Poslednji obrok ili Iskustvo
Apokalip1

Photo: William Klein

Biće skoro propast sveta

Lord je sasvim ličio na muškarca dok se polako i meko kretao kroz život kao čovek koji nema hirove intimne prirode. „Šake kao lopate,“ govorili bi mu, a to mu je uvek zvučalo kao jeftina dekoracija. Imao je običaj da pred spavanje puši smrdljive cigarete, pa bi od nikotina postajao razdražljiv. Otpuhivao bi guste dimove do pred samo svitanje, a onda navlačio zavese da bi uhvatio malo sna, i ugušio svet koji se budio sa prvim jutarnjim prevozom.

Tog jutra za spavanje nije bilo vremena. Oprao je zube, navukao pantalone, i pažljivo ispeglanu belu košulju. Spakovao je dokumenta i biografiju u žutu kovertu, i jezikom prešao preko lepljive površine. Trebalo je požuriti – voz za Kancelariju kretao je sa železničke stanice za sat vremena.

Kupio je kartu koja nije bila numerisana, i to ga je podsetilo kakva ih opasna stvar čeka. Trebalo je izdržati još nekoliko sati, hodati po ivici provalije. Nije bilo izbora. Svaki put kada bi mu hrabrost popustila, ponavljao je:

„Biće mesta, biće mesta.“

Do šaltera broj tri stigao je zadihan, više od uznemirenosti nego od napora. Kroz prljavo staklo primetio je službenicu u sivom kostimu.

„A kako se ti zoveš?“ pitala je pre nego što je zube zarila u masivnu princess krofnu.

Talas besa koji mu je navirao u grudima napunio mu je baterije i osetio je svežu snagu od koje se ispravio tako da je izgledao još krupniji.

„Lord,“ odgovorio je kratko.

„I?“

„Šta i?“

„Lord i kako još?“ procedila je dok je pokušavala da lice popravi u osmeh.

„Samo Lord.“

„Dobro, srce,“ nastavila je dok je prstima umrljanim žutim kremom kucala nešto po tastaturi.

„Radnik?“

„Tako je.“

„I tražiš jedno mesto?“

„Tako je.“

Za sada je bio jedini građanin pred šalterom, pa je izgledalo da je već sve svršeno. Posle nekoliko minuta službenica je dohvatila još jednu krofnu i uspravila se.

„Žao mi je, nema mesta. Trebalo je dođeš u ponedeljak.“

„Ali rekli ste mi da dođem u sredu.“

„Izgleda da sam pogrešila,“ slegla je ramenima.

Hteo je da tresne šakom o staklo, ali nikada ranije to nije uradio, pa se zbunio pokušavajući da stisne pesnicu, i na kraju odustao.

„I šta sad?“ upitao je nakon kratke pauze.

„Sada možeš da izabereš jedan od dva paketa – Poslednji obrok ili Iskustvo.“

Bio je svestan da se upravo dogodilo nešto strašno, pa mu se činilo da se odjednom pretvara u prazninu od skoro dva metra. Nekakva sila dopustila mu je da na trenutak izroni iz osećanja nemoći.

„Iskustvo?“ upitao je.

„Da, dobićeš jedno iskustvo za koje smo procenili da te je najviše radovalo. Mi smo te pratili, to ti je jasno.“

„Jasno kao dan. Onda jedno Iskustvo,“ rekao je, i istog trenutka osetio glad.

„Onda idi kući i čekaj. I neka te bog čuva, građanine,“ dobacila mu je dok je izlazio.

Hteo je nešto da joj uzvrati, ali se plašio da bi mu to oduzelo previše vremena.

***

Televizor u dnevnoj sobi nije dobro radio. Ipak ga je uključio i nekoliko trenutaka zurio u mutnu sliku. Naslonio je obraz na toplu staklenu površinu i sklopio oči. “Nezaustavljivi progres čovečanstva i razvoj velike tehnološke revolucije…” čulo se iz zvučnika. Mogli su samo da kažu “jebem ti život,” pomislio je.

Onda je nestalo struje, pa je bez zujanja starog ekrana soba uronila u tišinu. U uglu se nešto pomerilo. Pokušao je da zapali cigaretu, a iz mraka su se pojavile oči koje su na njega pale kao komete.

„Rekao sam da te volim,“ čulo se iz mraka.

„Da, rekao si,“ odgovorio je nakon što se pribrao.

„Lagao sam.“

Lord je napravio korak nazad i povukao još jedan dim.

„Rekao sam im da te nisam ja ubio,“ progovorio je kad je skupio snage.

„Da, rekao si im.“

„Lagao sam.“

U tom trenutku se soba ispunila narandžastom svetlošću, a u daljini se čuo vrisak koji je potrajao poražavajuće dugo.

„Izvini,“ šapnuo je Lord u poslednjem trenutku.

Oceni 5