"Blago cara Radovana" među šunkama

Piše se. Pišu izvesni ljudi. O sebi, o dru­gima; — za sebe, za druge. Neću da pono­vim, hiljaditi po redu i hiljaditi put, u čemu je i kolika je apsurdnost tog "pišem za se­be":, neću, čak, ni da se naročito pozabavim "pisanjem o sebi", da nastojim ili pokušam da ma koga ubedim ili samo saopštim koliko je sumnjivo da čovek piše jedino o sebi, — koliko, najzad, niko do danas nije uspeo to da učini. Individualizam, negovan u buržoaskoj kulturi, ali i licemerno napadan, ako je to trenutno bilo potrebno, smatran je, htelo se da bude smatran kao najviše mogu­će oslobođenje čovečjeg duha, njegove in­timne misli koju pretvaraju u bezopasnu i živopisnu igračku, — kažem oslobođenje duha, jer ovde nema ni pomena o kakvom drugom oslobođenju. Htelo se, a skoro i uspelo, da individualnost znači moje a ne ja. Stvorena je izvrdalačka psihologija James-a, famozna koncepcija o heroima Carlyle-a ili, ali samo u nekoliko, psihoanaliza (ona ima tri grane, ali ovde mislim uglav­nom na Adlerovu). Uspelo se da se ličnost zavarava sopstvenom senkom ili repom, a da nikada i ne primeti da postoji, da se do­gađa ma šta izvan te, često genijalne ali uvek uzaludne onanije.

Svet je moja predstava, uverenje koje, makar i nejasno, ima svaki buržoaski indivi­dualista, najsigurniji je put u moje carstvo nije od ovoga sveta, a to carstvo mogu go­spoda da zamišljaju, — budući da među nji­ma ima i pseudo-ateista — kakogod žele ili umeju: glavno je samo da ono ne bude od ovoga sveta. Treba li se samo setiti bednog Wilde-a, velikog estete i najčuvenijeg pe­dera, koji je hrišćanstvom potštapao svoj socialistički individualizam; treba li, u ovaj mah, makar i spomenuti vanintelektualno ostvarivanje mnogo istinitijih individualista: nihilizam i anarhizam, ali onaj primenjeni, čiju moralnost ne umem i neću da osporim.

I najsubjektivnije ispovesti govore o svi­ma. Ali, ako je nekome neophodno osećanje ili ubeđenost da, uprkos svemu, piše samo o sebi, to je već jedan presudan podatak o njegovom pravom stavu. Činjenica je, me­đutim, da ljudi pišu. Činjenica je da jedni to smatraju kao vrhunac svega onog što ljudstvo preduzima, kao svoju, skoro mi­stičnu misiju u svetu, činjenica je da drugi, treći, peti, hiljaditi smatra to, bilo kao uzgrednost, bilo samo kao sredstvo kojim dela radi jednog određenog cilja, nezadovoljan ili oduševljen tim sredstvom. Činjenica je da se - piše za ostale, pa ma to bilo razgovetno ili nerazgovetno upućeno; da se to nekad i nepriznato upućivanje tumači na hiljadu na­čina. Ali oni koji su svesni da su samo osvedočenje jedne nadgradnje, da su derivati jed­nog sukoba na koji oni, ipak, ali nikako presudno, utiču, oni koji su svesni na kojoj se strani nalaze, primorani su da svoju mi­sao upotrebe što efikasnije, da sasvim jasno obeleže svoje upućivanje.

Ovde će biti reč samo o književnicima, - o srpskom delu književnosti ove zemlje, o književnosti koja je do sada većinom svedočila o socijalnom nesnalaženju onih koji su je stvarali, o svesnom ili nesvesnom reakcionarstvu gotovo svih njenih epoha. Me­đutim, danas, i pored toga što je većina onih koji su se javili na veoma teatralan način posle rata, očigledno reakcionarna, postoji i ceo panoptikum predratne reakci­onarne klike, klike diplomatsko-profesorske koja vampirski pokušava da se još po­kaže živom, pošto je još uvek u čaršiji moćna. Oni prvi pomenuti sposobni su bar da inspirišu naše psovke, a ova seda gospoda (i među "mladima" ima sedih) ove "čestite starine" već davno pokojnog i prežaljenog "beogradskog stila", samo su jeziva svedočanstva jedne imaginarne kulture, "miris već davno uvele ruže". Danas smo daleko od toga da nas ma i najmanje uzbudi nagvaždanje Bogdana ili Pavla Popovića, turobno-utrobno džangrizanje Živka Milićevića, vizantijsko-frizersko šeprtljanstvo Mila­na Kašanina, birokratsko-rasno "stvarala­štvo" Veljka Petrovića ili Momčila Miloševića, ili lirsko-misaona precioznost Isidore Sekulić - daleko smo danas od te gospode koja se, uostalom, energično i uspešno me­đusobno gricka. Njih treba i dalje ostaviti na njihovim banketima i jubilejima, u pole­mikama ili zbornicima, u svađicama oko nagrada; njih je najzad i teško pokrenuti odatle. Ali postoje izvesne pojave koje se ovoj začmaloj sredini serviraju na način koji izlazi iz kruga literarnih zadjevica ili samohvala i koji sačinjava, za onog koji hoće da im odgovori onako kako to po svojoj sadržini zaslužuju, pravu klopku provokacije.

Jedan od takvih slučajeva je i izdavanje Sabranih dela Jovana Dučića.

Apsurdno je (a i opasno) makar i poku­šati da se ukaže na nedotupavnost onog famoznog prospekta za Blago cara Radovana. Poezija tog gospodina (G. Jovana Dučića) zaostala je još samo na ponekim svetosavskim proslavama ili u "koncertnom delu" neke srbijanske, palanačke zabave. Oni ko­ji su se nekad ushićavali Dučićem, imaju sada decu koja čitaju Crnjanskog, Drainca ili Dekobru. Kult Dučića je još jedino oba­vezan u gimnazijama: jer može da bude i glavno pitanje na maturi. Njegove knjige kupuju se isto onako kao što, na primer, svaka gimnazija a i osnovna škola mora da bude pretplatnik Venca. Nasuprot tome što se, po onom što je napisao, Dučiću može priznati samo očigledna apsurdnost, mora mu se priznati istorijski značaj u doba vlada­vine davno sahranjenog i prežaljenog beo­gradskog stila". U jednom od narednih bro­jeva bilo bi možda potrebno da se podrob­nije razmotri taj period od osnivanja Gla­snika pa do Rata, da se razmotri samo radi obelodanjenja jednog statičnog nazadnjaštva, vešto prerušenog u tipičan ćiftinski li­beralizam. Ljudi koji su u književnosti predstavljali to doba imaju, pored onih ko­ji još nisu poslovno izlapeli, svoje naslednike u nazadnjaštvu. A oni, kao u ovom slu­čaju Jovan Dučić, koji pokušavaju da ubede da mrtvilo ili lešinarstvo znače život sa­mo su poslednji podaci iščezavanja, potpu­nog i nepovratnog. Pored ovoga, nikome potrebno štampanje dela Jovana Dučića je­ste i osvedočenje izvesne moralnosti inte­lektualca, veoma slavnog, reprezentativnog, tj. naturanog svima i svakome za takvog.

Talenat ovog gospodina - a zašto se taj talenat ne priznaje i Vojislavu Iliću Mla­đem? - gospodina koji je počeo sa pesmicom u Bosanskoj Vili na čijim zadnjim stranama prima od urednika savete da bolje uči a ne da se buni i vrpolji, talenat koji počinje da se manifestuje tim pesmicama osrednjeg provincijskog nivoa, sada (1926—1930) je ostvaren u glomaznoj torti od bajatih kola­ča nazvanoj Blago cara Radovana. Jovo Dučić iz prošlog veka postaje Jovan Dučić ovog veka, a kad bi se nekim čudom pre­bacio u iduće stoleće bio bi Ovan Dučić, opet pesnik, varničan duh i tako dalje, bez ikakvih drugih promena. Od vila do careva nije daleko, samo je i jedno i drugo veoma udaljeno od današnjice. Jovo - Jovan Du­čić je oko četrdeset godina tapkao, čeprkao i najzad našao blago carevo. Možda ga je on samo dobio jer, vele, pesnici se često nagrađuju, ali da se ne zameramo oko sit­nica. Na kraju krajeva: Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba.

Meni je zaista neprijatno što ovako govo­rim o jednom sedom gospodinu koji je, ljudi govore, veoma otmen i ljubazan. Slu­čaj, a ovog puta to je bila stvarnost, naterao me je na to. Smatrao bih za nepošteno, kada bih ovaj napis pretvorio u književnu analizu gde bih, nikako ne prvi, govorio o Dučiću kao slabom pesniku, pesniku radi koga ljudi postaju i doktori. Neću da uve­seljavam čitaoce citirajući mudrosti i lepe stihove, jedre kao naduvane bešike. Mrzelo me je da po savetu nekih tragam za izvesnim stihovima, jer kažu mi postoje i šopiranja. Sve ovo ostavljam onima koji smatraju da je opravdano posvetiti svoj trud ovakvoj i sličnoj poeziji, ja ću samo opisati svoje ponovno čitanje sabranih Dučićevih umotvorina.

Jutro je, ali ne kao "u početku speva". Obično jutro kada se žuri u radionice, kan­celarije, škole. Nimalo epskog, bar meni ošamućenom Dučićem: treći je dan kako čitam o vitorogim mesecima, ružama, vaznama, moru, zlatnim kosama, mramoru, jablanovima, princezama, Bogu, vlasteli, Srbiji, Dubrovniku, Leili i sličnim lepim i nežnim stvarima.

Tek što sam pročitao Crnu pesmu "To je bilo dok ona beše najlepša i najtužnija žena u mračnom Eskurijalu, to je bilo obično u duge dane, u vrtovima gde su živeli sunco­kreti puni bolne nostalgije."! Uzimam no­vine. Ništa naročito. Novine kao novine. U Novom Sadu, Srpskoj Atini, pretučena so­barica. Isprebijao je gazda i držao zatvore­nu nekoliko dana. Sećam se da je nedavno i neka beogradska domaćica pretukla do smrti svoju služavku. Čitam dalje Dučića. Dubrovačke pesme. Zaista uzbudljiva istorija ponosite i dostojanstvene vlastelinke Luče. Nisam ni malo sentimentalan. Ni zbog Dučića, ni zbog one dve radnice. Ni jednoj ni drugoj nije potrebna ma čija razneženost, naročito ne onoj mrtvoj. Svaki onaj koji ova zverstva hoće da komentariše svo­jom dirljivošću i mlitavim srcem, nemora­lan je. Komentari su nepotrebni. Potrebna je svesna akcija, potrebna je svest onih koji mogu sutra da budu pretučeni... Ali ja zabo­ravljam da treba da pišem o "knezu srpskih pesnika", da je potrebno da svaki njegov red pročitam. Čitam. Toga dana. Sutradan. Nekoliko dana. Ipak ne mogu da pišem o Du­čiću. Skoro svaka veća radnja, od knjižare do kobasičarnice, ima u svom izlogu trobojkom ovenčano Blago cara Radovana. Ono stoji pored šunki ali nije šunka. Šunka je nekad bila živo meso, a ova knjiga nikada. Sve ovo govori mnogo rečitije od onoga što sam u stanju da napišem povodom ovak­vog pesništva, dostojnog da ga piše kakva precvetala uspijuša.

Prekidam. Završavam. Nešto što je već davno završeno. Ali pustimo Dučića da završi:

VEČERNJE

Mala, snežna seoska crkva, na rudini po­kraj grozničave zelene Teke. Rudina je neograđena, puna trave, i na njoj pase jedan krupan mlad magarac. U travi leži nekoliko ogromnih napuštenih stećaka, možda grobo­vi kakve patarenske gospode. Magarac la­gano čupka travu, oko starih znamenja i plemićskih grobova.

Tako ceo dan. Najzad sunce uđe medu pla­nine i prosu na reku svoj poslednji krvav zrak. Seljak-crkvenjak zatrese u tornju ma­lo večernje zvono, koje odjeknu mnogokratno u obližnjoj crnoj smrčevoj šumi. Reka se lagano gasila.

Magarac podiže glavu, krupan i silan. Dva njegova mokra, svetla, široka oka zagleda­še se nesvesno u dolinu koja je bila puna zvuka. Tada on pusti svoj glas gadan, sirov, rapav, ali pun mladosti, sile i nekog divljeg, neodoljivog veselja što je živ. I, kao pobož­ni glas zvona, i taj se glas podiže u nebo.

...I sa pobožnim glasom zvona, sa magarčevim njakanjem neka se podigne u ne­bo i glas ovog pesnika, jer zaista vam ka­žem, njihovo carstvo nije od ovoga sveta.

*Tekst prenosimo iz drugog broja časopisa “Nadrealizam danas i ovde”, 1932.