sa posla, ali mi je bez obzira na te neuspehe bila ogromna čast da budem glavna urednica „Politike“.
Napominjem to zato što je Baton u pravu kada tvrdi da naš izbor reči otkriva veoma mnogo o našim stvarnim namerama. Upotreba određenih izraza odličan je indikator namera jedne politike i granica do kojih je ona spremna da ide, ali verujem da ćemo se složiti da se štošta može dokučiti i iz preskakanja i prećutkivanja. Zašto Baton 2016. godine izbegava da „Politiku“ pomene imenom? Zašto je spominje samo kao pozornicu zloglasnih „Odjeka i reagovanja“ iz Miloševićevog vremena?
Možda se i varam, ali mi se čini da njegov redukcionizam možda nije samo refleksan. Razumem zlu volju koju je „Politika“ iz vremena “Odjeka i reagovanja” ostavila na Kosovu, ne potcenjujem je. Sećam se, uostalom, i ličnog zaprepašćenja kada sam sredinom prošle decenije, u svom prvom mandatu u „Politici“, otkrila da se nekadašnji „Politikin“ dopisnik sa Kosova, Zejnel Zejneli, uopšte ne služi albanskim jezikom, da ga sasvim slabo poznaje i da zato ne može da prati i pokriva albansku štampu na Kosovu, što je bio radni zadatak koji sam za njega u izgnanstvu sa Kosova smislila.
No to još ne znači da se 112 godina postojanja najvažnijeg srpskog lista sme svesti na „Odjeke i reagovanja“. Nadam se da će se dva novinara u tome lako složiti. List koji su Ribnikari osnovali 1904. godine odavno je postao neodvojiv od nacije čiju burnu sudbinu deli duže od stoleća, a ima shvatanja i da je Srbija tek sa „Politikom“ postala “prava politička nacija”. Veliki list je retko svetsko čudo, nemaju ga svi, a ovaj se nije štampao jedino onda kada je Srbija bila vojnički poražena, a prestonica joj u dva svetska rata okupirana. Takve su novine važno nacionalno dobro, ma u čijem vlasništvu formalno bile, i to je aksiom koga su se u slučaju „Politike”, barem u nekoj meri, držali čak i komunisti, koji su vladali bez opozicije.
Svaka je vlast morala ozbiljno da računa sa ogromnom moći “Politike” nad moralnom imaginacijom srpske nacije. Nekad je tretirana kao trn u oku, a uvek kao poželjan plen. Poistovećivanje Srbije i „Politike” toliko je duboko usađeno u kolektivnu podsvest naroda da donosi i neočekivane i ne uvek vesele posledice. Tera ljude da je vole – ili da je nikako, ali nikako, ne vole. Čitaoci joj teško praštaju greške. U vremenu bez konkurencije, kada se u disciplini pravljenja ozbiljnih novina skoro niko u Srbiji više i ne takmiči, takva zahtevna publika dragocenija je od neoliberalnog mita o slobodnom tržištu. A na kiosku u Srbiji ni danas ne postoji ništa bolje.
Pretpostavljam da je Baton i “Politiku” uračunao u srpske medije koji se pretežno drže oštrog diskursa prema Albancima. Ne poričem. Mi smo se, na žalost, toliko udaljili da srpski mediji o kosovskim Albancima gotovo isključivo izveštavaju u kontekstu napada na srpske građane i imovinu i nekažnjavanja njihovih počinilaca, skrnavljenja srpskih grobalja, nepravedno dugog pritvora Olivera Ivanovića, ugrožavanja manastira, nadglasavanja Srba u parlamentu, neispunjavanja obaveza prema srpskoj manjini iz Briselskog sporazuma...
Ali kad kaže da “novu demokratiju ne možemo napraviti starim jezikom i diskursom”, nadam se da Baton ne sugeriše da u toj novoj demokratiji neće biti mesta za 112 godina staru “Politiku”, odnosno da će se u “novoj” demokratiji cela istorija “Politike” pamtiti samo po “Odjecima i reagovanjima”.
Neka to bude moje pitanje Batonu.
*Tekst prenosimo sa sajta KosSev uz dozvolu glavne urednice Tatjane Lazarević
