Šta je pisac, koji đavo?
Oranha 01 S

Photo: William McCloskey, Wrapped Oranges

Biografija bez veselja

§ 1.

(rođenje)

Rodih se na dan Stjepana Prvomučenika,

u nebeskom zodijačkom znaku Jarca,

s pečatom tmine na duši i privilegijem za

                                                            teskobu.

Rekli su mi da je majka izgovorila kroz

                                                           suze radosne:

»Ne kmeči, čedo! Život je tek počeo,

                                                     godine plača su pred tobom!«

A otac je u svoj Kalendar, kao u Knjigu

                                                           matičnu,

upisao datum, uneo podatke o vremenu i

                                                       dometnuo svoju misao:

»Ko se rodi ovde, jebo je čvorka!«

Rodih se u očevoj krčmi, kraj druma kojim

                                                             često

prolažahu kiridžije, a jedan krak se račvao

prema Primorju, i tuda smo mogli za

                                                            nekoliko

sati hoda stići u mediteransko obilje.

Tuda su nekada hodili graditelji manastira

                                                            i živopisci

i radovali se što ostavljaju tragove Večne

                                                          Forme Boga.

§ 2.

(jarac)

Otvorih Ogledalo astrologije (Miroir

                                                            d'Astrologie)

i među mnogim nepoznatim rukopisima

                                                             spazih svoj

pisan mastilom na poroznom papiru koji ga

                                                                beše upio

i razlio u nejasne mrlje, pa sada izgledahu

                                                                kao otisci

papaka Jarčevih na nekom starom svitku.

A bejah tada u trideset trećoj godini života

i sasvim blizu smrti, kad sročih ovaj kratki

                                                                 zapis

o nekim svojstvima mojeg Znaka.

»Jarac jednim okom vidi sumorni svet, a

                                                                drugim uvek zlo.

U duši je prosjak, a drži se kao kralj.

Stidljivac je i stegnut u sebe, a ponaša se

                                                              kao da nije.

U rulji osamljen, a kad je sam sa sobom

                                                               tužan.

Svet gleda ozgo, a boji se onog što je dole.

Glavu visoko drži i gazi ponosno,

s ludom verom da se uputio prema hramu.

Vrata su njegov simbol.

I  kad na nogama nosi  sandale, hoda kao

                                                                     bos,

a kad god se u snu vraća rodnom domu,

                                                            zaustavlja se kod ograde

koja je u detinjstvu izgledala nepremostiva

i tu s  užasom otkriva da je stigao bez

                                                                odeće;

ulazi u kuću posramljen pred roditeljima

                                                     zbog golotinje.

Taj san se ponavlja i ostavlja na nj pečat

                                                                 tegobe,

to je dan kad je potišten, dan kad misli na

                                                            roditelje.«

§ 3.

(roditelji)

Moja projekcija majke iz detinjstva je

                                                           religijska.

Na jednoj strani je otac (Svirepost),

na drugoj majka (Religija).

Nju poistovećivah s mučeništvom.

Njena je duševnost uticala na mene,

njena klonuća i suze moj su košmar.

Samo u odnosu na nju nisam u pravu,

a u odnosu na sve ostale u pravu sam.

Ostao sam njen dužnik, jer nisam uspeo da

                                                            iznesem očaj,

nije se čuo moj ojađeni krik.

A otac se svakom mom pregnuću rugao,

kažnjavao me kad sam čitao Sveto pismo,

                                                            ili Živote svetaca.

Dok su moji vršnjaci čitali Lenjina,

ja sam istinski doživljavao Hristovu dramu,

jer mi bejaše stalno gađena.

Sva sam svoja osećanja prenosio u biće

                                                      popljuvanog i raspetog.

Novozavetni pesimizam držao me kao neka

                                                                 groznica.

Sve mi se na zemlji priviđaše kao velika

                                                   priprema za smrt.

Detinjstvo za mene bejaše podnošenje,

slika svirepog oca, pijanca, i materina trpnja,

one velike scene poniženja,

oni kratki srećni trenuci kad ostanem s

                                                                majkom,

a otac ode u nabavku (držao je malu

                                                         bakalnicu i krčmu).

A onda strah od njegova povratka i  opet

                                                                   krik kinjene,

pravdanje, noćni košmar i jad svitanja.

Bejaše li ceo svet u zaveri protiv majke?

Šta sam puta dospeo u onaj jadni položaj

                                                                   da kao Jov

molim  oca  da  mi  pomogne  u  svlađivanju

                                                                     oca! 

§ 4.

(bekstvo)

Razlaz s ocem bio je dobrovoljan, a s

                                                           majkom prinudan.

Pobegao sam iz doma i stigao na prag

                                                          besprizorstva.

Bejah ratoboran, neposlušan, podrugljiv i

                                                               zagrižljiv,

raspusan i kolovođa nemira, s nulom iz

                                                                vladanja,

nasrtnik na stidljive, zajedljivac na

                                                            poslušne.

Bejah uzurpator javnog reda, lupež svega

                                                   što je zadružno,

hulitelj na dužnosti, lažac i skitnica,

                                                   repetent i svađalica,

neobuzdani sramotnik u vlasti spola, u

                                                             vlasti greha,

sklon incestu i huli, lako nadražljiv pod

                                                           mediteranskim suncem,

hodio sam i nosio osvetoljubivu pomisao

                                                                      na oca.

Ako je san »glas nepoznatog«, onda je iz

                                                                     dubina

krhkog bića nadirao san o smrti oca.

Moji đački ispadi potresali su porodicu;

menjao sam gimnazije i ponavljao razrede,

ali u svemu sam uvek imao čistu i

                                                              jedinstvenu viziju Majke.

§ 5.

(gradovi)

U grad se odlazilo jedanput sedmično, kad

                                                                 je pazarni dan

ili marvena pjaca;  kad se gledahu zubi

                                                                 konjima,

a mlada junica kad se privođaše meri;

                                                             koliko oka žive vage teži!

Odlazilo se putničkim vozom, s tainom u

                                                                torbi i dvojnicama u ruci,

a kasnije beše uvedena lokalna klasa, svakim

                                                                danom osim nedelje.

Samo je fratar imao kočiju; jednom sam se

                                                                vozio s njim,

a plaćao sam piskavim glasom podstičući

                                                                 konja da ne zateže.

U čarapi sam skrivao novac, tako su mi

                                                                   roditelji savetovali,

strašili su me gradskim fakinima, a svaki

                                                                      čovek u gradu

za mene bejaše prefrigan i namazan svim

                                                                        mastima.

U grad sam odlazio u patikama, u lakoj

                                                                       obući,

samo zato da bih mogao kidnuti prema

                                                                     svom selu-utočištu;

tako sam usavršavao svoje obrambene

                                                                     instinkte.

Košmari gradova nisu me napuštali, turske

                                                                     mahale i gazdarice,

prvo seksualno iskustvo s Fikom, mladom

                                                                   udovom koja je jakim

bedrima priklještila dečaka dok je ne

                                                                   zadovolji,

a pomisao na bulu i danas pali krv u meni,

                                                                 starom čoveku.

§ 6.

(čitanje)

Kada sam prvi put ušao u knjižaru

                                                         Samuela Gaona,

njegov sin Benjamin, rvač i razbojnik iz

                                                              Mahale,

darova mi tuce starih časopisa povezanih

                                                             kanapom,

i jednu knjigu, čini mi se da se zvala

                                                           Jevreji bez novaca,

u njoj pronađoh objavu na ime Rože Gaon

da može letovati u Kuparima uz popust

                                                                    od 25%

i koristiti povlastice u vožnji u visini

                                                                    od 75%

od redovne vozne cene u svim razredima i

                                                            svim vlakovima i brodovima,

ali bejaše joj istekao rok, jer je važila

                                                            šezdeset dana,

od dana izdavanja, a tek kasnije doznadoh

                                                          a je Roza Gaon,

sestra Benjaminova, iznenada umrla u

                                                        dvadeset devetoj godini,

samo sedam dana po dobijanju objave.

Dok sam čitao časopise štampane ćirilicom

                                                                     i latinicom,

ilustrovane i memljive od stajanja u trošnoj

                                                                          magazi,

otvoriše se neslućeni svetovi i priče o smrti;

proživeh s njima celo ferije, a onda se

                                              desi grozno ubojstvo,

fukara iz Mahale, slabići i kukavice, mučki

                                                               noževima

izbodoše Benjamina, jer je bio jači od svih.

Tada sam napisao prvu pesmu u desetercu

                                                              i rimovanu,

slaveći u njoj blistavi lik Benjaminov.

Od tada sam zavoleo knjige, a čitao sam ih

                                                        naglas, majci,

navečer uz lampu, sat-dva, ne više, jer se

                                                     rano išlo na počinak.

Njoj sam voleo da čitam, samo je ona

                                                  umela tako da sluša,

da lije suze nad svakom nepravdom.

I sadašnje moje čitanje povezano je s

                                                                   majkom,

čim otvorim knjigu iskrsava dragi lik

koji svet poima jednostavno, i čudi se!

Kada sam vozom stigao u Beograd, s nekim

                                                      nejasnim ciljem

pred sobom, jer me i dalje pratila

                                                   odvratnost prema školi,

prema studijama i prema karijeri,

ali sam se nadao da ću tu započeti knjigu

u kojoj će biti nešto od mog žuđenog

                                                                  ideala:

da napišem jednu starinsku knjigu!

Tu sam se nastojao uskladiti, makar da sve

                                                    to potraja dugo,

teško sam svlađivao svako svoje razdoblje,

a onda sam konačno posrnuo u književnost!

§ 7.

(detinjstvo)

Često zatičem sebe potištenog na toj

                                                      relaciji detinjstva,

jer uvek se pitam je li se to stvarno zbilo,

jesam li to bio ja, onaj bosonogi pastir,

onaj nemirko toliko puta šiban

od momka u uniformi što nam beše

                                                       dodeljen

da na časovima budno motri na nas i na

                                                          učitelja

koji nije podnosio komuniste,

da pazi da ne zapevamo uskliknimo

                                                          s ljubavlju,

jer sat veronauke bejaše brisan iz programa,

a bejaše kažnjivo tada ljubiti Boga!

Jesam li to bio ja, onaj mališan ostrižen

                                                           nularicom

koji je maštao da bude podvornik

                                                         u manastiru,

da spremi crkvu pre jutrenja, da bude

                                                 negde blizu pevnice

i  ponekad  odgovara,  a  posle  bogosluženja

                                                    da sve opet dovede u red,

i da ključeve crkve drži u svojim rukama.

Kad god nastojim sagledati svoj život

                                                           u celini,

onda uvek mislim da se to sve nije dogodilo

i da to nije bio moj život!

Meni se to sada sve privida kao grč, kao

                                                             noćna mora,

i ja nastojim da pomaknem vrata od utrobe

                                                         i siđem u nutrinu.

Sada sve više mislim da sam onaj biblijski

                                                  vratar nad Kovčegom,

vratar koji je danonoćno na dužnosti,

koji pored službe u hramu vrši još i

                                                          pevačku službu,

koji svoja stanja oglašava i glazbenim

                                                                  sredstvima

harfama, citrama i cimbalima,

kako se to u Prvoj knjizi Ljetopisa kaže za

                                                              hramske vratare!

 § 8.

(zavičaj)

Ponekad se otvara zavičajni pejzaž kao

                                                neka scena rađanja,

ponekad se čuje rika zveri kao u

                                                      biblijskom naselju.

Nisam li tamo upio bakine priče o vilama i

                                                                   aždajama,

njena upozorenja da se ne naginjem nad

                                                                     ponorom,

da ne vičem u bezdanicu i da ne prizivam

                                                                         nikoga,

jer može doći đavo i uzeti me,

može me svojim ledenim poljupcem

                                                                  usmrtiti!

Nisam li tada kao dečak upio misteriju tog

                                                                 pejzaža,

kao neko mitološko čudo!

Nije li odatle potekla onostrana simbolika

koja se posredstvom vešte ruke prevodi u

                                                        nešto postojeće.

I sad čujem jezik svojih predaka,

jezik kojim ću obogatiti rukopis i dati mu

                                                                puninu,

jer se jezikom postiže potpuna

                                                 individualizacija,

i uliva smisao likovima, i senče karakteri.

Ne krijem ljubav prema zavičaju, mada je

                                                         i ne ističem

toliko sam puta bio pogano napadnut da

                              krivotvorim njegovu lepotu

ponekad sam ga poželeo sa svoje mape

                               izbrisati, promeniti mu ime

ali tada bih se lišio samo geografskog pojma

a duševna zamka ostala bi ista.

Uvek je bolje prihvatiti sukob nego dati

                                                              netačan nalaz.

Pa šta mi to znači zavičajni pejzaž?

Je li to tačka detinjstva, duhovna

                                               postojbina mog sveta?

Je li to arheološki komad kojeg sam

                                                                    pronašao,

crkva u  prostoru,  izvesna »biblijska

                                                                topologija«,

silazak  u Inferno  detinjstva,  pejzaž-fikcija

s obeležjem stvarnog?

Prekrasan pejzaž zapljuskivan valom

                                                                Mediterana,

čudo pejzaža!

 

Ali svet zavičaja u knjigu se unosi pažljivo

                                                i s odstojanjem,

a preobražava se tako sve dok se ne dobije

                                                 pomerena slika.

Sve što se ukazalo u gradu detinjstva

već je poprimilo fantastično ruho.

Svako stvarno obeležje postalo je

                                                         nadnaravno

i sada sve obiluje sakralnim, sve sadrži

                                                         dvoznačnost,

a stvarni predmeti postaju mistični;

vino ili hleb ili so dobijaju novo značenje,

jer sve teži da bude udvojeno.

§ 9.

(đavo)

Kao đak sam stanovao kod porodice Biriš,

                                                         blizu Sahat-kule,

njihovi su preci ovde stigli mislim iz Segeda,

a 1949. bejahu već propali i osiromašili

da su čak i đake koje držahu na kvartiru

                                                         potkradali,

a od stare slave ne beše ostalo baš ništa,

bejahu to  dronjci u kojima se još ritahu

smrdljiva tela seksom nabijena.

Tu provedoh jednu školsku godinu, stalno

                                                            nadražen,

s jabučicom u grlu uvek napetom,

jer sad mi se to sve priviđa kao neko

                                                           erotsko nasleđe,

a ta je porodica samo niz fantastičnih

                                                                 prizora

koji u moje detinjstvo unose patetičnu

                                                        sliku Đavola

kojeg sam opisao kao ljubavnika u knjizi

                                                Ruganje s dušom.

Tamo se podiže misterij proze, sve se odvija

                                                      tajno i u tmini,

jedino stvaran je Đavo, on postoji,

ja sam ga sreo prvi put u odsjaju politure

                                jednog mističnog predmeta.

Znamo da je Đavo inkarnacija

                                              protivurečnosti,

priviđa se u duševnom rastrojstvu, ali i u

                                   stanju čiste lucidnosti.

Đavo je oličenje nevaljalstva, jer crkvi je

                                  bio potreban klevetnik.

Od otpadnika kojeg su počeli proganjati

                          postao je simbol stvarnosti,

negativni bog i književni miljenik.

Pa je li pisac ponekad prerušeni Đavo,

                                            spadalo i rugalica,

onaj koji se šali na račun svoje bedne

                                                       egzistencije,

koji se ovozemaljskom životu ruga,

a onda i onostranoj sreći i božanskom

                                                            predlogu.

Ali za mene Đavo, ljubavnik Elidin, ostaje

                                                        erotski bog,

a dugo sam se kolebao da upotrebim opis

                             njegove razvratne postelje,

uzdržavao sam se da prikazujem njegove

                                                                 orgije,

sve figure njegove bludne mašte.

Živeći u senci majke erotsko za mene bejaše

                                                            tabu tema,

jer pisati o jebačinama značilo je vređati

                                                          sveto patničko lice Majke!

§ 10.

(izmirenje s ocem)

Izlazak moje prve knjige Gubilište,

u to vreme hvaljene i klevetane,

otac pozdravi pismom sa samrtne postelje;

još i sad čuvam njegov starinski ćirilični

                                                            krasnopis.

Ne prođe ni pet meseci od izlaska Gubilišta

a on izdahnu na starom raspadnutom

                                                                 dušeku,

u sobici Šumskog gazdinstva u Nikšiću,

koja nam beše dodeljena za život.

Od očajnika-begunca pred očevim odrom

                                   stajaše povratnik-krivac,

a iz mog iskupiteljskog čina kasnije se rodi

                                              idealna slika oca

i supružanskog sklada u romanu Vrata od

                                                                utrobe.

Tamo dobro potiče od roditelja, a zlo od

                                                                 drugih,

tamo su mnogi pasusi ispravci nekih

                                                                grehova.

Sve su slike oblikovane u jednu arhetipsku

                                                            predstavu.

Posrednika između boga i čoveka

preneo sam kao arhetipsku figuru u

                                                   pomirbi s ocem.

Ako je smrt jedina garancija da se

                                                          premosti jaz,

onda je za mene književnost ublažiteljski

                                                                          put.

§ 11.

(šta je pisac)

Šta je pisac, koji đavo?

Brbljivac koji izlazi na scenu i prikazuje

                                                       svoju psihodramu,

pobunjenik protiv vlastite sudbine ili

                                                        podrugljivac?

Mnogo su me puta nagovarali da kažem

                                                       zašto pišem,

a prirodno je što sam izbegavao da

                                                         odgovorim,

mada je to pitanje na koje pisci rado

                                                         odgovaraju,

ponekad oprezno i sa šarmom, ponekad

                                                         podrugljivo

i zabrinuto, ali najčešće filozofirajući o tom

                                                         prokletstvu,

jer svaka delatnost zaslužuje izvesnu

                                                                  kritiku,

mada se niko ne satire sumnjom u sebe

                                                              kao pisac.

On ima potrebu da se pravda i dovija, da

                                      objasni zašto to radi,

kao da oseća uzaludnost svog posla,

njega sumnja navodi da se zabrine,

a čim se čovek zabrine, zauzima filozofski

                                                                       stav

mada još nijedan pisac na to pitanje nije

                                          dao pravi odgovor,

uglavnom nepodnošljivo laže da piše zato

                                          da bi popravio svet,

da bi osvetlio tminu, da bi tajno učinio

                                                                javnim,

da bi se zahvalio Bogu što ga napaja svetim,

da bi protivurečio i uživao u svojoj drskosti,

da bi ga voleli prijatelji što vešto priča,

da bi pričinjavao radost drugima

jer sve što pisac napiše više ne pripada

                                                                      njemu,

itd. itd.

Ali na to pitanje nijedan odgovor nije

                                                                        pravi,

mada mi je najbliže kad Eko veli da je

                                                »književniku uteha

što može da piše iz čiste ljubavi prema

                                                                   pisanju«.

Neki kažu da se lakše objašnjava svrha

                                                       svoje delatnosti

ako si u stanju da joj se narugaš,

jer previše ozbiljan i mudroser,

koji misli da je pozvan i zaposlen,

koji misli da je u sve upućen i da je to

                                                              njemu dato,

budalasti je poricatelj najlepšeg svojstva:

                                                                       smeha!

Samo iz grla časnog čoveka razleže se

                                                                   grohot

na ustrojstva i postupke i zakone vladanja.

 

Ne tvrdim da je pisac samo cerekalo, ima

                                                        on dužnosti,

mora prema sebi biti rigorozan, a prema

                     mnogim navalama nepopustljiv.

Mora sumnjati samo dotle dok se sumnja

                                       graniči sa stvaranjem,

i uvek sebi reći:

nisam dosegao ono što sam hteo, počinjem

                                                                  iznova!

Valjalo bi da ponudi suprotni život, jer

                                                                  poseduje

»paradoksalne namere«, valjalo bi da

                                                       vraški zadirkuje

svog čitaoca, da ga zabrinjava, ali da ne

                                                                  učestvuje

u njegovoj lenjosti, da ne ugađa njegovoj

                                                                 lagodnosti,

i da ne podržava njegovu pospanost.

I kad je već na nekoj dužnosti neka

                                      ushićuje lucidnog čitaoca,

neka s njim raspravlja o svetu i uspostavlja

                                                    drugačiji redosled.

Ne kažem da je pisac tmurni gnjavator i

                                                   ozbiljni predavač,

ne kažem da je pisac samo onaj koji ima

                                                               šta reći,

jer on je, dakako, i onaj  koji ume da

                                         prešuti i umre razočaran.

Voleo bih da napišem knjigu koja će se

                  povremeno otvarati kao rečnik,

voleo bih da napišem knjigu za onog

              čitaoca koji uživa u nepredvidivom,

voleo bih da mu moja knjiga bude

                         ohrabrenje za njegovu strast.

Pisac bi morao razvijati događaje do

                                                            čudesnog,

pred njegovim duševnim okom moralo bi

                                                        sve da narasta do nevidljivog.

§ 12.

(majstori)

O majstorima se oduvek pripovedalo

                                   različito i tajanstveno,

taj ima zlatne ruke bilo da škopi krmaču,

                                 ili dlaži slomljenu kost,

taj s lakoćom rukuje letkolbenom, ili

        šaberom struže površinu za lemljenje.

O majstorima nije lako pisati, jer su

                           zagonetni i znaju da se drže,

i da izbegavaju odgovor kako im to i to

                                            polazi za rukom.

Često su tajanstveni pa i nedostupni, ne

                                 vole kad im se dira alat,

jer oni se drže velikog reda bez kojeg

                                                     nema posla,

ljubomorno čuvaju tajnu svog umeća,

                                       putuju i pogađaju se,

uvek su na ceni, jer uvek nedostaju i

                                     potrebni su kao kruh;

oni i za vreme užine misle o svom zanatu.

Samo su traljavi majstori štetočine, jer

                                              otaljavaju posao.

Već sam doneo u jednoj knjizi misao starog

                                                                  kovača,

očevog prijatelja i majstora nadaleko

                                                                čuvenog,

a ovde ću je ponoviti da se učvrsti kao

                                       definicija majstorstva:

»Svak zna klepati sjekiru ili kosijer i bacit

                                                        usijan komad

u škip vode, ali svak ne zna osluškivati

                                                                cvrčanje.

A po tome se razabira dobar majstor od

                                                                    slabog!«

O zanatima i zanatlijama majstorski je

                                                        pisao B. Ćosić,

udarivši svoj žig na tajnu zanata

                                                     pripovedačkog.

Priča o majstoru i učeniku, D. Kiša,

                                                     najlepša je priča,

i bez nje se ne može ući u raspravu o

                                                majstorstvu pisanja.

Kao dečak bio sam obdaren zidar, a u mom

                            kraju barem je kamena bilo.

Nisam zidao odoka, već sam se služio

                                                viskom i libelom,

a jedan mi je čuveni zidar rekao da se

                                                        kamen mora

promatrati s nevidljive strane.

Danas to deluje kao metafora, a ja sam

                                         kamen zaista okretao

u rukama i zagledao ga da mu pronađem

                                                 nevidljivu stranu,

a onda bih ga položio na zid, i gle, čuda,

                                        savršeno bi se užljebio.

Jesam li kasnije nešto usvojio od toga

u  mom  pripovedačkom  zanatu,  prosudite

                                                                       sami!

Voleo sam otpad, stare magazine,

                                        skladišta i buvlje pijace,

pronalazio sam crvotočne komade

                                             nameštaja, lira-noge,

kutije od starih satova, raspadnute

                                                            tonet-stolice,

ampir-ploče s propalim furnirom, s flekama

                                                                 od mastila,

toaletne stočiće s fiokama, a jednom i neki

                                                            čudan komad

intarziran  zlatnim   indijskim  atlasnim

                                                                     drvetom.

Usavršio sam zanat restauriranja stilskog

                                                                nameštaja.

Moram veličati svoj zanat i moram istaći

                                              ljubav prema drvetu,

poznavanje  furnira,  divljenje  fantastičnoj

                                   strukturi godova i čvorova;

furnir orahove žile je taman, a nakon

                         politure dobija čudesne arabeske.

Svaki furnir poseduje neku svoju likovnu

                                                                   dimenziju,

raznolikost i bogatstvo strukture ptičijeg

                                     javora graniči se s maštom.

Trešnjevi furnir je pomalo morbidan, a

                                                         kedrov kao svila.

Furnir mahagonija, palisandera, javora,

                                                           jasena, šimšira,

lipe, limuna, tuje — predstavlja lepotu i

                                            sudbinu vlastitog stabla.

A tek kako puno kruškovo drvo nameštaju

                                                          daje postojanost.

Restauracija počinje dugim, dugim

                                                            promatranjem.

Najpre mojim vradžbinama izlečim

                                                           crvotočno drvo,

razume se da formulu tajim, a onda se

                                                   skida stara politura,

omekša se špiritusom i struže ciklingom,

propali furnir skida se obično peglom, ili

                                                        potapanjem,

mada sam i tu otkrio svoju metodu, i

                                                                tajim je!

Tamnije furnire nikad ne bajcujem, samo

                                 ih pređem lanenim uljem.

Furnir se bajcuje tako što se kuva u

                                                   rastvoru stipse,

ostavi se i suši dva dana, a onda se

                                          premaže ekstraktom

spravljenim  od  fernambuk  drveta  i

                                                                špiritusa.

Politiram na stari način, s lopticom

                                                          (tamponom)

s idealnom razmerom šelaka i špiritusa,

a politiram sve dotle dok se u glatkoj

                                          ploči, kao u ogledalu,

ne odrazi moj lik.

 

Ako sam nešto i od ovog zanata usvojio

u mom pripovedačkom zanatu, zadovoljstvo

                                                         bi bilo veliko.

A zbilja sam jedan komad fantastično

                                                                   uradio.

To je komoda s marketerijom mahagonija i

                                  palisandra na hrastovini,

s pločom od španskog brokatela.

Sada se u njoj može ogledati moj prijatelj

                                               Franjo Posavec.

A bila je krš.

§ 13.

(reći sve iznova)

Dugo sam maštao da neke svoje knjige

                                                         preuredim, ili ih zaboravim,

ili iznova napišem, ili barem nešto iz njih

                                                                odstranim,

kad naiđoh jedared na Borhesov odgovor

                                                  da se ne bi usudio

ispravljati svoje ranije »raznorodne i

                                              neuređene« tekstove,

pošto ih beše napisao »imajući u vidu

                                drugo shvatanje književnosti«.

To mi beše podrška da se prethodnim

                                             knjigama ne vraćam,

a savetodavaca sam imao mnogo,

                                 dobronamernih i zločestih,

koji mi pridikovahu da se ne upuštam u to,

jer sve što je jednom urađeno ne

                                                    ispravlja se

ukoliko ne želiš dati za pravo onima koji

                                                   su te napadali.

Ali ja bejah uveren da sve što je jednom

                                                rečeno može se

reći drugačije, jer pesnik lepo kaže

da je svaki dan ceremonija ponovnog

                                                              rađanja!

Osmelih se i odlučih da se u rizik

                                         preuređenja upustim.

Kritičara će uvek mučiti šta sam menjao,

dok ću se sam i nadalje pitati zašto sam

                                                                menjao!

Kritičaru neću olakšati, a sebi još manje,

ali razloga za ispravak uvek ima, ili se

                                       uvek mogu pronaći!

Ako se osvrnem na razdoblje sedamdesetih,

                                                      uvek se pitam

zbog čega se javnost tih godina beše

                                     okomila na moju zbirku

»infernalnih slika« iz detinjstva, Rane Luke

                                                          Meštrevića?

Ta knjiga je bila kandidat za spaljivanje,

beše joj i jedna nagrada dodeljena, ali i

                                                              oduzeta.

Ta je knjiga bila upisana u ona malobrojna

                                                           ostvarenja

za koja je radništvo glasalo da se ponište;

bila je predložena da se iz biblioteka iznese

                                             vani, na smetlište,

a njen autor da se krivično goni.

Jedna je pripovetka iz te zbirke ušla u

luksuznu i lepo uređenu antologiju Nova srpska

                                                                   pripovetka,

dodeljivanu na dar za odlično vladanje u

                                                        školama i drugde,

ali je vraćana darodavcima kao okužena

                                                zbog te pripovetke.

Nemojte misliti da sebi nisam toliko puta

                                                            predbacio;

bez osećanja krivnje teško da se može

                                         izvesti dostojna gesta.

Onda sam, desetak godina kasnije, neke

                                               pasuse iz te zbirke

jednostavno odrezao kao tumor, ali ne da

                                             ponudim izmirenje,

niti da se dodvorim nekome za njen

                                                   ponovni izlazak,

već sam imao »u vidu drugo shvatanje

                                                        književnosti«.

Diletanti mi prigovaraju da sam to činio

                                    iz nekih drugih obzira;

ne marim za to, ta oni su uvek srodnici

                                                           sa onima

koji su me i sedamdesetih godina grdili.

Preuređenje knjige stvar je estetske prirode

i ne podleže ukusu onih koji zameraju.

Mogu li vam reći da ja već danas nisam

                                   onaj jučerašnji čovek!

Može li se to reći?

Čovek radi na preuređenju sveta u kojem

živi, a kamoli da ne radi na usklađenju sa

                                                               sobom.

Verujte mi na reč: svaka je ispravka stvar

                                         vlastitog očišćenja!

Ranije nisam prihvatao oprez s doziranjem,

nije mi bilo dovoljno raspadanje lešine,

već sam i smrad unosio u knjigu.

Ranije sam ostavljao prostora za sporedno,

                                                sada su mi važne

stvari usputne.

Ranije sam bio izdašan, sad sam stegnut,

ranije sam se mogao odati, sad sam strog

                                                       prema sebi,

ranije sam mislio da sam uhvatio boga

                                                             za muda,

sad sam u tom pogledu oprezniji.

Sada usvajam neko vladanje, samo ne stoga

                                                                     što će

naš čistunac zatisnuti nos pred okuženom

                                                           stvarnošću,

već iz estetičke brige da prekomerno ne sme

                                       da obezvredi dovoljno!

Danas mislim da se javnost tih godina ne

                                                    beše okomila

samo zbog onih pripovedačkih šokova, ili

                                                              grubljih

nasrtaja na čitalački red i meru, ili

                                                količine gadosti

već u prvom redu zbog prisustva zla u

                                               mojim knjigama.

§ 14.

(prisustvo zla)

Kada su Bodleru sudili kao piscu gnusnog,

                                                        on je branio svoje delo

tako što je tvrdio da ono podučava, jer

                                                        uliva strah od poroka,

a svrha gnusnih slika u tome je da se

                                                        čovek oslobađa, jer on i jeste

slobodan onoliko koliko je voljan pokazati

                                                         sebe pred drugima.

Oni koji se gnušaju zla, uspostavljaju ga.

I meni su znani i neznani pridikovali:

sve je to lepo, ali o ružnom, niskosti i

                                                       posrnuću ne treba govoriti!

Ali ono o čemu ne treba govoriti, ponavlja se.

Ono što se ne sme reći, učvrstiće se.

Ono što rasrdi mora da vodi nečemu.

Meni se često pripisuje sklonost prema

                                                         stvarima koje propadaju,

sklonost prema osipanju porodičnom,

                                                          moralnom i drugom,

a ja uistinu pokazujem samo sklonost

                                                        prema raspadljivom životu.

U romanu Ruganje s dušom, na početku

                                                       knjige, kao na ulazu

u porodičnu razvalinu, ispisah reči

                                                       sv. Augustina:

Sve što se raspada lišava se nekog dobra!

I ja samo jadikujem nad stvarima koje se

                                                   lišavaju dobra,

otuda ceo okrutni rekvizitarij mog »surovog

kazališta«.

A prigovori za biblijske natruhe u mojim

                                                            knjigama,

ili religiozne, ili mistične, ako hoćete,

nisu mi po volji, jer se može govoriti samo

                                                      o obrednom!

Isterivači zla su pragmatični službenici koji

                                        okamenjuju stvarnost.

U knjizi Pogled na svet Dostojevskog,

                                                   Berđajev uzdiže

zlo do poetičnog, kao slobodu ili čovekovu

                                                                 tragiku:

zlo je pobuna, udar na ravnotežu,

                                              podrivanje sistema;

zlo je znak čovekove unutarnje dubine;

zlo ne može bez dobra, kao što pravilo ne

                                        može bez prekršaja,

ili zabrana bez poricanja.

Zlo zastrašuje plitkoumni soj, a bodri

                                                             duhovni.

Zlo se mora primati s više radosti, a dobro

                                                    s više strepnje.

§ 15.

(o sebi)

Voleo bih da se kraljevski osećam na polju

                                                               svoje delatnosti,

da mogu suditi o sebi, o svojoj književnoj

                                                                  pojavi,

a da ne ispadnem skroman, licemer ili

                                                                  hvalisavac!

Šta bi pristajalo uz moju prirodu?

Gorčina, i način na koji se gorčina ispija!

Jesam li katkad, u časovima svojim,

                                                             očekivao neko čudo?

Dabome da jesam!  Očekivati čudo nije

                                                          ništa drugo

do potreba za uskrsnućem, a uskrsnuće je

                                                          temelj vere.

Apostol Pavle kaže:  »Ako Hrist nije

                     uskrsnuo uzaludna je naša vera«.

Mi očekujemo događaj, sanjarimo o naglom

                                                       razvoju stvari,

ili u rukopisima svojim izokrećemo

                                        postojeću stvarnost.

Šta je podstaklo pisca u meni i kad se

                          formirala »tamna psiha«,

uvek spremna da svaki užas prima s

                           lakoćom kao radosnu vest?

Kad bi to bilo sve razlučivo čovek bi mogao

                                                     objasniti sebe.

Svaki je silazak u tajanstveno neuspeh.

Svaki je život nepoznat, u prvom redu sebi

                                                                samom.

Jesu li krajnosti delovale samovoljno i

                                                                 razorno

ili je ovo što sam sada skup krajnosti?

Zaista, zaista, jesam li ja ono što tajim?

Kako to da nismo u stanju ono skriveno u

                                           nama obelodaniti?

Jer umetnost je izvestan red, ili barem

                                           duševna skladnost,

odbir činjenica i način na koji se

                                                        promatraju.

Jesam li i ja proklinjao čas dolaska, ili kao

                                                           Jov klicao:

»Ne bilo dana u koji se rodih i noći u

                              kojoj rekoše: rodi se đetić!«

Ili se ta pitanja, već uveliko, promeću

                                                                 u prozu

u kojoj se još proklinje taj čas,

doduše na razne načine i kroz mnoštvo

                                                                     formi.

Je li ovaj život bio moguć samo u odnosu

                                 na voljene osobe ili Boga?

Ili da to odložimo za neku drugu zgodu,

                                          za neki novi rukopis?

Pitanje vere u Boga odbacujem kao

                                                            neumesno,

ali zadržavam pravo na pitanje vere uopšte,

pogotovu ako je vera »ubeđenost bića o

                           nečemu što još nije dokazano«.

Sada mogu sretno da živim u svom

                                                    neveselom svetu.

Što sretno? Jer mogu da sledim onu

                                                    Učiteljevu brigu

da me i u budućnosti čeka još mnogo

                                                                   teškoća.

Sve ono što nastojim da zaboravim počinje

                                                       me progoniti.

Tamo gde želim staviti tačku nastaje

                                                               provalija.

Svaku navalu na moju slaboću i

                               nespremnost lako podnosim,

jer sam u dobroj meri prijemčiv za trpnju.

Blagonaklon sam prema grdnji i prema

                                                                    hvali,

prema kuditeljima i prema podržavateljima.

Ali uvek brižno mislim o sebi i svom

                                                položaju u svetu,

nekad samo setno, koji put i ravnodušno,

                                                       ili ogorčeno,

a ponajčešće sa razočarenjem i potišteno.

Imam li štogod pridodati svojim

                        podvojenostima? Mogu li reći,

sa po glasa i podvostručenim nedaćama,

                                                               da je sve

što sam postigao (ako sam šta postigao)

došlo s mukom, bogme sporo i dockan.

A od tisuću sitničavih tvari  sačinjena je i

                                                            moja

biografija bez veselja!

Šestov kaže da je »talent privilegium

                                odiosum i da retko kad

onome ko ga ima daruje zemaljske radosti«.

*Preuzeto iz knjige Evropska trulež, Prosveta, 1986, Beograd.

Oceni 5