Bilo mu je udobno u nepokretnosti i zadubljenosti u sebe

Godine 1922., Mandeljštam je na ulici sreo Hlebnjikova koji mu se požalio da je u Moskvi izgubljen i da nema šta da jede. U to vreme Hlebnjikov je imao jak napad mržnje prema Briku i to se odra­zilo na zapise slikara Mituriča koji je negovao Hlebnjikova tokom njegove poslednje bolesti i koji ga je i sahranio. Ne mogu da procenim je li Hleb­njikov imao neke ozbiljnije razloge da se ljuti na Brika. Sasvim je moguće da je Hlebnjikov u svojoj potpunoj naivnosti smatrao Brika svemogućim i zahtevao od njega čuda. Pitanje je samo kako je Hlebnjikov mogao da »zahteva«. Ne mogu da za­mislim »zahtevnu« intonaciju u njegovom glasu. Ono malo reći što je rekao o Briku nisu u stvari ništa značile. Brik, na primer, nije hteo da izda dva ili tri dobra Hlebnjikovljeva toma, dakle, Brik ništa nije hteo... Škrt na recima, Hlebnjikov ništa nije objasnio, a ni mi ga nismo s tim gnjavili. Veoma lako se vređao: Brik ga, recimo, pri susretu nije pozdravio »kako treba« i eto razloga za uvredu. Posle Hlebnjikovljeve smrti, u Moskvi se pojavio neki drveni advokat koji je Majakovskog optuživao da je sve plagirao od Hlebnjikova. Taj je išao od kuće do kuće i zbrkano trubio o plagijatu. Mandeljštam je pokušao da ga razuveri i da mu stane na put, ali mu je ubrzo postalo jasno da s tim čovekom nema razgovora, te ga je jednostavno oterao. I mi smo tada shvatili da je ludilo zarazno: jedan luđak jednostavno predaje štafetu drugome. Sadržina buncanja je promenljiva, ali plamičak ludila ostaje i gori i dalje.

U svakom slučaju, Hlebnjikov je bio gladan, dok smo se mi sa svojim sledovanjem druge kategorije osećali kao bogataši. Jednom mesečno bi nam u vrećice sipali prekrupu, brašno, odlomili komad maslaca i tresnuli pred nas odvratnu svinjsku glavu.. Sve to davali smo staroj domarki u Domu Hercena, gde smo upravo bili dobili sobu. Ona nas je hranila kašom i pihtijama, a mi smo nastojali da zaboravimo od čega su one napravljene. Maslaca, naravno, nije bilo dovoljno, te smo dokupljivali pavlaku da bismo začinili kašu. Stara domanka živela je u podrumu glavne zgrade. Bila je ljubazna i dobra, i Mandeljštam je doveo Hlebnjikova kod nje. Od tada je on svaki dan dolazio kod nas na ručak i mi smo učetvoro — sa staricom — jeli u slast. Za nas je tih godina i kaša, i pavlaka, i ono što bi se povrh toga našlo, bilo prava sreća. To je naročito osećala starica: mi pak, lutajući prosjaci, mogli smo ponekad okusiti čak i biftek, dok je ona, u svom poštenju i vezanosti za domaće ognjište, tokom dugih gladnih godina zaboravila čak i ukus hrane.

Starica je dočekala Hlebnjikova ne samo srdačno nego i radosno. Prema njemu se ponašala kao pre­ma lutalici i božjem čoveku. Njemu se to sviđalo: smešio se. Mandeljštam je prema Hlebnjikovu bio mnogo nežniji nego prema ženama, prema kojima je inače bio veselo grub. Ja, koja sam, po modi toga vremena ali i zbog svoje gluposti, sa svakim mogla da  se  ophodim   grubo,   prema  Hlebnjikovu nisam smela da ispoljim ta svoja svojstva jer sam se bojala i Mandeljštama i starice — za to bih dobila svoje. Hlebnjikov bi ručao, odmorio se pola sata i otišao da bi sutradan ponovo došao, na šta nas troje — starica, Mandeljštam i ja — nikad ne bismo zaboravili da ga podsetimo. Začudo, bio je tačan i nijednom nije zakasnio. Odatle sam izvukla zaključak da on ume da gleda na sat. Naravno da nije imao ručni sat: takav luksuz mogli su sebi pri­uštiti samo visoki rukovodioci i »bivši ljudi«. Četvrt veka živeli smo mi bez ručnih satova. Pojavili su se tek posle rata. Godine 1922. već behu, izgleda, na ulicama proradili veliki električni satovi, a mož­da je Hlebnjikov u džepu nosio starinski očev džepni sat. Bilo je i takvih slučajeva.

Razgovor s Hlebnjikovom bio je nezamisliv: pot­puno odsustvo kontakta. On je ćutke sedeo na sta­ričinoj stolici s uspravnim naslonom — prav i duga­čak, i neprekidno micao usnama. Utonuo u sebe toliko da nije čuo nijedno pitanje, primećivao je samo ono što je sasvim konkretno i u datom tre­nutku bitno; na ponudu da se »još posluži« ili uzme čaja, odgovarao je samo naklonom glave. Sećam se da se nije pozdravljao kada je odlazio. Iako su mu se usne micale, lice mu je bilo nepomično. Naročito su mu nepokretni bili cela glava i ukočeni vrat. Nikada se nije naginjao nad tanjir, već je kašiku prinosio ustima, što beše prilično rastojanje s obzi­rom na dužinu njegovog trupa. Ne znam kakav je Hlebnjikov bio ranije, ali uskoro sam pomislila da ga je paralizovala smrt što mu se bližila. Kasnije sam imala prilike da vidim šizofreničare skame­njene u svojoj nepomičnosti, ali me oni uopšte nisu podsećali na Hlebnjikova. U pozama šizofreničara uvek ima nešto neprirodno, neskladno. Njihove su poze izveštačene. Kod Hlebnjikova se nije moglo primetiti ništa slično: bilo mu je očigledno udobno i dobro u njegovoj nepokretnosti i zadubljenosti u sebe. Sem toga, on nije hodao već je koračao pre­cizno odmeravajući svaki korak i skoro ne savi­jajući kolena, što je izgledalo sasvim prirodno zbog oblika njegovih kolena i bokova koji su se isticali čak i kroz strašne dronjke u koje je, kao i svi mi, bio obučen. Dodala bih  da  se  ne  mogu  zamisliti veće suprotnosti od dinamičnog,  mršavog, veselog, govorljivog Mandeljštama, koji je reagovao na svaki dašak vetra,  i  zatvorenog,  zakopčanog i  ćutljivog Hlebnjikova, koji je klimao glavom, neprekidno po njoj premećući ritmičke retke. Sigurna sam da nema čitaoca koji stvarno voli oba ova pesnika. Zajedno ih je nemoguće voleti — oni se mogu voleti samo ponaosob. Mehanički čitalac, koga osvajaju i plene samo ritam i spoljašnji oblik reći, može da spoji bilo koja dva pesnika, ali onaj koji oseća dubinski smisao poetske misli živeće ili u Hlebnjikovljevom ili u Mandeljštamovom svetu. Ako bi se našao čovek Q koji bi  živeo i  u  jednom i u   drugom, ja bih to nazvala Mandeljštamovom rečju »pantofagija«. Mandeljštam ni u čemu nije  trpeo  »pantofagiju«, smatrajući   da  je   osnovna   čovekova   osobina  sposobnost odabiranja i određivanja sopstvenog sveta.

O svom odnosu prema Hlebnjikovu, Mandeljštam je i sam govorio u svojim člancima, ali ja i dalje mislim da je on, poput stare domarke, video u njemu božjeg čoveka. Mandeljštam ni prema kome nije bio tako pažljiv kao prema Hlebnjikovu. Što se pesama tiče, kod Hlebnjikova je cenio delove, a ne celine. U proleće 1938, u Samatihi, imali smo kod sebe dve Hlebnjikovljeve knjige. Mandeljštam ih je prelistavao, otkrivajući uspela mesta, a na moju primedbu da je celina bezoblična, rugao mi se: »A šta bi ti htela? Zar ti je ovo malo? Zašto bezoblična?« — Verovatno je bio u pravu.

Kratko vreme pre svog odlaska, Hlebnjikov se požalio da mu se ne odlazi iz Moskve ali da mora, jer nema krova nad glavom. Vlada je književničkim organizacijama dala na raspolaganje Dom Hercena, u kome Hercen, kako izgleda, nikad nije stanovao. Maheri već behu uspeli da Dancima-koncesionarima prodadu najbolje krilo zgrade, ono levo od ulaza. U jedan stan u tom krilu i u vlažno i odvratno desno krilo useljavali su pisce-beskućnike. Mandelj­štam i ja uselili smo se među prvima, kad su oba krila bila još prazna. Mandeljštam, čovek brzih reakcija, čuvši Hlebnjikovljevu jadikovku, odmah ga je poveo u Nikitsku ulicu — u knjižaru jedne  grupe pisaca, da bi porazgovarao s Berđajevom, koji je tada bio predsednik udruženja pisaca. Berđajev je često bivao u toj knjižari. Izdržavao se pri­hodima od nje. Tada je još bilo dozvoljeno pro­nalaziti privatna sredstva za izdržavanje. Ovo izgleda kao sitnica, ali pokazuje se da privatno izdržavanje obezbeđuje izvesnu slobodu misli. Kad čovek svaki komadić hleba dobija pravo iz ruku vlasti, onda je u težnji za obilnijom porcijom razborito odreći se svake misli. Pisci su rado pristajali na to zarad hrane, u početku oskudne, a kasnije izvrsne. Ni sama ne znam kako da gledam na svoju prošlost: da je Mandeljštam pristao da se poslušno hrani zajedno sa svima, ostao bi živ. Nas dvoje proživeli bismo dug i lep život, a on ne bi upoznao jezu iščekivanja propasti i čudovišne smrti u logoru. Duša me boli kad pomislim na njegove poslednje dane, te se i nehotice priklanjam onome što se zove kompromis i što se smatra razumnim. Svim svojim prijateljima savetujem da pristanu na kompromis. Ali, na nesreću, ono što se kod nas zove kompromis — nešto je sasvim drugo. Pristati na kompromis isto je što i bezuslovno kapitulirati. Ali šta se tu može?

Berdjajeva su zatekli u knjižari i Mandeljštam se okomio na njega svom snagom svog judejskog temperamenta zahtevajući sobu za Hlebnjikova. Ja toj sceni nisam prisustvovala ali, pošto sam mnogo puta morala da obuzdavam Mandeljštamove nastupe besa (najčešće opravdanog, ali pokadšto i neumesnog), mogu da zamislim kako se prepao za buru nepripremljen Berdjajev! Iz Mandeljštamovog pričanja znam da onakav napad tikova, kao za vreme tog razgovora, nikad nije video kod Berdjajeva. Mandeljštam je svoj zahtjev obrazložio time da je Hlebnjikov najveći pesnik na svetu pred kojim tamni sva svetska poezija i, da zbog toga zaslužuje sobu od bar šest kvadrata. (U našem stanu, koji srećom nije pao u ruke Dancima, postojale su takve krletke iza kuhinje.) Čuvši takvu pohvalu, Hlebnjikov se ozario i, po Mandeljštamovim rečima, počeo da klima glavom i udara kopitom...

Suočen s nepoznatim drznicima i razmetljivcima, Berdjajev je zbunjeno mumlao i pokušavao da objasni da su sve sobe već obećane vrednim knji­ževnim pregaocima kao što su Dmitrij Dmitrijevič Blagoj i drugi. Razjasnilo se u stvari samo jedno: Berdjajev je u praktičnim stvarima bio potpuno nemoćan, ništa nije znao a umesto njega ordinirali su maheri što su se krili iza njegovog imena. On nije čak ni video desno krilo u kome su piscima davane sobe, pojma nije imao kakva je svinjarija izdavanje levog krila Dancima da bi udruženje pisaca došlo do para. Manjim pregrađivanjima usko­ro je »iskrojeno« još nekoliko sobičaka, a Blagoju su širokogrudo dali veliku svetlu sobu. Neki od tih sobičaka imali su prozore, drugi su pak bili pot­puno mračni, ali Hlebnjikov bi pristao i na neki mračni ugao. Samo što za njega niko nije ni prstom makao. Iako ga je Mandeljštam molio, Berdjajev nije došao da proveri mogućnost pregrađivanja, i Hlebnjikov je otputovao. Njega su jednostavno izbacili iz Moskve na poslednji put.

Ubrzo posle toga pronela se vest da je Hlebnji­kov umro li jednom zabačenom mestu bez iole kvalifikovane medicinske pomoći. Da li bi moskovskim  specijalistima  pošlo  za  rukom  da  spasu Hlebnjikovu život? Ko bi to znao. Bolest je, verovatno, bila krajnje zapuštena. Svakako su u mestu u kome je Hlebnjikov umro postojali i sreski lekar i lekarski pomoćnik, ljudi iskusni i, po staroj dobroj tradiciji, pažljivi i predusretljivi prema bolesnicima. U  detinjstvu sam poznavala sreske lekare. Nosili su čizme i posećivali moje roditelje, jer su neko vreme zajedno studirali u Peterburgu. Majka mi je bila lekar; završila je studije sa prvom generacijom ženskog medicinskog fakulteta. Stari lekari i pro­ fesori prepoznavali su u meni  ćerku svoje mlade studentkinje. Jedan od njih pokazao mi je apsolventsku fotografiju na kojoj među ozbiljnim i uče­ nim devojkama sedi i moja školovana mama, tada još  sasvim   devojčica.   Otac  mi  je  završio mate­matiku. Naši gosti lekari bili su pravi intelektualci, o čemu su svedočili razgovori za stolom i knjige koje su oni odnosili svojim provincijskim kućama. Nadam se da je Hlebnjikov dospeo u bolnicu kod nekog od takvih humanih lekara i ne verujem mno­ go u verziju »bez medicinske pomoći«. Ali činje­nica je činjenica — udruženje pisaca sa Berdjajevom na čelu, koje tad još ne beše postalo državna ustanova,  nije  ni malim  prstom maklo da spase Hlebnjikova. 

Izgon Hlebnjikova iz Moskve bio je ako ne prvi ono svakako jedan od prvih »podviga« organizovane književnosti koji uopšte nije bio diktiran odozgo, već je bio plod inicijative odozdo. Taj »podvig« svedoči da je naša književnost logično postala ono što je postala. Već u prvim danima ispoljila je osobine koje će se potom raskošno rascvetati. Počev od »podviga« sa Gumiljovom i Hlebnjikovom, pisci idu tim slavnim putem do dana današnjeg. Ne treba sve svaljivati na vlast. Ona sedi visoko i ne vidi kako dole gamižu čovečuljci. Njoj dolaze informatori,  dostavljači, molitelji, delegacije i savetodavci — sve ono što se zove »inicijativa odozdo«. Tako se ostvaruje veza gornjih i donjih slojeva društva. Proterujući iz  Saveza pisaca  ovog ili onog čoveka, šaljući nekoga u logor, u zatvor ili na streljanje, dobri pisci prave se nedužni tvrdeći da su protiv svoje volje izvršavali naredbe vlasti. Međutim, ako se zrelo razmisli, kakvo društvo — takva i vlast. Molim da to upamtimo i da manje uzdišemo  i smeškamo se. Svi uzdasi i osmesi čine mi se nepri­stojni.

Velika je sreća ako vladajuća struja ima moguć­nost samo da snižava kategoriju sledovanja, da precrtava pantalone iz spiska trebovanih predmeta ili da se hvali sopstvenom kolekcijom tepiha. Mnogo je gore ako ona stekne pravo da protivnike šalje u gasne komore. Za Brjusova je kategorija sledovanja bila nešto kao vrednosni sud, nešto poput Vološinovih »mistifikacija«. Precrtavajući pantalone, Gor­ki je izricao tešku presudu s punom svešću o is­pravnosti i zakonitosti svog postupka. Nije nimala slučajno što je upravo on oklevao da telefonira ili da pohita u Moskvu kad je posredi bio Gumiljovljev život. Tako je počinjala nova epoha u kojoj sam ja proživela svoj život. Dobro je što je sad štafeta prešla u ruke sitnih činovnika koji s mukom drljaju perom po papiru. U tome vidim izvestan tračak nade.

Berdjajev je sasvim pošteno štitio simpatičnog momka Blagoja od drznika Mandeljštama i Hlebnjikova. Daleko sam od toga da pomislim da treba oduzeti sobu jednom Blagoju i dati je Hlebnjikovu; samo se zalažem za punu pažnju prema svakoj sitnici, prema životnoj prozi, prema svakoj životnoj potrebi svakog čoveka, ipa bio on i pesnik. Treba poštovati život u svim njegovim prozaičnim i banal­nim vidovima, inače će čovek neizbežno ogrešiti dušu. Sećam se Lenjinove sestre koja se ener­gično usprotivila tome da Mandeljštam dobije i drugu sobu u oronulom desnom krilu Doma Hercena (bilo je to početkom tridesetih godina), te je soba dođeljena nekom Rudermanu. Ona je imala jedan  razlog koji  je  iznosila  s  fanatizmom stare revolucionarne ilegalke: »Nije dobro ako jedan pisac ima dve sobe a drugi nema nijednu.« Jadnica se toliko bila odvojila od života da pojma nije imala kome koliko soba sleduje. Zato je imala principe. Sasvim u skladu s tim principima, zaboravila je da izbroji koliko soba ima ona sama, čime je i utrla put rezoluciji o borbi s »uravnilovkom«. 

Jer, u novom svetu svako dobija po zasluzi. Ja sada slu­čajno imam jednosoban stan koji nisam dobila po zasluzi. Maštam da u njemu dočekam smrt služeći se toaletom i kupatilom.  Ne znam hoće li mi to poći  za  rukom.  Veoma  bih  želela  da tako bude. Većina  mojih   savremenika  ni  sada ne raspolaže takvim »luksuzom«, jer ga nisu zaslužili. Zelela bih da čovek ne dobija takve stvari po zasluzi. Dobro znam da su  Mandeljštam i Hlebnjikov  dobili  po zasluzi i teško mi je da se sećam njihove sudbine. Ko procenjuje te zasluge?

Mandeljštamovo »mi« činili su oni ljudi s kojima je on celog svog života vodio razgovor u njihovom odsustvu. Njih je bilo troje, ali pored njih bila je tu i sva svetska poezija, koja ne zna za podele u prostoru i vremenu. Nije bitno kakvo će mesto zau­zeti neki pesnik u svetskoj poeziji. I najmanje mestašce u poeziji, jedna ili dve uspele pesme, jedna dobro rečena reč, jedan stih, daju pravo na brat­stvo, na ulazak u »mi«, na učešće u piru. Dobro znam da nijedan pesnik nije pretendovao na mesto »predsednika zemaljske kugle« — sama ta titula samo je šala jednog od najbezazlenijih među njima, lutalice i beskućnika s kojim se ljubazno ophodila stara domarka Doma Hercena. Kao »ulaznica za poeziju« služi vera u njen sveti karakter i osećanje odgovornosti za sve što se dešava u svetu. Hlebnji­kov, koji nije čuo njemu upućene reći osim poziva da sutradan u isto vreme dođe na ručak, napisao je za decu priču o zecu koga je ubio »čovek s puš­kom«. Videvši čoveka s puškom, siroti zec po­mislio je da prvi put vidi pravog čoveka, te se zato i nije dao u bekstvo. Hlebnjikov je još napisao pesmu o Čeki (»Kao galeb«) i o naivku koji se raz­metao sposobnošću da ubija i čini podvige ali koji, kako se pokazalo, svoju sablju nije umazao krvlju već crvenom bojom. Prividno odvojen od ovog sveta, Hlebnjikov je ipak video zločine svog vre­mena i — zgadilo mu se. Zar to nije ulaznica za poeziju?

Pesnik je uvek zahvalan onome ko je svojim isku­stvom doprineo oblikovanju njegovih pesama u fazi rada na reči. Ta zahvalnost služi kao ulaznica u poeziju. Ne verujem onim mladim buntovnicima koji se odriču Puškina. Oni su se samo razmetali stideći se svoje ljubavi prema najvećem ruskom pesniku. Neka im bude oproštena njihova mladićka uobraženost koju su svakako sami skupo platili.

Pesniku je svojstvena snažna svest o sopstvenoj grešnosti, što je neobično važno u dvadesetom veku, koji je ukinuo pojam greha. Primer za to dao je prvi pesnik koji je ponovio molitvu što »palog snaži tajanstvenom snagom«. Ahmatova je govo­rila o »grehu i slabosti« svojoj; Mandeljštam je svojom jedinom zaslugom smatrao to što »vrelu krv ne vrolih«. Hlebnjikov, pesnik koji je maštao o »devojkama« koje okružuju poluboga, znao je: »Probudiću se u zemlju nabijen, i Prašnom lobanjom tugujući.« Verujem da će svima njima gresi biti oprošteni i da će se ljudi u dobri čas setiti bar jed­nog stiha, bar jedne reči koju su oni pronašli i izrekli. A ja živim od tuge zbog svakog od njih, takve samrtne tuge da mi ona daje snage da živim.

*Iz knjige Sećanja i razmišljanja 1 (Prosveta, 1984); prevela Anđelija Demetrović-Matijašević