Besciljna plovidba

GALIJA - Druga plovidba (RTB)

Prošlogodišnja neuspela plovidba niške Galije - o čemu je ovaj ovaj potpisnik pisao u Džuboksu i time navukao gnev Galijinih navijača - trebalo je da bude ороmena Nenadu Milosavljeviću i njegovim drugovima, kојi su baš ovih dana, objavili svoju drugu LP ploču za Produkciju RTB pod nesimboličnim naslovom Druga plovidba.

Havarija prvog broda dovela  je do toga da se u Galiji pojave novi ljudi, uzet je nov producent, radilo se - kako čujem -  ozbiljno i predano a ni izjave da je ovo ''prava stvar'' nisu izostale. Dakle, učinilo se koliko se moglo da se ovo putovanje po nemirnom rockerskom moru okonča uspešno, a da svi zajedno, i slušaoci i izvođači, stignu živi i zdravi  u luku koja trijumf znači. Ali, od teorije do prakse, od planova do gotove ploče dalek je put. Ipak, krenimo zajedno, neka nas junačka sreća prati. Muzika Galije, u širokom terminu uslovno nazvanom ''simfo rock'', pripada onoj kategoriji i orijentaciji gde se svesno ide na produkciju, na kompleksnost tema, na visoku tehničku virtuoznost, sa uopštenim razblaženim tekstovima i gde je, konačno, do ргаvog rock ugođaja teško dopreti, ako je to realno očekivati, što je i pitanje za razmišljanje. No, baš u ovakvim okvirima vrlo je lako izgubiti put, pomešati realnost i fikciju, zaboraviti kompas - što se, na žalost, Galiji opet desilo.

Druga plovidba ima nekoliko velikih slabosti. Pre svega, to je nebrižljiva produkcija. Zlatko Manojlović koji je bio zadužen za ''muzičku režiju'' (termin koji su momci iz Galije prihvatili) napravio je takav zvuk da je teško odrediti šta je šta. Imao sam utisak da je album sniman u minijaturnom kupatilu, s jednim mikrofonom, a ne u 24-kanalnom studiju sa najsavremenijom opremom. Da ne pominjem odsustvo svake producentske koncepcije o kanalisanju zvuka, separaciji instrumenata, u potrebi da se sitnim detaljima obogati siromašna, mlaka, nedinamična zvučna slika. Koliko je to krivica Zlatka Manojlovića, koliko Galije, koliko snimatelja, teško je odrediti, ali je činjenica da davno nisam čuo, ovako naivno pravljen ''rock''. Simfo-rock koji baš ide na jednu tehničku virtuoznost (saslušajte Duke od grupe Genesis), ovde je sveden na nivo naivnih međuigri instrumenata, koji nisu u stanju da povuku slušaoca na pravu stranu.

Druga slabost je izbor materijala. Skoro sve pesme - teško mi je da nađem častan izuzetak - boluju od simptoma lirske dosade, melanholije i totalnog odsustva uzbuđenja. Sve počinje i završava pretencioznošću, tvrdoglavim insistiranjem da je rock puko filozofiranje i meditacija o nečemu nedostižnom, nedohvatljivom. Sve je ovde tako rasplinuto, tako neodređeno, da ne treba mnogo vremena da se uverim da Galija opet kreće u susret havariji.

Na albumu nema pesme koja bi mogla da bude zaštitni znak grupe, nema nijedne numere koja bi autentično, samosvojno dokazala da opravdava svoje postojanje. Ako solo deonica može da traje dva minuta, onda se sve širi na tri, četiri minuta, pa je i dužina pesama ono što slušaoca odvodi u san, u blaženo carstvo snova i sanjarenja. Ni retki trenuci dobrih instrumentalnih pasaža, šarma u pevanju Nenada Milosavljevića, nisu u stanju da kvalitet ploče podignu bar na nivo neke prihvatljive slušanosti, bez opterećivanja.

Treći problem su tekstovi. Nisam siguran da je ono o čemu Galija peva meni dovoljno jasno. To nisu komercijalni tekstovi, još manje poetski sadržaji u kojima otkrivamo novi svet i prema kojima se odnosimo sa potrebnom dozom emocije. Uglavnom je to hrpa pojmova nevešto nabacanih u kojima se pokušava da se osmisli makar kakva priča, jer je to, kažu, neophodno... Kada je ljubav ili bilo šta drugo u pitanju, Galija i njeni tekstovi vrlo su načelni, neprecizni, uvek opterećeni da moraju da pruže više no što mogu: dobar primer je pesma Neka bude sve tebi u čast, gde, priznajem, nisam uspeo da otkrijem uzročno-posledičnu vezu između teksta i muzike, a kamoli da shvatim šta su hteli da kažu. Numera Bilo je to jednom ide još dalje u tekstualnoj zbrci, stvarajući slike koje blede istog časa i čije odslikavanje nije ništa drugo no nemoć da se grupa tekstualno uklopi u koncept ''simfo rocka'', koji, po pravilu, ne govori ništa - jer nema šta da kaže. Mogućnost identifikacije i prepoznavanje realnih situacija u tekstovima Galije, čista je iluzija. Zar verujete da će oni koji budu kupili ovaj album pevušiti tekst Bilo je to jednom? To bih voleo da čujem...

Druga plovidba je konačno završena i ne znam šta da kažem. Možda da mi je žao što Galija nije uspela da nađe sebe i što je opet izgubila kurs i ušla u područje njoj nepoznato i strano? Ili da su rock'n'roll i publika, uopšte, umorni od ovakvih pretencioznih dela, melodramskih po suštini i ''ozbiljnih'' po formi? Teško je bilo šta reći: saslušajte album, sami odlučite i razmislite da li ovakva muzika zaslužuje vaše vreme? Tu ne mogu pomoći nikakve recenzije, pozitivne ili negativne - što je urađeno, uradeno je i povratka nema. Drugim rečima, opet čekamo sledeću plovidbu i mnogo bolji vetar! 

*Objavljeno u "Džuboksu" br. 91, juna 1980. godine

(NASTAVIĆE SE)