Biti dugovečan nije dar, već zasluga

Nešto sasvim lično: pre tačno 40 godina, oktobra 1980, za „Džuboks“ sam uradio intervju sa tada prilično nepoznatom grupom Električni orgazam čije je ime odmah postalo predmet moralne polemike – zar nije sramotno u našem samoupravnom, socijalističkom društvu bezobzirano lansirati seksualni termin koji otvoreno provocira ustaljene norme tadašnje pristojnosti. Koliko god to danas izgledalo smešno i bizarno, rasprava o imenu pratila ih je prvih godina karijere da bi se sve okončalo jezičkim izborom: hoćete li bend zvati Električni orgazam ili El org – odlučite sami.

Sve se to dešavalo početkom osamdesetih kad je nova rock scena u Beogradu i Zagrebu naprosto preko noći eksplodirala pojavom novih grupa i muzičkih sadržaja. Beograd je na svojoj strani imao Idole, Šarla akrobatu i Električni orgazam; Zagreb je nudio Azru, Prljavo kazalište i Haustor.

Takva rock koncentracija talenta, žanrova i autorskog stava, više se nikad na ovim ex-jugoslovenskim prostorima nije ponovila; ne samo da je bilo uzbudljivo i originalno, već se činilo da se stvara unikatni društveni pokret bunta i otpora protiv već umorne festivalske estrade i narodnjačke populističke ideologije.

Svaki od bendova, svejedno jesu li iz Beograda ili Zagreba, imao je vlastitu muzičku stazu koja je eliminisala poređenja; dok su u Beogradu, recimo, Idoli usvajali svaki artistički postulat, Šarlo akrobata su nudili avangradni minimalizam, dok su Električni orgazam bili, u najboljem smislu te reči, urbani bend koji je svakodnevicu bespoštedno secirao kroz pesme „Zlatni papagaj“,  „Konobar“ i „Krokodili dolaze“.

Prvi album Električnog orgazma (Jugoton, 1981) sa svojih 14 pesama, možda nije najbolji LP njihove dugovečne karijere, ali jeste najvažniji; ovo je ploča koja je postavila  El org standarde – beskompromisna energija, ortodoksno insistiranje na melodiji i veština da se tekstualne poruke šalju nezaboravim refrenom, ostali su zaštitni znak njihove autenične životne filozofije u kojoj zabava nije na poslednjem mestu.

Negde na sredokreći između punk ugođaja i novotalasnog feelinga, album „Električni orgazam“ vešto balansira na vibratnom dramskom efektu, koristeći refren kao konačnicu poruke za kraj svake priče sa vidljivo gradskom temom. Kao dokaz, preslušajte ponovo pesmu „Nebo“ ili „Fleke“; posle toliko decenija, sve zvuči zastrašujuće aktuelno.

Slušati danas debitanski El org album jednako je uzbudljivo kao pre četiri decenije; teme su identične, samo su osećanja različita, jer vreme ipak čini svoje.

Ukratko, LP „Električni orgazam“ ostaje ubeležen kao jedan od fatalnih albuma mog života, rockerski stub koji se zacementirao svojim lepotom i porukom da rock jeste način da se doživi i – preživi.

U to ime, hvala Orgazmu za godine postojanja; ono što su započeli osamdesetih, nastavlja se u drugoj deceniji novog veka.

Biti dugovečan nije dar, već zasluga; toga je Električni orgazam i tako svestan. Thanx, again! 

* Tekst je pisan oktobra 2020. godine povodom vinilnog reizdanja albuma „Električni orgazam“ u izdanju Croatia Records i nalazi se u posebnoj, luksuzno dizajniranoj knjižici u omotu albuma