Beskrajni razgovori o životu

Hong Sangsoo, prošlogodišnji dobitnik Srebrnog medveda za najbolju režiju („The Woman Who Ran“) se u takmičarski program Berlinala (u kome je peti put) vratio sa dramom „Introduction“. Novi film nosi neke od prepoznatljivih elemenata, pa je koktel svega onoga što je ljubiteljima njegovih filmova poznato, uključujući i ispijanje sodžua (tradicionalno korejsko alkoholno piće). Istovremeno je i nova interpretacija intelektualnog audio-vizualnog sveta ideja ovog korejskog reditelja, pa se ne postavlja pitanje zbog čega je i ove godine dobio nagradu – Srebrnog medveda za najbolji scenario, iako jasne radnje u filmu nema.

U pitanju je drama – ljubavna, porodična priča labavo povezanih delova koji, kada se pažljivije osmotre, prate ipak dobro isplaniranu logiku. Hong je majstor dijaloga koji na prvi pogled deluju prazno, ali ipak otkrivaju puno toga o junacima koji ih vode. U filmu je crno-bela jedino fotografija, sve ostalo je duboko iznijansirano.

Interna šala među redovnim posetiocima internacionalnih filmskih festivala je da „čovek ožedni“ dok gleda Hongove filmove. Sa „Introduction“ je slična situacija, budući da se tokom jednog ručka u hotelskom restoranu ispije toliko alkohola, da se čini da se radnja zbog toga rasplinjava. U stvari, ona se uz isparenja sodžua kristališe u jasnije konture, koje su omeđene sa tri zagrljaja - po jedan za svako poglavlje.

Film počinje delom u kome Youngho (Shin Seokho) ostavlja svoju devojku da ga sačeka u kafiću, dok on ode da poseti oca (Kim Youngho) u njegovoj lekarskoj ordinaciji. Razlog posete ostaje sakriven, jer se njihov susret na kraju i ne prikaže. Taj deo će postati važan za priču o Younghoovom slučajnom susretu sa poznatim pozorišnim glumcem (Ki Joobong), pacijentom njegovog oca, koji će ga inspirisati da upiše studije glume. Ponovo će se sresti tokom već pomenutog "pijanog" ručka, pa će se u tom trenutku razjasniti ono što je u prethodnom delu ostalo nejasno.

To što traje tek 66 minuta ne znači da je „Introduction“ brz film, budući da se najviše prostora daje dugačkim razgovorima o životu, razočarenjima, strahovima i neostvarenim čežnjama. Junaci govore specifičnim jezikom koji mora da se poznaje da bi se zavoleo. Kod mnogih se ta ljubav nikada ne rasplamsa.

Nije slučajno što se deo radnje odigrava u Berlinu, koji reditelj često posećuje, a neobično je kada se gleda scena snimana baš iza Filmske Palate u kojoj bismo gledali film, koji je zbog pandemije prikazan na digitalnoj platformi. Zbog toga se nostalgija za Berlinom dodatno pojačava. Hong Sangsoo je i sam vezan za Berlin – i festivalski i privatno. Drama o međuljudskim odnosima se verovatno zato nakratko i seli u glavni grad Nemačke, gde je Juwon (Park Miso) dolazi da studira modni dizajn. U drugom od tri poglavlja (mada je teško da se precizno odvoje) se ne dešava mnogo toga, osim promene okruženja i pojavljivanja Hongove muze i životne partnerke Minhee Kim u ulozi etablirane slikarke koja pomaže Juwon da se snađe u novom gradu. Iako ovoga puta u epizodnoj ulozi, Kim filmu ipak uliva specijalnu energiju.