Stvaralaštvo iz ničega: Anton Pavlovič Čehov (4)
Čehov

Photo: sntch.com

Beznadežni čovek koji udara glavom o zid

Shodno tome, beznadežni čovek je pravi, jedini Čehovljev junak. Takav čovek nema apsolutno šta da „radi“ u životu, osim da lupa glavom o kamen. Nije nimalo čudno što je takav čovek nepodnošljiv ljudima oko njega. On svuda donosi smrt i razaranje. On sam to zna, ali nema snage da izbegava ljude. On iz sve snage pokušava da se iščupa iz svog strašnog položaja. Najviše ga privlače sveža, mlada, netaknuta bića: nada se da će uz njihovu pomoć povratiti izgubljeno pravo da živi. Pusta nada! Ispostavlja se da destruktivno načelo uvek pobeđuje i Čehovljev junak je, na kraju krajeva, prepušten samom sebi. On ništa nema, on sve mora sam stvoriti. I to je „stvaralaštvo iz ničega“, odnosno mogućnost stvaranja iz ničega predstavlja jedini problem koji može privući i nadahnuti Čehova. Kada u potpunosti ogoli svog junaka, kada njemu preostane samo da udara glavom o zid, Čehov počinje da oseća nešto poput zadovoljstva, u njegovim beživotnim očima se raspaljuje čudna vatra i nije slučajno što se Mihajlovskom ona učinila zlom. Stvaralaštvo iz ničega! Ne prevazilazi li taj cilj granice ljudskih snaga, ljudskih prava… Mihajlovski, očigledno, nije imao dva odgovora na ovo pitanje…

Što se tiče samog Čehova, ako biste njemu postavili ovako oštro formulisano pitanje, on verovatno ne bi mogao da vam da odgovor, iako se s njim uvek susretao ili, bolje reći, zato što se uvek s njim susretao. Možemo zasigurno reći da se ljudi koji, na ovaj ili onaj način, bez kolebanja odgovaraju na ovo pitanje nikada nisu njemu ni približili, kao što se nisu približili ni drugim takozvanim ključnim ljudskim pitanjima. Kolebanje je neizostavan deo čovekovog razmišljanja, od koga sudbina traži da rešava kobna pitanja. Kako je drhtala Čehovljeva ruka kada je ispisivao završne redove u svojoj „Dosadnoj priči“! Vaspitanica profesora, koja je za njega najbliže i najdraže biće, ali je, iako i dalje mlada, isto tako na ivici, sa izgubljenim nadama, dolazi kod njega u Harkov da traži savet.

I među njima se odvija sledeći razgovor:

„– Nikolaj Stepnovič! – kaže ona, pobledevši i stežući ruke na grudima. – Nikolaj Stepanovič! Ja dalje ne mogu tako da živim! Ne mogu! Radi boga jedinog, recite brže, ovoga časa: šta da radim? Govorite, šta da radim?

– Šta ja mogu da kažem? – ne mogu da shvatim. – Ništa ja ne mogu.

– Pa govorite, molim vas! – nastavlja ona, gubeći dah i dršćući celim telom. – Kunem vam se da dalje ne mogu tako da živim. Nemam snage!

Ona pada na stolicu i počinje gorko da plače. Zabacila je unazad glavu, krši ruke, udara nogama; šešir joj pao sa glave i visi na gumici, kosa se razbarušila.

– Pomozite mi, pomozite! – moli ona.

– Ja ne mogu dalje!

– Ništa ja ne mogu da ti kažem, Kaća.

– Pomozite! – jeca ona, hvatajući me za ruku i ljubeći je.

– Pa vi ste moj otac, moj jedini prijatelj. Vi ste mudri, obrazovani, dugo ste živeli! Bili ste učitelj. Pa recite: šta da radim?

– Pošteno govoreći, Kaća: ne znam.

Ja sam izgubljen, zbunjen, dirnut njenim jecanjem i jedva stojim na nogama.

– Hajde, Kaća, da doručkujemo – kažem, usiljeno se osmehujući. – Dosta si plakala!

I odmah sam dodao potištenim glasom:

– Uskoro ću nestati, Kaća…

– Makar jednu reč, makar jednu reč! – plače ona, pružajući ruke k meni...“

Ali profesor nije pronašao u sebi tu reč. On skreće temu razgovora na vreme, Harkov i druge nevažne stvari. Kaća ustaje i ne gledajući u njega pruža mu ruku. „Hteo bih da upitam, završava on svoju priču: Znači, na mojoj sahrani nećeš biti? Ali ona me ne gleda ne gleda, njena ruka je hladna, kao tuđa… Ja je ćutke ispraćam do hodnika. Evo, ona je izašla od mene, ide dugim hodnikom, ne osvrće se. Ona zna da ja gledam za njom i verovatno da će se na krivini osvrnuti. Ne, nije se osvrnula. Crna haljina je poslednji put promakla, nestali su koraci. Zbogom, blago moje!“... „Ne znam“, samo ovim rečima može na Kaćino pitanje odgovoriti pametan, obrazovan čovek, Nikolaj Stepanovič, koji je dugo živeo i sav svoj život radio kao učitelj! Bez obzira na ogromno iskustvo, on ne nalazi nijedan princip, pravilo ili savet koji bi mogao makar malo olakšati strašnu besmislenost novih uslova njegovog i Kaćinog postojanja.

Kaća više ne može ovako da živi, ali ni on sam ne može više da izlazi na kraj sa svojom odvratnom, poniznom slabošću. Oboje – on star, ona mlada – žarko hoće da podrže jedno drugo i niko od njih ne može ništa da smisli. Na njeno „šta da radim“ on odgovara: „Uskoro ću nestati, Kaća“, odnosno pitanjem; na njegovo „uskoro ću nestati“ ona odgovara izbezumljenim plakanjem, lomi ruke i sumanuto ponavlja jedne te iste reči. Bolje bi bilo da se ništa ne pita, da se ne započinje „duševan“, otvoren razgovor. Ali oni to još nisu uvideli.

U njihovom prošlom životu razgovor je donosio olakšanje, intimna priznanja su ih zbližavala. Sada je obratno: posle takvog susreta ljudi više nisu u stanju da podnesu jedno drugo.

Kaća odlazi od svog profesora, od svog poočima, od svog rođenog oca i druga, svesna da su se udaljili. Odlazeći ona se čak nije okrenula ka njemu. Oboje su osetili da je jedino preostalo da udaraju glavom o zid. U takvom položaju svakome je svoj strah preči i ne može se više maštati o utešnom spajanju duša.

 (Nastaviće se)

*Tekst objavljen u Beogradskom književnom časopisu, br. 46-47; preveo s ruskog Lazar Milentijević

Oceni 5