Bili smo ponosni ratnici

Od oktobra 1996. do marta 1999. u Beogradu je izlazio mesečnik XZ, urbani magazin, čiji je glavni i odgovorni urednik bio Petar Luković. Jedna od najpopularnijih XZ rubrika zvala se “Ploče koje nisu na prodaju”, posvećena omiljenim albumima. Čitaocima XXZ portala, kao hommage za davno umrli magazin, predstavićemo sve tekstove iz ove rubrike, sa idejom da 2019. nastavimo tamo gde se 1999. stalo

Svi smo, na ovaj ili onaj način, žrtve godina koje su pojeli skakavci.Veći deo planova koje je gorljiva mladost u meni zacrtala za ostvarenje, ostali su u zaprećku godina raspleta tokom trajanja bespuća povjesne zbilje.Ostvarenje mira koji nema alternativu, značilo je brisanje svih ideala i nadanja koje je gradila mladost, tih davnih osamdesetih godina, skrivena po privatnim stanovima i malobrojnim mestima gde je mogla da izađe i prikaže se bez rizika od provokacija, a ponekad i otvorene agresivnosti. Odrastanje u malom gradu naučilo me je šta znači biti manjina u okruženju netrpeljive većine. Ono što su narodi Jugoslavije tokom večernje škole u drugom pokušaju ponavljali, pošto iz prethodnog neuspeha nisu ništa shvatili, proživeo sam mnogo ranije. Valjda sam zbog toga i dan-danas na strani manjina, čak i onda kad evidentno nisu u pravu.

Tih osamdesetih godina, Valjevo nije nudilo bogzna šta. Kao i svaka provincija istrajavalo je na ravnoteži onih koji su bili vatreno „za" i onih koji su, isto tako, bili vatreno „protiv". Tako beše - tako i ostade. Svi koji su verovali u neki treći put, bili su osuđeni na egzil. Odbačena u startu od strane krajnosti, koje su svoje pojilo nalazile na izvorištima malograđanštine i autoritarizma, unitarizma i ostalih izama - ta treća staza bila je primorana na grupisanje oko sebe same. Bili smo ponosni ratnici, u pravom značenju te reči, i bejasmo malobrojni. Omrznuti tad, platili smo kasnije. Neki su emigrirali iz zemlje, drugi su promenili mesto prebivališta, a oni koji su ostali povukli su se u pritvor sopstvene duše.

Prelomnu tačku u doba sazrevanja svih nas predstavljala je ploča Tin Drum grupe Japan. Dok nisam kupio ovaj album, kao i drugi tadašnji klinci, slušao sam AC/DC, Iron Maiden, Led Zeppelin i ostale heavy-hard mutante. Ta mi se muzika nije mnogo dopadala, ali, jednostavno, nisam znao za postojanje bilo koje druge (tata & mama voleli su Ivicu Šerfezija, a nekog drugog nije bilo da me poduči: večni problem u Srba).

Takav muzički ukus egzistirao je u pomenutoj formi sve dok jednog dana nisam ušao u prodavnicu Jugotona i ugledao omot ploče koja će mi promeniti život. Na omotu se nalazio raščupan mladić za stolom, u trenutku degustacije nekakvog kineskog jela iz ćasice istog podrijetla. Iznad njegove glave, na zidu, nalazio se portret Mao Zedunga, brižnog očinskog pogleda (kakav je otac bio, najbolje znaju Tibetanci), a sasvim u ćošku pisalo je tankim slovima - Japan, Tin Drum. Uskoro sam od čika Zdravka (hvala mu za sve ploče date na veresiju) dobio na poklon i reklamni Jugotonov omot ovog LP-ja (čist dokaz da smo nekad bili kakav-takav svet) koji sam, naravno, zalepio iznad svog kreveta. Bila je 1984. godina, imao sam nepunih šesnaest i sa zida me je, poput Mao Zedunga, posmatrao moj veliki brat - David Sylvian.

Šok koji je moja kulturna revolucija izazvala u dotadašnjem društvu, značio je i izopštenje iz istog. Tako sam prvi put u svom životu ostao sam, što se iz sadašnje perspektive pokazalo kao veoma plodotvorno. Upravo u to vreme počelo je otkrivanje punka, post-punka, new wave pokreta i meni tako dragog darka. Uporedo s muzikom otkrivao sam i svet ostalih umetnosti. A kao što to obično biva - iskušenje odlazi onda kad je prevladano - u moj život su, poput učitelja koji stiže kad je učenik spreman, počeli da ulaze neki divni ljudi. Što je najzanimljivije, zajednički imenitelj svih nas bio je album Tin Drum, grupe Japan.

Korak po korak, bivalo nas je sve više. Polako smo gradili naš mali svet sastavljen od božanske muzike sastava Bauhaus, Joy Division, This Mortal Coil, Tuxedomoon, Dali's Car, Siouxie & The Banshees, patetike Mahlerovih simfonija, melanholije glasa Marie Calas, dekadentnog šarma Lise Mineli u filmu Kabare, mračnjaštva Helmut Bergera u Viskontijevom Sumraku bogova, apokaliptičnosti Paklene pomorandže... U oblačenju smo kopirali eleganciju tridesetih i gothica osamdesetih, ideološki se kleli u Gandija (polit-pop-idol metalaca i hipika Če Gevera, bio je stilski nedorečen i pomalo trivijalan za naš ukus); maštali smo o nogama Anje Rupel iz Videosexa, padali u latentnu depresiju uz njen glas u Die Liebe - grupe Laibach. Povremeno smo igrali stoni tenis i sanjali o Indiji, a letovali na Mljetu, Visu i Rabu. Sve vreme iznad nas je lebdeo lik David Sylviana s omota Tin Drum. Na kraju krajeva, ploča njegovog benda pokrenula je čitavu lavinu tih malih priča iz naših života.

Sredina u kojoj smo živeli sve je teže podnosila sopstveno, a kamoli naše postojanje. Suviše smo se razlikovali, prešli svaku dozvoljenu granicu posebnosti. Bilo je tu mnogo pogrdnih imena kojima smo etiketirani, čak i fizičkih nasrtaja. Polako smo sve češće obitavali u Beogradu i Novom Sadu.Vremenom, jedan deo našeg društva napustio je zemlju, drugi se iselio u velegrade tadašnje Jugoslavije, a oni osuđeni na Valjevo povukli su se u sebe i zaključali. Tako se zatvorio krug. Oni su pobedili, mi izgubili. Jednostavno, predali smo se i otišli.

Čudan slučaj ponovo je aktuelizovao ovu bitnu ploču mog života. Naime, pre mesec dana, jedan od poslednjih Mohikanaca beogradskog asfalta kupio je na Zelenjaku rezani CD primerak ovog albuma. Ponovni susret s mladošču učinio je svoje. Klupko je počelo da se odmotava i uz flašu vina krenulo je sećanje... Bili smo isti ljudi, a opet toliko različiti. Vreme oko nas se promenilo: ono malo tolerantnosti koja je nekad postojala, sad se netragom izgubila. Nazivi pesama s albuma Tin Drum na ovim prostorima doživeli su svoje potpuno ostvarenje. Svi smo se radosno uključili u Art Of Parties dok živimo Still Life In Mobile Homes; ideološki smo Visions Of China čime smo postali Sons Of Pioneers. Igrom sudbine podelili smo se po naslovu Cantons, tako da smo širom sveta poznati kao Cantonise Boys... Rezultat je očigledan - postali smo Ghosts.

*Tekst je objavljen u 22/23. broju magazina XZ, januara 1999.