Film "Just Mercy" (2019)
Mercc 01 S

Photo: IMDb

Bes na površini

Just Mercy

2019.

režija: Destin Daniel Cretton

scenario: Destin Daniel Cretton, Andrew Lanham (po knjizi Bryana Stevensona)

uloge: Michael B. Jordan, Jamie Foxx, Brie Larson, Tim Blake Nelson, Rob Morgan, Rafe Spall, O'Shea Jackson Jr, Michael Harding

Opis će svakako delovati jako poznato: advokat se umesto unosne karijere odlučuje za humanitarni rad, pa besplatno zastupa osuđene na smrt kako bi im omogućio ponovno i pravičnije suđenje, posebno se zainteresuje za jednog od osuđenih koji bi mogao da bude pogubljen ni kriv ni dužan, i zastupajući ga otkriva duboko korumpiran, rasistički i klijentilistički sistem koji je, čini se, nemoguće demontirati. Mesto radnje je, naravno, američki Jug, za dobru meru ironije i simbolike baš grad odakle je Harper Lee, autorica romana koji stoji u osnovi te formule, Ubiti pticu rugalicu.

Sve vezano za Just Mercy je, dakle, formula, ali to joj ni u kom slučaju ne umanjuje istinitost. Reč je o životu i karijeri advokata i aktiviste Bryana Stevensona koji je o tome pisao u svojim memoarima. Na scenu tu stupa Destin Daniel Cretton, reditelj duboko humanističkih uverenja koja je već demonstrirao u svom do sada najzvučnijem filmu Short Term 12 (2013). Formula je sama po sebi možda potrošena, pa ne predstavlja neki naročito primamljiv materijal za nagrade (što bi recimo bio slučaj dve-tri decenije ranije), ali Cretton makar zna da izabere glumce sposobne da prodube likove koji su im dodeljeni i da na momente učini da ta formula deluje kao iskrena humanistička opservacija.

Ulogu Bryana Stevensona preuzima Michael B. Jordan, glumac izuzetne prezentnosti, sposoban da kadrom komanduje svojim stavom. U klasičnoj varijanti formule, advokat-spasitelj po pravilu dolazi iz redova bele većine, ali ono što je karakteristično ne samo za Stevensona, nego i za Jordanovu izuzetnu interpretaciju nije toliko boja koža, koliko iskustvo sa njom povezano i reakcija. Just Mercy je jedan od retkih filmova u kojem je crni protagonista gnevan (potpuno opravdano) na sistem koji je organizovan protiv njega i takvih kao što je on. Glumački zahtevna stvar kod tog besa nije pustiti ga, već držati ga u sebi tako da bude vidan. Jordan to pogađa perfektno.

Sa druge strane, onaj koga treba spasavati, nevino osuđeni Walter McMillan, zvani Johnny D. (Foxx) taj bes nema ili ne pokazuje. U početku je pomiren sa svojem sudbinom, posle dobija motivaciju jer veruje svom advokatu i njegovoj iskrenosti, nasuprot onima koji bi samo da prevare, ili da se reklamiraju, i izgrade karijeru za koju nisu sposobni. Faze pobeda i poraza propraćene su odgovarajućom euforijom ili rezignacijom u dosta predvidljivom scenariju sa tankom karakterizacijom likova. Sreća u nesreći je da je Jamie Foxx dosta bolji u sporednim ulogama nego u glavnim, pa njegov Johnny D. deluje iskreno, a ne generički pristojno.

Što se epizodnih likova u ovoj formulaičnoj i didaktičnoj priči tiče, stanje je različito i zapravo zavisi od toga koliko je Cretton te likove i njihove pozadine razvijao. Svoju "kućnu glumicu" Brie Larson koju je uloga u Short Term 12 lansirala u orbitu i koja je odmesečarila i u Crettonovom dosta lošijem filmu The Glass Castle, recimo, ovde traći dodeljujući joj ulogu pomagačice i "navijačice" kojoj je funkcija da tu i tamo obodri protagonistu. Ni Michael Harding ne prolazi puno bolje igrajući korumpiranog šerifa, a Rafe Spall makar iznenađuje otvorenim karikiranjem lika tvrdoglavog tužioca.

Dosta bolje su prošli Rob Morgan kao osuđenik kojeg Stevenson ne uspeva spasiti, a koji je svoj zločin počinio u trenutku neuračunljivosti, u napadu PTSP-a koji je zaradio u Vijetnamu, te Tim Blake Nelson kao lažni svedok koji menja priču i menja stranu. Cretton tu podvlači svoj humanizam više nego didakticizam, u slučaju Morganovog Herbieja tako da njegovu egzekuciju pred kojom oseća kontradiktorni miks straha, pomirenosti, ljutnje i rezignacije, snima gotovo dokumentaristički, a u slučaju Nelsonovog Ralpha Myersa povlačeći paralelu između njega i McMillana kao dvojice ljudi koje sistem na različite načine vara. Nelson je i inače sjajan karakterni glumac, a ovakve uloge mu stoje.

Filmova s porukom, suptilnijih i manje suptilnih, bilo je otako je filmske umetnosti i biće ih i dalje. Nekada će biti više u modi, nekada manje. Zapravo i nije bitno je li tu reč o formuli ili nije, već kako je ta formula izvedena, verujemo li autoru, glumcima i likovima. Ovde to ne predstavlja problem: Crettonova humanost je iskrena, dvojica centralnih glumaca vrlo uverljivi, pa sa likovima saosećamo. A sistem je takav kakav je, menja se samo iznutra po svojim pravilima i upornošću. Skoro kao po formuli.

Oceni 5