Meso XIV
Fears 01 S

Photo: Pinterest

Biću star kad ostarim

Zamršena posteljina usecala mu se u butine. Postajalo mu je neudobno. Saša je ležao pored njega kao prekuvano meso. U to vreme Kolja bi obično krenuo kući, sad nije znao šta bi s rukama. Mesar se naglo okrenuo, povlačeći pokrivač i njega za sobom.

„Hoćeš priču?“, upitao je.

„Da!“, uzviknuo je Kolja ushićeno. Laknulo mu je što više ne mora da smišlja šta bi s njim i sa sobom.

„Važi, ali prvo da se okupam“, rekao je i ustao.

Ostavio je odškrinuta vrata. Sobno svetlo se mešalo s  anemičnim nijansama neonske reklame. Iza vrata se najednom čulo bubnjanje. U sobu je uletela mačka i svom silinom se sjurila na drugi kraj prostorije. Kolja je pokušavao da je dozove, ali nije reagovala. Iz tame se čulo kako se kandžama odupire o pod, na momente se činilo da nije sama. Posle čitavih pet minuta ponovo je izašla na svetlost, vidno mirnija. U zubima je držala igračku koja je mlitavo mlatarala nožicama. Kolja je pokušao da ustane, ali se brzo predomislio. Životinja je izašla iz sobe, dovoljna sama sebi.

Saša se vratio s peškirom oko struka. Od njegovog tela se širio miris ugašene šibice, pomešan s vonjem vlage od koje se stvarala crna buđ na zidovima u dnu hodnika. Sve to se mešalo s aromom jasmina. Strovalio se na krevet tako da mu je stomak završio na Koljinom stomaku. Žar cigarete se izgubio u jastucima. Udario je otvorenom šakom, a iz tkanine su poletele varnice. Onda se povukao na drugu stranu i ponovo zapalio cigaretu.

„Nuna je…“, počeo je priču.

„Čekaj!“, viknuo je Kolja i popravio jastuk, „Sad može“.

„Nuna je…“

„Nuna? Jel to muško ili žensko?“, ponovo ga je prekinuo.

 „Muško. I ne prekidaj me više“.

„Nuna je umeo da kaže Biću star kad ostarim!, ali se tog leta nešto izmenilo. Prvo je izgubio san, a onda i apetit. Vrućine su postajale nepodnošljive. Zbog toga je osećao još veću slabost. Vukao se, težak od vlage, kunjao u hladovini, ali uvek delimično budan. Trzao se na svaki šum, skakao kao živina kad se u kokošinjac uvuče neka zverka.

Jednog popodneva, dok je lica zaronjenog u sparušenu travu zamišljao da je mrtav, čuo je šaputanje.

…crni mladići, začuo se glas stare tetke koja je sedela na klupi, nedaleko od drveta ispod kojeg je ležao.

Lažeš!, rekla je druga.

Prva se osvrnula oko sebe, pa kad se uverila da u blizini nema nikoga, sklonila je šaku s usta. Nuna nije videla.

Kažem ti, ženo, gore na bregu, u sumrak. Ja videla!“

I šta rade?

Ništa, stoje…ko od majke… A ne znaš koji je lepši!

Nuna je osetio kako mu se nešto meškolji u grudima. Nakašljao se da bi oterao rođake. Približavao se sumrak. Čim su se udaljile, ustao je, otresao odeću i krenuo u pravcu šume.

Posle pola sata stigao je na vrh brega. Prijatna svežina izlazila je iz dubine okružene drvećem. Bilo je neobično tiho. Samo je neki insekt umorno cvrčao, a onda se smirio. Pred mrak bi priroda oživela, pa je tišina izazivala jezu. Nuna je seo u travu i glavu naslonio na kamen. Brzo je zaspao. Težak san ga je toliko pritisnuo, da se probudio tek kad je pala noć. Mrtva tišina mu je stvarala pritisak u ušima. Ustao je i krenuo ka selu. Srce mu je skakalo po rebrima. I ja sam budala kad slušam izlapele babe, pomislio je.

Sutradan se osećao mnogo bolje. Korak mu je toliko olakšao da se jedva zadržavao na zemlji. Kako se bližio kraj dana, tako ga je nešto vuklo gore. Kad mu je dojadilo da se odupire, krenuo je ka bregu.

Popeo se brže nego prethodnog dana. Tišina. Ostao je u stojećem položaju. Zurio je u drveće sve dok mu se nije zavrtelo u glavi. Baš kad je sunce počelo da se davi na horizontu, na ivici šume ugledao je mladića. Crn, vitak i visok, njegovih godina – potpuno nag! Ispružio je desnu ruku i prstom pozvao Nuna. Ovaj je krenuo napred, i sam iznenađen sopstvenom hrabrošću. Kad je prošao prva stabla, mladića više nije bilo. Ali Nunu nešto nije dopuštalo da se pomakne. Zanemoćao od opiranja, srušio se u gomilu lišća koje je od velikih vrućina potražilo sklonište na zemlji. Opet je zaspao.

Kad se probudio, još uvek je bilo svetla. Pogledom je potražio mladića. Nije ga bilo. Onda je začuo šuštanje u krošnji. Kad je pogledao u pravcu iz kojeg je dopirao šum, ugledao je dva bela stopala, kao izvajana. Bilo mu je neobično što su tako čista, jer je mladić bos hodao kroz šumu. Potom su se spustila još niže, ukazale su se jake butine. Podsetile su ga na radnike koji se često kupaju u reci. Telo je klizilo, kao da lebdi. Stomak se protezao, otkrivajući savršenu kožu. Nuna je zamišljao kako ga posipa prah šećerom.

Mladić je onda skočio na zemlju, lako kao mačka. Telo je zauzelo atletski položaj, crna kosa se zalepila za čelo, a usne su se rastegle u osmeh koji je Nunu isterao vazduh iz pluća. Ovaj je jedva ustao. Gledao ga je pravo u oči. I da je hteo, nije mogao da skrene pogled. Potom je mladić poleteo ka njemu, skočio je i obuhvatio ga butinama oko slabina. Nuna je hteo da vrisne Ne!, ali je u glavi stenjalo Da!

Onda ga je savladao osećaj stida, isti onaj zbog kojeg bi saginjao glavu kad ga uhvate da gleda radnike na kupalištu. Ali slast je bila jača. Mladić ga je zagrlio, priljubio mu usne na vrat. Čitavim telom mu je prošla neka prijatna struja. Pali su u lišće, stego ga je još jače, toliko da se Nuna gušio. Na vratu je osećao toplinu koja se širila s mladićevih usana. Onda su krošnje počele da se vrte, sve brže i brže, dok nije izgubio svest.“

Kolja je poluotvorenih usta gledao u plafon, vidno uzbuđen.

„Mesar?“, upitao je odjednom.

„Molim?“, odgovorio je Saša zbunjeno.

„Ti radiš u mesari?“

„Da“.

„Lažeš“.

Saša je ćutao.

„Lažeš!“, ponovio je Kolja glasnije.

„Kako to misliš?“, pitao je Saša, iako mu je bilo jasno o čemu govori.

„Nemoguće! I to kako menjaš glas kad govori baba… ma, lažeš!“

„Čekaj, ti misliš da ljudi koji rade u mesari ne znaju da pričaju? Šta?“

„Ne mislim, ali obično pričaju o kobasicama“.

„Hoćeš priču o kobasicama?“

„Neću. Ajde neku drugu“.

Saša se zamislio. Zapalio je još jednu cigaretu. Plamen šibice otkrio je samozadovoljan osmeh.

„Iz guste magle“, počeo je Saša, „Podizala se višespratnica. Kolja je…“

„U, stani!“, viknuo je Kolja, „Što ja?“

„Ne prekidaj me!“

„Izvini“.

„Iz guste magle podizala se višespratnica. Kolja ju je osmatrao iz parka. Kad je ugledao vrata, krenuo je k njima.

Ranije tog dana, ne znajući šta će od dosade, kliknuo je na link koji mu je stigao od nepoznatog pošiljaoca. U vrhu stranice koja se otvorila je masnim, ljubičastim slovima pisalo NAJBOLJI VIDOVNJACI, ispod: Sudbina je predodređena svakom od nas. To znači da lako možete da saznate šta će se i na koji način dogoditi.

Baš kad je hteo da isključi računar, prikazala se poruka: Zdravo, Kolja! A zatim: Znam koji je tvoj sledeći korak. To ga je uplašilo, ali se nije odvajao od ekrana. Potom je kliknuo na DALJE. Pošalji poruku na 2277 i dobićeš potrebne podatke. Kratko je oklevao, a onda je poslao poruku. Odgovor je stigao brzo: Kreni ka kući s hiljadu očiju, adresa i broj stana.

Kad je došao do vrata zgrade, ustanovio je da nema interfona. Pokušao je da ih otvori – nije uspeo. Pokucao je – ništa. Kad je kucnuo drugi put, iza staklenih vrata se ukazala prilika. Pošto se primakla, Kolja je ugledao neobično visokog muškarca u fraku, s cilindrom na glavi. Potpuno bela kosa ispadala je iz šešira i prekrivala mu obraze. Iz bledog lica izbijala su dva crna oka. Gledao je u Kolju kao da ga očekuje. Vrata ipak nije otvorio. Stao je do samog stakla i zurio….“

Začulo se teško disanje.

„Ej!“, viknuo je Kolja.

„Zurio je u… u….“.

Saša je uskoro počeo da hrče. Tiho. Okrenuo se ka Kolji. Leva ruka mu je pala preko tela. Između mišice i grudi napravilo se udubljenje koje je zračilo toplotom. Kolja je poželeo da gurne glavu u mirisnu tamu, kao zec koji bezglavo juri u lovačku klopku.

Zec!, umalo nije vrisnuo.

(Nastaviće se)

Oceni 5