Bina Trećeg rajha još nije dala dobru umetnost

Umetnost je u Nemačkoj na dnevnom redu. Vladi nacionalne revolucije potrebna je umetnost. Najpre: da se preko umetnosti dejstvuje na mase, zatim da i u umetnosti kaže svoju reč, najzad da se dokaže celom svetu da je Hitlerov pokret veliki i stvaralački, i da ima u sebi plemeniti oganj višeg duhovnoga života. Napori koji se čine neobično su veliki.

Propaganda

Prvi razlog da se obuhvatiti jednom rečju: propaganda. Umetnost treba da propagira nacionalnu revoluciju i Hitlerov „veltanšauung“. Ovaj pojam i ovu primenu dobili su iz Sovjetske Rusije. Tu je Gebels do kraja učenik Sovjeta. Sovjeti smatraju da umetnost, a naročito pozorište, treba da po-služi ne toliko zabavi i vaspitanju masa, koliko propagandi vladinih parola. Želja je da se stvori repertoar koji bi bio podesan za propagiranje Hitlerovih ideala. Prema tome, umetnikov posao ne bi, sa te perspektive, bio neka viša stvar, nego prosto jedna oblast potrebne propagande. Tako se stvara pojam „cajtštika“, komada koji ima koren u dnevnoj politici i koji treba tu dnevnu politiku hitlerovski da obasja.

Pozorišta teško žive. Ona su u Nemačkoj, dobrim delom, uživala ogromne subvencije, veće nego i u jednoj drugoj zemlji. U njima se negovala umetnost koja je često bila ne samo nera-zumljiva narodu i masama, nego i svesno stajala u suprotnosti sa duhom vremena i duhom naroda. Ali ta je umetnost bila na naj-višem nivou. Nemačka je bila prva pozorišna zemlja u svetu.

Pitanje je: dokle bi te subvencije trajale? Pretpostavimo da je u Nemačkoj demokratija ostala na vlasti: ipak nije sigurno da bi pozorište lako moglo da živi. Ono je koštalo previše. I možda je, u neku ruku, sreća za pozorište što se pojavila potreba za njim od strane političara – potreba propagande. Tako pozorište može da opstane ne kao hram umetnosti, nego kao trgovina propagande. Pozorište za ovu vladu nije luksuz, nego potreba. Istina je da vlada želi da nametne svoj program, svoj repertoar. Gebels je tačno ocrtao delokrug novoga pozorišta. Gering, koji imituje Musolinija – postavio se zaštitnikom teatra. Napoleonu je pozorište trebalo da mu stvara junačke karaktere. Geringu je pozorište potrebno zbog ambicije, zbog fraze, zbog cezarističkoga obeležja.

Nacionalsocijalistička reč

Umetnost je potrebna i da se kroz nju ispolji vladajući pogled na život. Hitlerovci nemaju tu nikakvog straha, ni zebnje. Oni su uvereni da će dati najviše. U takvome pozorištu propovedaće se kult herojstva i germanskih vrlina. Nezavisno od toga dolazi, naravno, „cajtštik“. U teatru Hitlerove države pokazaće se pravi duh nemačkog čoveka. Nemački čovek čezne da se ispolji pomoću teatra. To do sada – vele – nije bilo moguće, jer su u teatru vladali Jevreji, a na repertoaru vladali stranci, umnogome Francuzi. Komadi nacional-socijalizma imaju da propovedaju urođeni germanski herojski pesimizam – kada su ozbiljni. Kada su veseli, imaju da prikažu pristojnoga čoveka i njegova draga i prisna zadovoljstva u porodičnome krugu i, uopšte, u pristojnome okviru. Pristojnost, moral, čistota, čednost, čestitost, svetla linija – život nemačkoga čoveka u okviru nacionalnih zadataka, lepota nemačkoga čoveka u manjinskim zajednicama koje imaju nemački kult čistote.

Ne zaboravimo, najzad, kritiku. Dozvoljena je i traži se i povlašćuje se kritika četrnaest godina demokratske vladavine. Tu se ide u krajnost. Ti su vlastodršci predstavljeni kao izrodi, izdajnici, idioti, korupcionaši. I sve u isto vreme – kao da nije dosta jedne ili dveju rđavih osobina. Da spomenemo, čuda radi, poslednji izum ovakve propagande: danas su u svima listovima objavljena pisma bivšeg generalnog sekretara radničkih sindikata, Lajparta.

Iz njih se vidi da Lajpart prima mesečno preko dve hiljade maraka – pa mu ni to nije dosta, i on kuka i bogoradi da mu drugovi dodaju još!! Zvaničan Volfov biro javlja tekst ovih pisama telegrafski. Samo je zaboravio da spomene – da su pisma iz inflacije godine 1921, kada dve hiljade maraka nisu bile ni dvesta maraka!!! Propaganda ove vrste nije retkost u nacionalnoj kritici. Ona ne bi bila potrebna – jer ima i stvarnih činjenica. Nemački raniji režim nije bez greha. On ima dosta svoje korupcije i nije potrebno pripisivati mu izmišljene zločine. Ali Moloh propagande svud je isti. On traži sve nove i nove – činjenice.

Stvaralački pokret

Masa ljudi oko Hitlera ima umetničke ambicije. Pre svega – sâm Hitler. Za njega kažu da je „najveći znalac umetnosti“. On često posećuje koncerte. On obožava Vagnera. On je danas naredio da se omladini stave na raspoloženje besplatne karte za Bajrojt. Ovi ljudi žele da pokažu da su znalci umetnosti, da su viši ljudi, da su plemeniti ljudi, da su u ljubavi i prijateljstvu sa muzama. Druženje sa muzama treba da dâ pečat novoj Nemačkoj. Oni koketuju sa muzama. Koje su to muze? Nemačke muze. (Ono što oni objave da treba smatrati – nemačkim.) Ovde pojmovi još nisu razbistreni. Šta je nemačko? Dokle doseže nemačko?

U političkim komadima vežbaju se svi. Pre neki dan predsednik oblasti Brandenburga, partijski vođa i agitator Kube, dao je u Potsdamu svoj komad: „Totila“. Komad se odigrava kod prastarih Germana. Ali je blizak našim danima, jer je u njemu data, u starim germanskim formama, sprega: Hitler–Hindenburg

Profesor Ajbl iz Beča, katolik i mistik nemačke istorije, smatra da baš Luter – u kome milioni vide najvećeg Nemca – nije Nemac. Luter je, po liku i duhu – Sloven, on dolazi iz sveta Dostojevskoga. U njegovim spisima nema ničeg germanskoga. Tu je slovenski strah i slovenski nihilizam. Tako profesor Ajbl oruđem Hitlerovim ruši – Hitlerove teze. Protivnici Hitlerovog fašizma kažu da je to – rimski duh, dakle nešto – antinemačko. U onome što jedni egzaltuju kao vrhovno nemačko, drugi pronalaze suprotnost german-skoga duha. Tako je Rozenberg napao najveće sadašnje nemačke likovne umetnike da su – podljudi. Ali drugi kritičari, i to iz Hitlerovog tabora, pokazuju da su: Šmit-Rotluf, Barlah, Nolde – pravi Nemci, tipičniji no ijedan umetnik. Pojam „nemskosti“ ima tek da se utvrdi. Tu će ići poteže. Svakako, hitlerizam pomaže umetnost, ili želi da je pomaže, ukoliko je „nemačka“. Hitlerizam hoće da pokaže da je on jedna viša forma vladavine, prisno vezana za najviše manifestacije čovekove duše, ne, pogrešio sam – nemačke duše (što znači mnogo, mnogo više za njih). Pokret želi da se prikaže plemenitim, mecenskim, duševnim, za razliku od demokratije, za koju kažu da je gruba i tupa.

Dela i podvizi

Šta daju ove težnje na delu? Pre svega subvencije, i to značajne, državnim i gradskim teatrima. Ostalima preti propast.

U političkim komadima vežbaju se svi. Pre neki dan predsednik oblasti Brandenburga, partijski vođa i agitator Kube, dao je u Potsdamu svoj komad: „Totila“. Komad se odigrava kod prastarih Germana. Ali je blizak našim danima, jer je u njemu data, u starim germanskim formama, sprega: Hitler–Hindenburg. I u doba Totile – kaže Kube – bili su isti problemi: staroga i novoga vođe i njihovoga izmirenja u korist Germanije. Složna Germanija može da prkosi svetu. Živeo Totila! Mnogi su ovde videli užasnu naivnost. Ona nam je bila simpatična.

Jedan drugi partijski vođa prikazuje Hazdrubala i Rim. I uvek problem Hitlera i demokratije. Hazdrubal je patriota i hoće da spase otadžbinu. Na vlasti su „bonze“, slične nemačkoj socijaldemokratiji. Oni su pokvareni do srži. I ovde se jasno vidi težnja – a možda i bolest – da Nemcima cela istorija izgleda samo – poprište njihovih rođenih pro-blema. – Dakle: Hitler, Hindenburg, pokvarena demokratija, korupcija bivše vlade i obnova preko nacionalne vlade. Nacionalsocijalisti vide ovaj proces kroz celu istoriju sveta. U njoj se odjednom pojavljuju samo Hindenburzi, Hitleri i Eberti! U njoj se jednako pojavljuje Versaj svih naroda i svih podneblja, Versaj, i izdaja onih koji su ga potpisali, i – nacionalni ustanak koji poništava nemoralne obaveze. I ovaj je komad slab.

Hoće li bolji biti Gebelsov komad, koji očekujemo u najbližoj budućnosti?

Dva komada iz života nemačkih manjina takođe su prošla sve nemačke pozornice. Oni prikazuju velike moralne osobine nemačkih manjina koje su okružene nemoralnim narodima lošije vrste. I to je palo. Drži se na repertoaru „Šlageter“ od Hansa Josta. Jost je dobar i poznat ekspresionistički pisac, koji je blagovremeno prigrlio nacionalsocijalizam kao germansku, herojsku, ekspresionističku mogućnost nemač-koga razvoja. Jost je sada papa u nemačkoj literaturi. On je dramaturg državnog teatra, senator Akademije i predsednik najvažnijih književnih odbora.

„Šlageter“ je umetnički slab. On predstavlja junačke podvige poručnika Šlagetera, koji je, prilikom francuskoga upada u Rursku oblast, predvodio četnike – dobrovoljce koji su rušili puteve, kvarili pruge i ometali francusku okupaciju. On je „prvi vojnik Trećega rajha“. Oko njega su naređani patrioti – omladinci koji daju glave za veliko delo. Vlada je nemoralna. Nju oličava pokvareni i izdajnički socijali-zam. Nije dovoljno jasno, ni u skladu sa moralom tragedije, što se pisac buni kad Francuzi osuđuju na smrt Šlagetera. Šlageter je junak nemačkog otpora – ali je jasno da Francuzi ne moraju imati sentimentalnosti prema čoveku koji ruši njihove transporte trupa. Tu je, po našem mišljenju, slabost ne samo Jostove drame, nego i mnogih dela nacionalsocijalista. Oni veličaju svoje junake, ali grde i ruže protivnike, koji se, na svoj način, brane od ove navale. Recimo da je Šlageter veliki, ali Francuzima je ipak opasan – zašto da ga poštede? Tu je onaj dvostruki moral koji se ne da braniti: ako ja nešto učinim, dobro je, ako ti učiniš – ne valja.

Isti ovaj moral predstavljen je u inače dobrome filmu „SA-četnik Brand“. Tu su nacionalsocijalisti predstavljeni kao veliki i plemeniti borci bez ljage. Crveni, koji se sa njima bore, jesu podljudi, jesu niža vrsta čovečanstva. Od ovoga može da se stvara publicistička propaganda, umetnost ne može. Umetnost traži da karakteri budu shvatljivi i opravdani. S jedne strane patrioti anđeli, s druge podzemni jazbinski đavoli. U filmu ima puno kontradikcija, jer se htelo nagomilati sve vrline u Hitlerove privrženike. Tako se za njih kaže i da ne pucaju, da ne ubijaju – a u nekim daljim scenama, u vatri događaja: odjednom se vidi da jošte kako pucaju, i jošte kako ubijaju.

Ko bi pažljivo raščlanio komad, našao bi puno ovakvih kontradikcija. I – preterano su moralni i čisti. Zamislite ljubav Šlagetera i Aleksandre! Oni se čak i ne poljube! Samo priđu jedno drugom. To je sve. A ona kaže: „Ludi, ludi dečko!“ On: „Aleksandra!“ To je sve. U filmu „SA-četnik Brant“ Brant kupuje cigarete kod svoje prijateljice. Po načinu kako plaća cigarete vidimo da se vole. Ali nema fizičkoga izraza za ljubav. Sve je ovde čisto, čedno, germansko.

Protivnici su podljudi

Mi ne mislimo da će se nemačka pozorišna produkcija zadržati na ovim poučnim, rodoljubnim, trogatelnim aluzijama na sadašnjicu, na ovim naivnim napadima na prošlost. Prvi kučići se bacaju u vodu. Isto tako valjda i prvi mačići. Pa isto tako i ovi filmovi i komadi. Doći će nesumnjivo bolje stvari. Težnja je velika i iskrena. I ne treba zaboraviti jedno: Hitlerovim imenom danas dišu i žive milioni. To je isto tako jedna činjenica kao i to da živimo u godini 1933. Iz ove dve stvari – iz stvarnosti našega datuma i stvarnosti vere u vođu – moraju se javiti i bolji komadi. Mi ih očekujemo sa nestrpljenjem i simpatijama. U dramskoj umetnosti potrebna je – rekli bismo – neka vrsta demokratije i tolerancije; mora se i protivniku ukazati malo pažnje i pravde, mora se i protivniku dati malo duše i prava. Dokle to ne uvaže, umetnici Trećega rajha biće u jednoj teškoj krizi, a publika će napuštati pozorišta.

Ako se reče da je u Sovjetskoj Rusiji slično – moramo odgovoriti da se tamo nalazi i istorijskoga relativizma, koji – objašnjava druge ljude. Ne da im pravo, ali ih tumači zabludama njihove klase i vaspitanja. Ovde, u Trećem rajhu, ne priznaju istorijski relativizam i psihologiju. Rđavi ljudi – dakle, protivnici – prosto su rđavi, po svojoj suštini. Nema im ni istorijskog opravdanja. Ovo se ostavlja isključivo za pristalice nacionalsocijalizma. Taj monopol na moral dao je milionima hitlerovaca veliku sreću. Ali pozorištu nije dao nijednu dobru stvar.