Homoseksualnost u srednjovekovnoj Srbiji (2)
Sveek 01 S

Photo: Wikipedia

Blud i preljuba

KANONSKO PRAVO: „PROTIVPRIRODNI“ BLUD KAO PRELJUBA

Kao osnovne spomenike kanonskog prava koji se tiču navedene problematike mogu se izdvojiti pravila sv. Vasilija Velikog (№ 7. i № 62.), sv. Grigorija Niskog (№ 4.) kao i tumačenja pravila Ankirskog pomesnog sabora (№ 16. i № 17) iz poznijeg vremena. Ova pravila nastala su tokom IV veka i svoj autoritet zasnivaju na Svetom pismu, bilo na starozavetnim knjigama kao što je Mojsijevo Petoknjižje (1 Moj 19; 3 Moj 18: 22; 20: 13), bilo na apostolskim poslanicama sv. Pavla (Rim 1: 26–27, 32; 1 Kor 6: 9; 1 Tim 1:10) iz Novog Zaveta. Navedeni kanoni i njihova kasnija tumačenja od strane vizantijskih pravnika XII veka prevedeni su sa grčkog na srpskoslovenski jezik, i zajedno sa drugom kanonskom građom i zakonima rimskog i vizantijskog svetovnog prava (v. niže) čine sastavni deo Nomokanona ili Zakonopravila sv. Save (oko 1220). Ova knjiga bila je najvažniji pravni zbornik novoosnovane autokefalne srpske crkve (1219.) i nešto ranije novoproglašene Nemanjićke kraljevine (1217. godine).

Pravila sv. Vasilija Velikog prilično oštro osuđuju homoseksualno ponašanje. Takva osuda je iskazana dvojako, u dužini epitimije i svrstavanju pomenutog prestupa u grupu teških krivičnih dela. Homoseksualna osoba je osuđena na petnaestogodišnje odlučenje od Crkve, isto kao i drugi prestupnici sa kojima se ona izričito poredi, skotoložac, preljubnik, ubica, trovač i idolopoklonik (Законоправило 2005, 504–505; Милаш 1896, 358; upor. Troianos 1989, 41).14 U nabrajanju ovih prestupa kao grehova iste težine može se prepoznati odjek poslanice sv. Pavla Korinćanima (1 Kor 6: 9–10) u kojoj se poimence navode grešnici koji ne mogu da zadobiju Božju milost i spasenje.15 Osuda i vrednovanje homoseksualnog ponašanja ponavlja se i u 62. pravilu sv. Vasilija, ovog puta prilično sažeto, ali nedvosmisleno. Prestupnika je trebalo kazniti istom kaznom kao i za preljubu, što znači petnaestogodišnjom epitimijom (Законоправило 2005, 533; Милаш 1896, 409; upor. Troianos 1989, 41).

Izjednačavanje homoseksualnog greha i greha preljube po težini, jasno ukazuje da se homoseksualnost nije smatrala za „običan“ blud. Takvo shvatanje prihvatio je i sv. Grigorije, episkop Nise, u jednoj od svojih poslanica koja je postala sastavni deo kanonskog prava. U njenom 4. pravilu Grigorije Niski definiše osnovnu razliku između „pohotnih grehova“ bluda i preljube (Законоправило 2005, 582) i u tom kontekstu analizira težinu homoseksualnog greha i skotološtva. Iako mnogi, primećuje sv. Grigorije, ne prave bitnu razliku između bluda i preljube, on preljubu definiše kao dvostruki (sugubi) greh koji zahteva dvostruko veću kaznu. Osim bludnog odnosa, ovim činom nanosi se uvreda trećem licu, zakonitom supružniku. Isto obeležje nosi i homoseksualni prestup, pošto predstavlja „preljubu protiv prirode“. Osim što je „neprirodan“, navedeni homoseksualni odnos je označen i kao „nezakonit“ (Милаш 1896, 460–462; upor. Troianos 1989, 42–43).17 Na ovaj način, zaokružen je osnovi srednjovekovni koncept homoseksualnosti. Predavanje homoseksualnom odnosu predstavljalo je bludnu radnju, nezakonit i neprirodni čin za koji se propisivala dvostruko veća epitimija u odnosu na blud sa osobom suprotnog pola.

U istom pravilu sv. Grigorija Niskog predstavljen je i osnovni koncept penitencijalne crkvene prakse koji je u tesnoj vezi sa priznanjem greha. Ukoliko bi pojedinac dobrovoljno ispovedio svoje grehe, odgovarajući detaljno na navedena pitanja iz upitnika, trebalo je da očekuje „milostivije zaprećenje“ (tj. epitimiju) od onog „ko je viđen i razobličen“ u svom grehu, odnosno uhvaćen na delu (Законоправило 2005, 582–583; upor. Милаш 1896, 462–463).

Predstava o homoseksualnosti kao o „neprirodnom“ (prezjest’stva) seksualnom odnosu izneta je prilično nedvosmisleno i isključivo u tumačenjima pravila Ankirskog sabora od strane vizantijskih pravnika XII veka koja su uneta u Svetosavski nomokanon. Pomenuto obeležje nije smatrano samo odlikom muželoštva, već je obuhvatalo heteroseksualni odnos otpozadi i skotološtvo: „koji neprirodno sa ženom, ili sa muškim polom, ili sa beslovesnim životinjama čine skarednost...“ (Законоправило 2005, 198). Pomenute seksualne sklonosti nisu se smatrale samo kao „neprirodne“, već i „nečiste“ i „zarazne“. Poređenje sa gubom (prokaza) trebalo je da ukaže da navedena seksualna ponašanja prenose neposredno oni koji su njima već „zaraženi“ („naučivši ih svojoj nečistoti“) i da predstavljaju veliku opasnost za celokupni ljudski rod (Законоправило 2005, 198–199; Милаш 1896, 19). Poređenje homoseksualnosti sa gubom treba sagledati u širem kontekstu pretnji nadzemaljskim silama i Božjim gnevom koji svoje uporište ima u Starom zavetu.

Dužina trajanja epitimije za upražnjavanje „neprirodnog“ seksualnog odnosa nije morala biti podjednako ista za sve prestupnike. Takvi stavovi izneti su u ankirskom 16. pravilu prilikom osude skotološtva. Ukoliko je prestupnik bio mlađi od 20 godina propisana bi bila dvadesetogodišnja epitimija, ukoliko je bio stariji i u braku, sledila je epitimija u trajanju od 30 godina, a oženjene osobe preko 50 godina starosti osuđene su na doživotnu epitimiju i pokajanje (Законоправило 2005, 197–198; Милаш 1896, 18–19). Navedeni stavovi imali su znatan uticaj na kasniju penitencijalnu praksu Crkve, kada se u obzir nije uzimala samo težina učinjenog greha ili njegova dobrovoljna ispovest, već i starosna dob pokajnika i njegovo bračno stanje.

Navedena kanonska pravila i njihova tumačenja izložena su u Svetosavskom nomokanonu uglavnom hronološki i prema autorima, te problematika koja se tiče homoseksualnog prestupa, uostalom kao i druga vrsta materije, nije izdvojena u posebnu celinu. Nešto više od jedan vek kasnije, u srednjovekovnoj Srbiji pojavio se prevod Sintagme Matije Vlastara (grčki tekst nastao 1335. godine), knjige u kojoj je radi praktične namene pravna materija tematski raspoređena. Celo jedno poglavlje ove knjige bilo je posvećeno homoseksualnosti (Sastav A, glava 14), te je ponelo nedvosmislen naslov O muženeistov’stve (O mou/ enenstovästvy, Синтагмат 1907, 107–108). U ovom poglavlju izneta su gorepomenuta kanonska pravila sv. Vasilija Velikog i sv. Grigorija Niskog, ali i izvod iz Epitimijnog nomokanona Jovana Posnika i jedna odredba iz vizantijskog carskog zakonodavstva, o kojima će kasnije biti reči. Izgleda da se pomenuta problematika smatrala prilično važnom za srpsko srednjovekovno društvo XIV veka, jer je poglavlje u celini i sa neizmenjenim naslovom našlo svoje mesto u skraćenoj verziji Vlastareve sintagme (Флорин- скій 1988, 119), kompilaciji srpskih pravnika iz vremena cara Stefana Dušana (1331–1355).

PENITENCIJALNI ZBORNICI: DETALJNA ANALIZA HOMOSEKSUALNOG PONAŠANJA

Praktičnu primenu u pokajničkoj praksi srednjovekovne crkve imali su penitencijalni sastavi ili epitimijni zbornici, te se stoga mogu smatrati kao značajan istorijski izvor za istraživanje verskog i društvenog života parohije (Бојанин 2009, 261–283). U skladu sa pitanjima iz upitnika, značajno mesto posvećeno je seksualnim prestupima. Mogli su to biti kraći sastavi ispisani na više listova, ili znatno obimniji, predstavljeni u vidu knjige. Osim što su predstavljali liste grehova sa propisanim epitimijama, ovi zbornici su sadržavali i praktična uputstva duhovnicima i parohijskom sveštenstvu, jer se smatralo da su važna za njihovu pastirsku delatnost. Najznačajniji pravni spomenik te vrste jeste Epitimijni (penitencijalni) nomokanon Jovana Posnika. To je priručnik namenjen duhovnicima čiji se autoritet zasnivao ne samo na imenu carigradskog patrijarha sa kraja VI veka, već i na bogatom materijalu koji je proisticao iz znatnog duhovničkog iskustva anonimnih autora. Značajan deo ove knjige posvećen je seksualnim prestupima koji su sistematski popisani i detaljno opisani. Oni su predstavljeni kao „sedam telesnih (plotskih) grehova“, uopšteno nazvanih bluženija (blU/enJe)20, i to sledećim redosledom: masturbacija (rukobljud ili malakija), blud, preljuba, homoseksualnost, razdevičenje devojčice, skotološtvo i rodoskrvnuće (Суворов 1901, 425; Заозерский и Хаханов 1902, 21; Paverd 2006, 41). Možda je niz od masturbacije do incesta odgovarao težini učinjenog greha, ali je osnovna namera bila da se telesni gresi međusobno razvrstaju i da se o njima duhovnik detaljno obavesti.

Od navedenih sedam telesnih grehova jednu grupu čine oni učinjeni „po prirodi“ (po jest’stvu), a drugu „protivprirodni“ (črez jest’stvo). U ovu drugu grupu navedeni su seksualni odnosi „sa životinjom ili sa muškim polom“ (Заозерский и Хаханов 1902, 19, 37, 41; Paverd 2006, 41, 45, 46). Ovom podelom nisu navedeni svi protivprirodni gresi kanonskog prava, jer je izostavljen onaj koji potiče iz heteroseksualnog odnosa (v. gore), ali se o njemu govori na drugom mestu u ovom priručniku. Uostalom, spisak protivprirodnih grehova mogao se menjati i upotpunjavati. Srednjovekovni učeni klirici, moralisti i pravnici rimokatoličke Evrope uvrstili su i masturbaciju i coitus interruptus u protivprirodni greh. Teolozi su ovim imenom označavali svaki seksualni odnos koji nije imao za cilj stvaranje potomstva (Bullough 1982, 55–71). Zapravo, naziv „protivprirodni“ ukazuje da se priroda uzimala kao kriterijum za ispravnu aktivnost (Bullough 1982, 56), ali ne bi trebalo smatrati da je definicija „neprirodnog“ greha, odnosno bluda mogla nastati na osnovu prirodnonaučnih istraživanja. Ovim nazivima bili su omeđeni društveni i kulturni koncepti ljudske seksualnosti. Njima je označavan onaj vid seksualnih odnosa koji se nije smatrao društveno uobičajenim, niti je bio prihvaćen kao deo društvenog poretka, te se kao takav smatrao „nezakonitim“ (upor. Fuko, 20062, 47; Bullough 1982, 70; Brundage 1987, 7; Левин 2006, 259–262).

Epitimijn nomokanon Jovana Posnika razlikuje tri oblika učestvovanja u homoseksualnom odnosu i shodno tome prepoznaje tri tipa greha. Prvi tip je predstavljen u pasivnom odnosu (postradati ot inogo), drugi u aktivnom, dok je treći opisan kao pasivni i aktivni (postradati ot inogo, stvorit s inem). Ova klasifikacija zasnovana je na ulogama koje su partneri imali u seksualnom odnosu i na osnovu tih uloga određivana je težina ličnog greha. Pasivno učešće je smatrano za lakši greh od aktivnog, dok je kao najteži greh označeno obostrano učešće (Суворов 1901, 426; Заозерский и Хаханов 1902, 25; Paverd 2006, 42–43, 83–84; upor. Troianos 1989, 45). Vrednovanje seksualnog ponašanja pojedinca bilo je sasvim suprotno opštim pogledima antičke epohe ili laičkog srednjovekovnog društva prema kojima je pasivna uloga muškarca uživala prilično nizak društveni ugled (upor. Boswell 1980, 74–75, passim; Veyne 2010, 33–35; Johansson and Percy 2010, 47–48; 49). Klasifikacija homoseksualnih grehova iz Posnikovog epitimijnog nomokanona tipično je hrišćanska, i proistekla je iz koncepta koji slavi vrlinu suzdržavanja od seksualnih želja.

Ipak, u toku jednog seksualnog čina moglo se istovremeno učiniti više telesnih grehova. Moglo se, takođe, upustiti i u više „neprirodnih“ odnosa. Da bi ilustrovao svoje tvrdnje, anonimni autor–duhovnik je izneo više neobičnih primera. U kontekstu „neprirodnih“ odnosa on je upozorio, na osnovu više kaluđerskih ispovesti, da telesni greh skotološtva nije morao biti učinjen samo sa životinjom suprotnog pola (Суворов 1901, 427; Заозерский и Хаханов 1902, 27; Paverd 2006, 43, 85–86; upor. Troianos 1989, 46), dok je kao jedan od gnusnijih prestupa izdvojio homoseksualni incest trojice braće (Суворов 1901, 427; Заозерский и Хаханов 1902, 29; Paverd 2006, 43, 88–89; upor. Troianos 1989, 46). Ovaj greh je dobrovoljno ispovedio, kako u tekstu stoji, „srednji“ brat koji je učinio i najteži oblik greha, jer je podjednako bio aktivni i pasivni učesnik: ot pr’vago postradav i tretijemu stvoriv. Zarad neophodne pripreme i obuke duhovnika, u knjizi se sa više detalja opisuju pomenuti telesni grehovi i pažljivije ukazuje na njihovu razuđenost. Iz navedenih razloga podaci o homoseksualnosti i vrednovanju istopolnih odnosa znatno su sadržajniji od drugih srednjovekovnih crkvenopravnih zbornika. U tekstu se ne ukazuje samo na prepoznavanje različitih uloga seksualnog odnosa, već i na njegove oblike, ili se ukazuje na znatne starosne razlike među učesnicima, i sve to u kontekstu penitencijalne prakse. Kao osnovni oblici muškog istopolnog odnosa navedeni su uzajamna masturbacija, takozvana suguba malakija (Троицки 1956, 67), interkruralni ili međubedreni odnos i analna penetracija koja je ujedno predstavljala i najteži homoseksualni greh.

Učesnik homoseksualnog odnosa mogla je biti mlada osoba dečačkog, „otročkog“ uzrasta. Ukazivanjem na ovu pojavu, anonimni autor ne prepoznaje pedofiliju kao greh, već mu je namera da ukaže na profesionalna ograničenja u budućem životu maloletnog učesnika. Zapravo, kao jedan od sedam telesnih grehova naveden je u grčkom tekstu greh paidophthoria (v. gore), ali ne u značenju razdevičenja dečaka – što je uobičajeno značenje ove reči (“corruption of boys”, Lampe 1961, 997) – već kao seksualni odnos sa devicom (otrokovicom) mlađom od 16 godina. Istopolni odnos sa dečakom ili adolescentom, sa druge strane, predstavljen je samo u okviru homoseksualnog greha, što na osoben način ilustruje srednjovekovne stavove o navedenim seksualnim odnosima. Slični pogledi mogu se prepoznati i u slovenskom prevodu Posnikovog nomokanona. Grčka reč arsenokoitia nije prevedena odgovarajućom reči muželoštvo, već izrazom s’ otroč’skim polom (Суворов 1901, 426; Заозерский и Хаханов 1902, 25).24 U primeru homoseksualnog odnosa sa dečakom prepoznaje se praktični značaj razlikovanja različitih oblika homoseksualnog čina radi moralnog vrednovanja njegovih učesnika. Osobi koja je u ranoj mladosti doživela analnu penetraciju (v’ prohod) i koja se zbog svog uzrasta nije mogla smatrati grešnom, bilo je onemogućeno da postane sveštenik. Takva osoba smatrala se nepovratno nečistom – i sasud razbijen bist, lakonski je rečeno tim povodom. To, ipak, nije važilo za maloletnog učesnika interkruralnog odnosa (Суворов 1901, 428; Заозерский и Хаханов 1902, 55; Троицки 1956, 70; upor. Troianos 1989, 44; Левин 2006, 344).

Izgleda da se u krugovima učene crkvene elite pitanje učestvovanja pojedinca u homoseksualnom odnosu tokom rane mladosti smatralo prilično važnim prilikom izbora u sveštenički čin, te se navedeni pasus iz Posnikovog epitimijnog nomokanona prenosio u druga pisana dela. Unesen je u Sintagmu Matije Vlastara, kao deo poglavlja o homoseksualnosti (Синтагмат, 108) i zadržan je u kasnijoj Vlastarevoj redakciji Posnikovih pravila (Троицки 1956, 69–70), da bi preko Skraćene Sintagme srpskih pravnika (Флоринскій 1888, 119) postao deo Dušanovog zakonodavstva. U svakom slučaju, nezavisno od seksualnog iskustva koje je pojedinac mogao imati u ranoj mladosti (pre nametnutog nego željenog), sveštenik nije smeo biti osoba sklona homoseksualnim vezama. Seksualna čistota sveštenikove profesije čuvala se i prilikom drugih oblika seksualnih aktivnosti koje su crkveni autoriteti označavali kao „protivprirodne“ a nisu bile homoseksualne, kao što je odnos sa ženom otpozadi, s’ ženoju svojeju črez estestvo25 (Павлов 1897, 330–331; upor. Левин, 345–346).

Analizom propisanih kazni iz Epitimijnog nomokanona Jovana Posnika i manjih penitencijalnih sastava iz trebnika, zatim kanonskog prava iz Svetosavskog nomokanona i Pune i Skraćene Sintagme Matije Vlastara, uočava se postojanje znatnih razlika u kažnjavanju prestupnika. Petnaestogodišnje i duže kazne iz kanonskog prava skraćene su u Epitimijnom nomokanonu Jovana Posnika i u drugim penitencijalnim sastavima na svega nekoliko godina. Ovo ne bi trebalo da dovede do jednostranog zaključka da su u penitencijalnoj praksi, što znači u svakodnevnom parohijskom životu, navedeni prestupi smatrani za manji greh nego što je to predstavljeno u kanonskom pravu. Ovde se zapravo radi o dva različita koncepta penitencijalne prakse i pastirskog delovanja – dugogodišnja odlučenja od crkve (zabrana pričešća) zamenjena su dvogodišnjim i trogodišnjim epitimijama uz obavezan post, metanija (poklone do zemlje) i davanje milostinje. Pravila Jovana Posnika Vlastareve redakcije propisivala su za homoseksualni prestup trogodišnju zabranu pričesti, uz post suhojastija i 200 metanija dnevno umesto petnaestogodišnjeg odlučenja sv. Vasilija Velikog. Nešto veća kazna, poređenja radi, propisana je za preljubu u vidu trogodišnje epitimije i 250 poklona dnevno, a za incest, trogodišnja epitimija i 300 dnevnih poklona (Троицки 1956, 68, 69).

Navedeni tip kažnjavanja ušao je i u manje penitencijalne sastave koji su imali veliki praktični značaj u pastoralnoj praksi. Oni su se često prepisivali u trebnicima u kojima se nalazio i Čin svete tajne ispovesti, i na taj su način, doslovno, bili „pri ruci“ duhovnicima i sveštenstvu. U njima je petnaestogodišnje odlučenje sv. Vasilija Velikog skraćeno na dvogodišnju epitimiju uz post i 200 metanija dnevno, što predstavlja modifikaciju pravila Jovana Posnika28 (Jagić 1874, 135). Ista dužina trajanja epitimije i broj dnevnih poklona propisani su za preljubu, dok je za blud to bila jednogodišnja epitimija (Jagić 1874, 134). Greh incesta smatran je najtežim i za njega je propisana trogodišnja epitimija i 500 dnevnih poklona (Jagić 1874, 135). U pojedinim penitencijalnim sastavima ili njihovim delovima posvećenim monaškoj disciplini, određena ponašanja i postupci izričito su bili zabranjeni samo monasima, često uz preteće tonove: ukoliko bi dvojica kaluđera spavala u jednoj postelji, smatrali bi se bludnicima i to od strane samog Isusa Hrista (Jagić 1874, 132).

Penitencijalna praksa bila je osetljiva na učestalost prestupa i na starosnu dob prestupnika prilikom propisivanja epitimije. Ukoliko se radilo o telesnim gresima, na težinu kazne uticalo je i bračno stanje prestupnika. Olakšavajuće okolnosti uvedene su, kao što je rečeno, već na Ankirskom pomesnom saboru povodom osude skotološtva. U Epitimijnom nomokanonu Jovana Posnika kazne za homoseksualni prestup i skotološtvo mogle su biti za godinu dana kreće (smanjene sa tri na dve godine) ukoliko bi se prestup dogodio samo „jednom, dva ili tri puta“, ili je učinjen iz neznanja ili zbog nepismenosti, odnosno zato što prestupnik „nema ženu“ ili je mlađi od 30 godina (Заозерский и Хаханов 1902, 47; Paverd 2006, 46, 114). Pogledi u vezi sa „olakšavajućim okolnostima“ povodom sodomskog bluda i skotološtva prenošeni su u pokajničku praksu i putem manjih penitencijalnih sastava pri trebnicima (Jagić 1874, 137, 140). Granica od 30 godina ostajala je uglavnom nepromenjena ili je bila neodređeno opisana terminima u mladosti i starosti ili sredovečan, dok je dužina trajanja epitimije, kao i broj obaveznih dnevnih poklona mogao biti ponegde i drugačije propisan.

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"

Oceni 5