Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
Biografija bez veselja
§ 1.
(rođenje)
Rodih se na dan Stjepana Prvomučenika,
u nebeskom zodijačkom znaku Jarca,
s pečatom tmine na duši i privilegijem za
teskobu.
Rekli su mi da je majka izgovorila kroz
suze radosne:
»Ne kmeči, čedo! Život je tek počeo,
godine plača su pred tobom!«
A otac je u svoj Kalendar, kao u Knjigu
matičnu,
upisao datum, uneo podatke o vremenu i
dometnuo svoju misao:
»Ko se rodi ovde, jebo je čvorka!«
Rodih se u očevoj krčmi, kraj druma kojim
često
prolažahu kiridžije, a jedan krak se račvao
prema Primorju, i tuda smo mogli za
nekoliko
sati hoda stići u mediteransko obilje.
Tuda su nekada hodili graditelji manastira
i živopisci
i radovali se što ostavljaju tragove Večne
Forme Boga.
§ 2.
(jarac)
Otvorih Ogledalo astrologije (Miroir
d'Astrologie)
i među mnogim nepoznatim rukopisima
spazih svoj
pisan mastilom na poroznom papiru koji ga
beše upio
i razlio u nejasne mrlje, pa sada izgledahu
kao otisci
papaka Jarčevih na nekom starom svitku.
A bejah tada u trideset trećoj godini života
i sasvim blizu smrti, kad sročih ovaj kratki
zapis
o nekim svojstvima mojeg Znaka.
»Jarac jednim okom vidi sumorni svet, a
drugim uvek zlo.
U duši je prosjak, a drži se kao kralj.
Stidljivac je i stegnut u sebe, a ponaša se
kao da nije.
U rulji osamljen, a kad je sam sa sobom
tužan.
Svet gleda ozgo, a boji se onog što je dole.
Glavu visoko drži i gazi ponosno,
s ludom verom da se uputio prema hramu.
Vrata su njegov simbol.
I kad na nogama nosi sandale, hoda kao
bos,
a kad god se u snu vraća rodnom domu,
zaustavlja se kod ograde
koja je u detinjstvu izgledala nepremostiva
i tu s užasom otkriva da je stigao bez
odeće;
ulazi u kuću posramljen pred roditeljima
zbog golotinje.
Taj san se ponavlja i ostavlja na nj pečat
tegobe,
to je dan kad je potišten, dan kad misli na
roditelje.«
§ 3.
(roditelji)
Moja projekcija majke iz detinjstva je
religijska.
Na jednoj strani je otac (Svirepost),
na drugoj majka (Religija).
Nju poistovećivah s mučeništvom.
Njena je duševnost uticala na mene,
njena klonuća i suze moj su košmar.
Samo u odnosu na nju nisam u pravu,
a u odnosu na sve ostale u pravu sam.
Ostao sam njen dužnik, jer nisam uspeo da
iznesem očaj,
nije se čuo moj ojađeni krik.
A otac se svakom mom pregnuću rugao,
kažnjavao me kad sam čitao Sveto pismo,
ili Živote svetaca.
Dok su moji vršnjaci čitali Lenjina,
ja sam istinski doživljavao Hristovu dramu,
jer mi bejaše stalno gađena.
Sva sam svoja osećanja prenosio u biće
popljuvanog i raspetog.
Novozavetni pesimizam držao me kao neka
groznica.
Sve mi se na zemlji priviđaše kao velika
priprema za smrt.
Detinjstvo za mene bejaše podnošenje,
slika svirepog oca, pijanca, i materina trpnja,
one velike scene poniženja,
oni kratki srećni trenuci kad ostanem s
majkom,
a otac ode u nabavku (držao je malu
bakalnicu i krčmu).
A onda strah od njegova povratka i opet
krik kinjene,
pravdanje, noćni košmar i jad svitanja.
Bejaše li ceo svet u zaveri protiv majke?
Šta sam puta dospeo u onaj jadni položaj
da kao Jov
molim oca da mi pomogne u svlađivanju
oca!
§ 4.
(bekstvo)
Razlaz s ocem bio je dobrovoljan, a s
majkom prinudan.
Pobegao sam iz doma i stigao na prag
besprizorstva.
Bejah ratoboran, neposlušan, podrugljiv i
zagrižljiv,
raspusan i kolovođa nemira, s nulom iz
vladanja,
nasrtnik na stidljive, zajedljivac na
poslušne.
Bejah uzurpator javnog reda, lupež svega
što je zadružno,
hulitelj na dužnosti, lažac i skitnica,
repetent i svađalica,
neobuzdani sramotnik u vlasti spola, u
vlasti greha,
sklon incestu i huli, lako nadražljiv pod
mediteranskim suncem,
hodio sam i nosio osvetoljubivu pomisao
na oca.
Ako je san »glas nepoznatog«, onda je iz
dubina
krhkog bića nadirao san o smrti oca.
Moji đački ispadi potresali su porodicu;
menjao sam gimnazije i ponavljao razrede,
ali u svemu sam uvek imao čistu i
jedinstvenu viziju Majke.
§ 5.
(gradovi)
U grad se odlazilo jedanput sedmično, kad
je pazarni dan
ili marvena pjaca; kad se gledahu zubi
konjima,
a mlada junica kad se privođaše meri;
koliko oka žive vage teži!
Odlazilo se putničkim vozom, s tainom u
torbi i dvojnicama u ruci,
a kasnije beše uvedena lokalna klasa, svakim
danom osim nedelje.
Samo je fratar imao kočiju; jednom sam se
vozio s njim,
a plaćao sam piskavim glasom podstičući
konja da ne zateže.
U čarapi sam skrivao novac, tako su mi
roditelji savetovali,
strašili su me gradskim fakinima, a svaki
čovek u gradu
za mene bejaše prefrigan i namazan svim
mastima.
U grad sam odlazio u patikama, u lakoj
obući,
samo zato da bih mogao kidnuti prema
svom selu-utočištu;
tako sam usavršavao svoje obrambene
instinkte.
Košmari gradova nisu me napuštali, turske
mahale i gazdarice,
prvo seksualno iskustvo s Fikom, mladom
udovom koja je jakim
bedrima priklještila dečaka dok je ne
zadovolji,
a pomisao na bulu i danas pali krv u meni,
starom čoveku.
§ 6.
(čitanje)
Kada sam prvi put ušao u knjižaru
Samuela Gaona,
njegov sin Benjamin, rvač i razbojnik iz
Mahale,
darova mi tuce starih časopisa povezanih
kanapom,
i jednu knjigu, čini mi se da se zvala
Jevreji bez novaca,
u njoj pronađoh objavu na ime Rože Gaon
da može letovati u Kuparima uz popust
od 25%
i koristiti povlastice u vožnji u visini
od 75%
od redovne vozne cene u svim razredima i
svim vlakovima i brodovima,
ali bejaše joj istekao rok, jer je važila
šezdeset dana,
od dana izdavanja, a tek kasnije doznadoh
a je Roza Gaon,
sestra Benjaminova, iznenada umrla u
dvadeset devetoj godini,
samo sedam dana po dobijanju objave.
Dok sam čitao časopise štampane ćirilicom
i latinicom,
ilustrovane i memljive od stajanja u trošnoj
magazi,
otvoriše se neslućeni svetovi i priče o smrti;
proživeh s njima celo ferije, a onda se
desi grozno ubojstvo,
fukara iz Mahale, slabići i kukavice, mučki
noževima
izbodoše Benjamina, jer je bio jači od svih.
Tada sam napisao prvu pesmu u desetercu
i rimovanu,
slaveći u njoj blistavi lik Benjaminov.
Od tada sam zavoleo knjige, a čitao sam ih
naglas, majci,
navečer uz lampu, sat-dva, ne više, jer se
rano išlo na počinak.
Njoj sam voleo da čitam, samo je ona
umela tako da sluša,
da lije suze nad svakom nepravdom.
I sadašnje moje čitanje povezano je s
majkom,
čim otvorim knjigu iskrsava dragi lik
koji svet poima jednostavno, i čudi se!
Kada sam vozom stigao u Beograd, s nekim
nejasnim ciljem
pred sobom, jer me i dalje pratila
odvratnost prema školi,
prema studijama i prema karijeri,
ali sam se nadao da ću tu započeti knjigu
u kojoj će biti nešto od mog žuđenog
ideala:
da napišem jednu starinsku knjigu!
Tu sam se nastojao uskladiti, makar da sve
to potraja dugo,
teško sam svlađivao svako svoje razdoblje,
a onda sam konačno posrnuo u književnost!
§ 7.
(detinjstvo)
Često zatičem sebe potištenog na toj
relaciji detinjstva,
jer uvek se pitam je li se to stvarno zbilo,
jesam li to bio ja, onaj bosonogi pastir,
onaj nemirko toliko puta šiban
od momka u uniformi što nam beše
dodeljen
da na časovima budno motri na nas i na
učitelja
koji nije podnosio komuniste,
da pazi da ne zapevamo uskliknimo
s ljubavlju,
jer sat veronauke bejaše brisan iz programa,
a bejaše kažnjivo tada ljubiti Boga!
Jesam li to bio ja, onaj mališan ostrižen
nularicom
koji je maštao da bude podvornik
u manastiru,
da spremi crkvu pre jutrenja, da bude
negde blizu pevnice
i ponekad odgovara, a posle bogosluženja
da sve opet dovede u red,
i da ključeve crkve drži u svojim rukama.
Kad god nastojim sagledati svoj život
u celini,
onda uvek mislim da se to sve nije dogodilo
i da to nije bio moj život!
Meni se to sada sve privida kao grč, kao
noćna mora,
i ja nastojim da pomaknem vrata od utrobe
i siđem u nutrinu.
Sada sve više mislim da sam onaj biblijski
vratar nad Kovčegom,
vratar koji je danonoćno na dužnosti,
koji pored službe u hramu vrši još i
pevačku službu,
koji svoja stanja oglašava i glazbenim
sredstvima
harfama, citrama i cimbalima,
kako se to u Prvoj knjizi Ljetopisa kaže za
hramske vratare!
§ 8.
(zavičaj)
Ponekad se otvara zavičajni pejzaž kao
neka scena rađanja,
ponekad se čuje rika zveri kao u
biblijskom naselju.
Nisam li tamo upio bakine priče o vilama i
aždajama,
njena upozorenja da se ne naginjem nad
ponorom,
da ne vičem u bezdanicu i da ne prizivam
nikoga,
jer može doći đavo i uzeti me,
može me svojim ledenim poljupcem
usmrtiti!
Nisam li tada kao dečak upio misteriju tog
pejzaža,
kao neko mitološko čudo!
Nije li odatle potekla onostrana simbolika
koja se posredstvom vešte ruke prevodi u
nešto postojeće.
I sad čujem jezik svojih predaka,
jezik kojim ću obogatiti rukopis i dati mu
puninu,
jer se jezikom postiže potpuna
individualizacija,
i uliva smisao likovima, i senče karakteri.
Ne krijem ljubav prema zavičaju, mada je
i ne ističem
toliko sam puta bio pogano napadnut da
krivotvorim njegovu lepotu
ponekad sam ga poželeo sa svoje mape
izbrisati, promeniti mu ime
ali tada bih se lišio samo geografskog pojma
a duševna zamka ostala bi ista.
Uvek je bolje prihvatiti sukob nego dati
netačan nalaz.
Pa šta mi to znači zavičajni pejzaž?
Je li to tačka detinjstva, duhovna
postojbina mog sveta?
Je li to arheološki komad kojeg sam
pronašao,
crkva u prostoru, izvesna »biblijska
topologija«,
silazak u Inferno detinjstva, pejzaž-fikcija
s obeležjem stvarnog?
Prekrasan pejzaž zapljuskivan valom
Mediterana,
čudo pejzaža!
Ali svet zavičaja u knjigu se unosi pažljivo
i s odstojanjem,
a preobražava se tako sve dok se ne dobije
pomerena slika.
Sve što se ukazalo u gradu detinjstva
već je poprimilo fantastično ruho.
Svako stvarno obeležje postalo je
nadnaravno
i sada sve obiluje sakralnim, sve sadrži
dvoznačnost,
a stvarni predmeti postaju mistični;
vino ili hleb ili so dobijaju novo značenje,
jer sve teži da bude udvojeno.
§ 9.
(đavo)
Kao đak sam stanovao kod porodice Biriš,
blizu Sahat-kule,
njihovi su preci ovde stigli mislim iz Segeda,
a 1949. bejahu već propali i osiromašili
da su čak i đake koje držahu na kvartiru
potkradali,
a od stare slave ne beše ostalo baš ništa,
bejahu to dronjci u kojima se još ritahu
smrdljiva tela seksom nabijena.
Tu provedoh jednu školsku godinu, stalno
nadražen,
s jabučicom u grlu uvek napetom,
jer sad mi se to sve priviđa kao neko
erotsko nasleđe,
a ta je porodica samo niz fantastičnih
prizora
koji u moje detinjstvo unose patetičnu
sliku Đavola
kojeg sam opisao kao ljubavnika u knjizi
Ruganje s dušom.
Tamo se podiže misterij proze, sve se odvija
tajno i u tmini,
jedino stvaran je Đavo, on postoji,
ja sam ga sreo prvi put u odsjaju politure
jednog mističnog predmeta.
Znamo da je Đavo inkarnacija
protivurečnosti,
priviđa se u duševnom rastrojstvu, ali i u
stanju čiste lucidnosti.
Đavo je oličenje nevaljalstva, jer crkvi je
bio potreban klevetnik.
Od otpadnika kojeg su počeli proganjati
postao je simbol stvarnosti,
negativni bog i književni miljenik.
Pa je li pisac ponekad prerušeni Đavo,
spadalo i rugalica,
onaj koji se šali na račun svoje bedne
egzistencije,
koji se ovozemaljskom životu ruga,
a onda i onostranoj sreći i božanskom
predlogu.
Ali za mene Đavo, ljubavnik Elidin, ostaje
erotski bog,
a dugo sam se kolebao da upotrebim opis
njegove razvratne postelje,
uzdržavao sam se da prikazujem njegove
orgije,
sve figure njegove bludne mašte.
Živeći u senci majke erotsko za mene bejaše
tabu tema,
jer pisati o jebačinama značilo je vređati
sveto patničko lice Majke!
§ 10.
(izmirenje s ocem)
Izlazak moje prve knjige Gubilište,
u to vreme hvaljene i klevetane,
otac pozdravi pismom sa samrtne postelje;
još i sad čuvam njegov starinski ćirilični
krasnopis.
Ne prođe ni pet meseci od izlaska Gubilišta
a on izdahnu na starom raspadnutom
dušeku,
u sobici Šumskog gazdinstva u Nikšiću,
koja nam beše dodeljena za život.
Od očajnika-begunca pred očevim odrom
stajaše povratnik-krivac,
a iz mog iskupiteljskog čina kasnije se rodi
idealna slika oca
i supružanskog sklada u romanu Vrata od
utrobe.
Tamo dobro potiče od roditelja, a zlo od
drugih,
tamo su mnogi pasusi ispravci nekih
grehova.
Sve su slike oblikovane u jednu arhetipsku
predstavu.
Posrednika između boga i čoveka
preneo sam kao arhetipsku figuru u
pomirbi s ocem.
Ako je smrt jedina garancija da se
premosti jaz,
onda je za mene književnost ublažiteljski
put.
§ 11.
(šta je pisac)
Šta je pisac, koji đavo?
Brbljivac koji izlazi na scenu i prikazuje
svoju psihodramu,
pobunjenik protiv vlastite sudbine ili
podrugljivac?
Mnogo su me puta nagovarali da kažem
zašto pišem,
a prirodno je što sam izbegavao da
odgovorim,
mada je to pitanje na koje pisci rado
odgovaraju,
ponekad oprezno i sa šarmom, ponekad
podrugljivo
i zabrinuto, ali najčešće filozofirajući o tom
prokletstvu,
jer svaka delatnost zaslužuje izvesnu
kritiku,
mada se niko ne satire sumnjom u sebe
kao pisac.
On ima potrebu da se pravda i dovija, da
objasni zašto to radi,
kao da oseća uzaludnost svog posla,
njega sumnja navodi da se zabrine,
a čim se čovek zabrine, zauzima filozofski
stav
mada još nijedan pisac na to pitanje nije
dao pravi odgovor,
uglavnom nepodnošljivo laže da piše zato
da bi popravio svet,
da bi osvetlio tminu, da bi tajno učinio
javnim,
da bi se zahvalio Bogu što ga napaja svetim,
da bi protivurečio i uživao u svojoj drskosti,
da bi ga voleli prijatelji što vešto priča,
da bi pričinjavao radost drugima
jer sve što pisac napiše više ne pripada
njemu,
itd. itd.
Ali na to pitanje nijedan odgovor nije
pravi,
mada mi je najbliže kad Eko veli da je
»književniku uteha
što može da piše iz čiste ljubavi prema
pisanju«.
Neki kažu da se lakše objašnjava svrha
svoje delatnosti
ako si u stanju da joj se narugaš,
jer previše ozbiljan i mudroser,
koji misli da je pozvan i zaposlen,
koji misli da je u sve upućen i da je to
njemu dato,
budalasti je poricatelj najlepšeg svojstva:
smeha!
Samo iz grla časnog čoveka razleže se
grohot
na ustrojstva i postupke i zakone vladanja.
Ne tvrdim da je pisac samo cerekalo, ima
on dužnosti,
mora prema sebi biti rigorozan, a prema
mnogim navalama nepopustljiv.
Mora sumnjati samo dotle dok se sumnja
graniči sa stvaranjem,
i uvek sebi reći:
nisam dosegao ono što sam hteo, počinjem
iznova!
Valjalo bi da ponudi suprotni život, jer
poseduje
»paradoksalne namere«, valjalo bi da
vraški zadirkuje
svog čitaoca, da ga zabrinjava, ali da ne
učestvuje
u njegovoj lenjosti, da ne ugađa njegovoj
lagodnosti,
i da ne podržava njegovu pospanost.
I kad je već na nekoj dužnosti neka
ushićuje lucidnog čitaoca,
neka s njim raspravlja o svetu i uspostavlja
drugačiji redosled.
Ne kažem da je pisac tmurni gnjavator i
ozbiljni predavač,
ne kažem da je pisac samo onaj koji ima
šta reći,
jer on je, dakako, i onaj koji ume da
prešuti i umre razočaran.
Voleo bih da napišem knjigu koja će se
povremeno otvarati kao rečnik,
voleo bih da napišem knjigu za onog
čitaoca koji uživa u nepredvidivom,
voleo bih da mu moja knjiga bude
ohrabrenje za njegovu strast.
Pisac bi morao razvijati događaje do
čudesnog,
pred njegovim duševnim okom moralo bi
sve da narasta do nevidljivog.
§ 12.
(majstori)
O majstorima se oduvek pripovedalo
različito i tajanstveno,
taj ima zlatne ruke bilo da škopi krmaču,
ili dlaži slomljenu kost,
taj s lakoćom rukuje letkolbenom, ili
šaberom struže površinu za lemljenje.
O majstorima nije lako pisati, jer su
zagonetni i znaju da se drže,
i da izbegavaju odgovor kako im to i to
polazi za rukom.
Često su tajanstveni pa i nedostupni, ne
vole kad im se dira alat,
jer oni se drže velikog reda bez kojeg
nema posla,
ljubomorno čuvaju tajnu svog umeća,
putuju i pogađaju se,
uvek su na ceni, jer uvek nedostaju i
potrebni su kao kruh;
oni i za vreme užine misle o svom zanatu.
Samo su traljavi majstori štetočine, jer
otaljavaju posao.
Već sam doneo u jednoj knjizi misao starog
kovača,
očevog prijatelja i majstora nadaleko
čuvenog,
a ovde ću je ponoviti da se učvrsti kao
definicija majstorstva:
»Svak zna klepati sjekiru ili kosijer i bacit
usijan komad
u škip vode, ali svak ne zna osluškivati
cvrčanje.
A po tome se razabira dobar majstor od
slabog!«
O zanatima i zanatlijama majstorski je
pisao B. Ćosić,
udarivši svoj žig na tajnu zanata
pripovedačkog.
Priča o majstoru i učeniku, D. Kiša,
najlepša je priča,
i bez nje se ne može ući u raspravu o
majstorstvu pisanja.
Kao dečak bio sam obdaren zidar, a u mom
kraju barem je kamena bilo.
Nisam zidao odoka, već sam se služio
viskom i libelom,
a jedan mi je čuveni zidar rekao da se
kamen mora
promatrati s nevidljive strane.
Danas to deluje kao metafora, a ja sam
kamen zaista okretao
u rukama i zagledao ga da mu pronađem
nevidljivu stranu,
a onda bih ga položio na zid, i gle, čuda,
savršeno bi se užljebio.
Jesam li kasnije nešto usvojio od toga
u mom pripovedačkom zanatu, prosudite
sami!
Voleo sam otpad, stare magazine,
skladišta i buvlje pijace,
pronalazio sam crvotočne komade
nameštaja, lira-noge,
kutije od starih satova, raspadnute
tonet-stolice,
ampir-ploče s propalim furnirom, s flekama
od mastila,
toaletne stočiće s fiokama, a jednom i neki
čudan komad
intarziran zlatnim indijskim atlasnim
drvetom.
Usavršio sam zanat restauriranja stilskog
nameštaja.
Moram veličati svoj zanat i moram istaći
ljubav prema drvetu,
poznavanje furnira, divljenje fantastičnoj
strukturi godova i čvorova;
furnir orahove žile je taman, a nakon
politure dobija čudesne arabeske.
Svaki furnir poseduje neku svoju likovnu
dimenziju,
raznolikost i bogatstvo strukture ptičijeg
javora graniči se s maštom.
Trešnjevi furnir je pomalo morbidan, a
kedrov kao svila.
Furnir mahagonija, palisandera, javora,
jasena, šimšira,
lipe, limuna, tuje — predstavlja lepotu i
sudbinu vlastitog stabla.
A tek kako puno kruškovo drvo nameštaju
daje postojanost.
Restauracija počinje dugim, dugim
promatranjem.
Najpre mojim vradžbinama izlečim
crvotočno drvo,
razume se da formulu tajim, a onda se
skida stara politura,
omekša se špiritusom i struže ciklingom,
propali furnir skida se obično peglom, ili
potapanjem,
mada sam i tu otkrio svoju metodu, i
tajim je!
Tamnije furnire nikad ne bajcujem, samo
ih pređem lanenim uljem.
Furnir se bajcuje tako što se kuva u
rastvoru stipse,
ostavi se i suši dva dana, a onda se
premaže ekstraktom
spravljenim od fernambuk drveta i
špiritusa.
Politiram na stari način, s lopticom
(tamponom)
s idealnom razmerom šelaka i špiritusa,
a politiram sve dotle dok se u glatkoj
ploči, kao u ogledalu,
ne odrazi moj lik.
Ako sam nešto i od ovog zanata usvojio
u mom pripovedačkom zanatu, zadovoljstvo
bi bilo veliko.
A zbilja sam jedan komad fantastično
uradio.
To je komoda s marketerijom mahagonija i
palisandra na hrastovini,
s pločom od španskog brokatela.
Sada se u njoj može ogledati moj prijatelj
Franjo Posavec.
A bila je krš.
§ 13.
(reći sve iznova)
Dugo sam maštao da neke svoje knjige
preuredim, ili ih zaboravim,
ili iznova napišem, ili barem nešto iz njih
odstranim,
kad naiđoh jedared na Borhesov odgovor
da se ne bi usudio
ispravljati svoje ranije »raznorodne i
neuređene« tekstove,
pošto ih beše napisao »imajući u vidu
drugo shvatanje književnosti«.
To mi beše podrška da se prethodnim
knjigama ne vraćam,
a savetodavaca sam imao mnogo,
dobronamernih i zločestih,
koji mi pridikovahu da se ne upuštam u to,
jer sve što je jednom urađeno ne
ispravlja se
ukoliko ne želiš dati za pravo onima koji
su te napadali.
Ali ja bejah uveren da sve što je jednom
rečeno može se
reći drugačije, jer pesnik lepo kaže
da je svaki dan ceremonija ponovnog
rađanja!
Osmelih se i odlučih da se u rizik
preuređenja upustim.
Kritičara će uvek mučiti šta sam menjao,
dok ću se sam i nadalje pitati zašto sam
menjao!
Kritičaru neću olakšati, a sebi još manje,
ali razloga za ispravak uvek ima, ili se
uvek mogu pronaći!
Ako se osvrnem na razdoblje sedamdesetih,
uvek se pitam
zbog čega se javnost tih godina beše
okomila na moju zbirku
»infernalnih slika« iz detinjstva, Rane Luke
Meštrevića?
Ta knjiga je bila kandidat za spaljivanje,
beše joj i jedna nagrada dodeljena, ali i
oduzeta.
Ta je knjiga bila upisana u ona malobrojna
ostvarenja
za koja je radništvo glasalo da se ponište;
bila je predložena da se iz biblioteka iznese
vani, na smetlište,
a njen autor da se krivično goni.
Jedna je pripovetka iz te zbirke ušla u
luksuznu i lepo uređenu antologiju Nova srpska
pripovetka,
dodeljivanu na dar za odlično vladanje u
školama i drugde,
ali je vraćana darodavcima kao okužena
zbog te pripovetke.
Nemojte misliti da sebi nisam toliko puta
predbacio;
bez osećanja krivnje teško da se može
izvesti dostojna gesta.
Onda sam, desetak godina kasnije, neke
pasuse iz te zbirke
jednostavno odrezao kao tumor, ali ne da
ponudim izmirenje,
niti da se dodvorim nekome za njen
ponovni izlazak,
već sam imao »u vidu drugo shvatanje
književnosti«.
Diletanti mi prigovaraju da sam to činio
iz nekih drugih obzira;
ne marim za to, ta oni su uvek srodnici
sa onima
koji su me i sedamdesetih godina grdili.
Preuređenje knjige stvar je estetske prirode
i ne podleže ukusu onih koji zameraju.
Mogu li vam reći da ja već danas nisam
onaj jučerašnji čovek!
Može li se to reći?
Čovek radi na preuređenju sveta u kojem
živi, a kamoli da ne radi na usklađenju sa
sobom.
Verujte mi na reč: svaka je ispravka stvar
vlastitog očišćenja!
Ranije nisam prihvatao oprez s doziranjem,
nije mi bilo dovoljno raspadanje lešine,
već sam i smrad unosio u knjigu.
Ranije sam ostavljao prostora za sporedno,
sada su mi važne
stvari usputne.
Ranije sam bio izdašan, sad sam stegnut,
ranije sam se mogao odati, sad sam strog
prema sebi,
ranije sam mislio da sam uhvatio boga
za muda,
sad sam u tom pogledu oprezniji.
Sada usvajam neko vladanje, samo ne stoga
što će
naš čistunac zatisnuti nos pred okuženom
stvarnošću,
već iz estetičke brige da prekomerno ne sme
da obezvredi dovoljno!
Danas mislim da se javnost tih godina ne
beše okomila
samo zbog onih pripovedačkih šokova, ili
grubljih
nasrtaja na čitalački red i meru, ili
količine gadosti
već u prvom redu zbog prisustva zla u
mojim knjigama.
§ 14.
(prisustvo zla)
Kada su Bodleru sudili kao piscu gnusnog,
on je branio svoje delo
tako što je tvrdio da ono podučava, jer
uliva strah od poroka,
a svrha gnusnih slika u tome je da se
čovek oslobađa, jer on i jeste
slobodan onoliko koliko je voljan pokazati
sebe pred drugima.
Oni koji se gnušaju zla, uspostavljaju ga.
I meni su znani i neznani pridikovali:
sve je to lepo, ali o ružnom, niskosti i
posrnuću ne treba govoriti!
Ali ono o čemu ne treba govoriti, ponavlja se.
Ono što se ne sme reći, učvrstiće se.
Ono što rasrdi mora da vodi nečemu.
Meni se često pripisuje sklonost prema
stvarima koje propadaju,
sklonost prema osipanju porodičnom,
moralnom i drugom,
a ja uistinu pokazujem samo sklonost
prema raspadljivom životu.
U romanu Ruganje s dušom, na početku
knjige, kao na ulazu
u porodičnu razvalinu, ispisah reči
sv. Augustina:
Sve što se raspada lišava se nekog dobra!
I ja samo jadikujem nad stvarima koje se
lišavaju dobra,
otuda ceo okrutni rekvizitarij mog »surovog
kazališta«.
A prigovori za biblijske natruhe u mojim
knjigama,
ili religiozne, ili mistične, ako hoćete,
nisu mi po volji, jer se može govoriti samo
o obrednom!
Isterivači zla su pragmatični službenici koji
okamenjuju stvarnost.
U knjizi Pogled na svet Dostojevskog,
Berđajev uzdiže
zlo do poetičnog, kao slobodu ili čovekovu
tragiku:
zlo je pobuna, udar na ravnotežu,
podrivanje sistema;
zlo je znak čovekove unutarnje dubine;
zlo ne može bez dobra, kao što pravilo ne
može bez prekršaja,
ili zabrana bez poricanja.
Zlo zastrašuje plitkoumni soj, a bodri
duhovni.
Zlo se mora primati s više radosti, a dobro
s više strepnje.
§ 15.
(o sebi)
Voleo bih da se kraljevski osećam na polju
svoje delatnosti,
da mogu suditi o sebi, o svojoj književnoj
pojavi,
a da ne ispadnem skroman, licemer ili
hvalisavac!
Šta bi pristajalo uz moju prirodu?
Gorčina, i način na koji se gorčina ispija!
Jesam li katkad, u časovima svojim,
očekivao neko čudo?
Dabome da jesam! Očekivati čudo nije
ništa drugo
do potreba za uskrsnućem, a uskrsnuće je
temelj vere.
Apostol Pavle kaže: »Ako Hrist nije
uskrsnuo uzaludna je naša vera«.
Mi očekujemo događaj, sanjarimo o naglom
razvoju stvari,
ili u rukopisima svojim izokrećemo
postojeću stvarnost.
Šta je podstaklo pisca u meni i kad se
formirala »tamna psiha«,
uvek spremna da svaki užas prima s
lakoćom kao radosnu vest?
Kad bi to bilo sve razlučivo čovek bi mogao
objasniti sebe.
Svaki je silazak u tajanstveno neuspeh.
Svaki je život nepoznat, u prvom redu sebi
samom.
Jesu li krajnosti delovale samovoljno i
razorno
ili je ovo što sam sada skup krajnosti?
Zaista, zaista, jesam li ja ono što tajim?
Kako to da nismo u stanju ono skriveno u
nama obelodaniti?
Jer umetnost je izvestan red, ili barem
duševna skladnost,
odbir činjenica i način na koji se
promatraju.
Jesam li i ja proklinjao čas dolaska, ili kao
Jov klicao:
»Ne bilo dana u koji se rodih i noći u
kojoj rekoše: rodi se đetić!«
Ili se ta pitanja, već uveliko, promeću
u prozu
u kojoj se još proklinje taj čas,
doduše na razne načine i kroz mnoštvo
formi.
Je li ovaj život bio moguć samo u odnosu
na voljene osobe ili Boga?
Ili da to odložimo za neku drugu zgodu,
za neki novi rukopis?
Pitanje vere u Boga odbacujem kao
neumesno,
ali zadržavam pravo na pitanje vere uopšte,
pogotovu ako je vera »ubeđenost bića o
nečemu što još nije dokazano«.
Sada mogu sretno da živim u svom
neveselom svetu.
Što sretno? Jer mogu da sledim onu
Učiteljevu brigu
da me i u budućnosti čeka još mnogo
teškoća.
Sve ono što nastojim da zaboravim počinje
me progoniti.
Tamo gde želim staviti tačku nastaje
provalija.
Svaku navalu na moju slaboću i
nespremnost lako podnosim,
jer sam u dobroj meri prijemčiv za trpnju.
Blagonaklon sam prema grdnji i prema
hvali,
prema kuditeljima i prema podržavateljima.
Ali uvek brižno mislim o sebi i svom
položaju u svetu,
nekad samo setno, koji put i ravnodušno,
ili ogorčeno,
a ponajčešće sa razočarenjem i potišteno.
Imam li štogod pridodati svojim
podvojenostima? Mogu li reći,
sa po glasa i podvostručenim nedaćama,
da je sve
što sam postigao (ako sam šta postigao)
došlo s mukom, bogme sporo i dockan.
A od tisuću sitničavih tvari sačinjena je i
moja
biografija bez veselja!
Šestov kaže da je »talent privilegium
odiosum i da retko kad
onome ko ga ima daruje zemaljske radosti«.
*Preuzeto iz knjige Evropska trulež, Prosveta, 1986, Beograd.
