Priča o legendi
Bob Dylan

Photo: www.wired.com

Bob Dylan: Biblija neke nove religije

Četrdeset prvi album Bob Dylana Time Out Of Mind koji se pojavio ovih dana (1997. godina) izazvao je lavinu tekstova o ovom pedesetšestogodišnjaku koji je "inkarnacija supkulture" i čija je muzika obeležila vreme u kojem živimo. Svaki fenomenolog popularne kulture, rock kritičar ili novinar našao se pozvanim da izjavi nešto ovom prigodom. Gomila opštih mesta i visokoparnih floskula je izrečena. Svi sve znaju o ovom mrzovoljnom i ćutljivom čoveku, koji je vođen profinjenom mizantropijom, orijentišući se prema delima svojih prethodnika - Woodie Guthrieja i Robert Johnsona, pre svih - stvorio koordinate nove osećajnosti. Stotine knjiga je napisano o Bob Dylanu. Publicisti raznih orijentacija bavili su se "fenomenom Dylan", osvetljavali ga sa raznih strana, pokušavali da definišu tokove njegove karijere, da otkriju tajnu njegove muzike i korene relevantnosti koja nema premca u svetu popularne kulture. Pre nekoliko meseci Greil Marcus je objavio knjigu Invisible Republic: Bob Dylan' s Basement Tapes, publicističko remek-delo koje se bavi samo jednim delom Dylanove karijere, onim vezanim za nastajanje čuvenih snimaka 1967. godine. Razmatrajući svojstva pesama nastalih u toku tog sessiona s članovima sastava The Band, Marcus zapaža da sve Dylanove pesme imaju podtekst, ili kako on kaže "second mind", koji se odnosi na kolektivne uspomene vezane za život u starim postojbinama i na novim granicama, na nadu u novu domovinu koja neće samo biti zemlja meda i mleka već i Utopija jasnih i čistih moralnih nazora, na rast i prosperitet jedne nacije zasnovan na otimačini i rušenju prethodnih svetova. Bob Dylan je uspeo, da parafraziramo Burgessa, da kroz tradicionalno dođe do novog i modernog.

Na kraju filma Phil Kaufmana Lutalice postoji scena koja najbolje oslikava značaj Bob Dylana u "gibanjima" koja su zahvatila supkulturu mladih u drugoj polovini XX veka. Mladi junak tog filma, izdanak italijanskih doseljenika mafijaške provenijencije, rastaje se od svoje drage koja je sasvim drugačijeg socio-kulturnog backgrounda: devojka s koledža, viša srednja klasa i tako to. Dok on odlazi ka svojoj italijanskoj četvrti da tamo jednog dana postane mafijaš i kriminalac, njegova bivša draga ulazi u neki kafe u Grinič Vilidžu. Dok otvara vrata i zamiče unutra na podijumu se vidi dobro znana silueta i čuje poznati unjkavi glas: to Bob Dylan peva The Times They Are-a-Changin. Tako se negde početkom šezdesetih podelio svet mladih. Jedni su ostali robovi životnih modela svojih roditelja, a drugi su krenuli u avanturu pronalaženja novog sveta i novih vrednosti predvođeni mladim folk pevačem iz Minesote čije je ime bilo Robert Zimmerman, a pseudonim Bob Dylan.

Danas, četrdesetak godina kasnije, ne zna se ko je od dvoje junaka Kaufmanovog filma bolje izabrao. Zna se, međutim, nešto drugo. Bob Dylan je postao jedna od najznamenitijih figura našeg veka. Podarivši rocku poeziju, on je kao neki hrabri srednjovekovni moreplovac otkrio potpuno nove oblasti duhovnog života u kojima će generacije i generacije moći da sanjaju hilijastične snove. On je za popularnu muziku "uradio isto što i Ajnštajn za fiziku"- kažu neki.

Svoju četrdesetak godina dugu karijeru Dylan je, stalno menjajući pravac kretanja, uspeo da održi vitalnom do danas. Početkom šezdesetih, oslobađajući folk pesmu viška socijalnog i političkog angažmana, i učinivši je ponovo ličnim iskazom talentovane individue, Dylan je revitalizovao taj žanr. Nekoliko godina kasnije, kad je 25. jula 1965. godine na Njuport folk festivalu uključio svoju gitaru u struju i u pratnji Paul Butterfield Blues Banda krenuo da praši Maggie's Farm, na opšte zgražanje folk purista, dok je Pete Seeger jurio da mu sekirom iseče struju, Dylan je otvarao novo i najlepše poglavlje popularne muzike. Kad je 1968. godine, potpuno ignorišući baroknu psihodeliju koju su The Beatles godinu dana ranije naturili albumom Sgt. Pepper, snimio sa nešvilskim veteranima - Charlie McCoy, Kenny Buttrey i dr. - al-bum John Wesley Harding sa country i folk baladama prožetim biblijskom mitologijom, on je, baš kao i narednim Nashville Skyline iz 1969. godine, iznova uspostavio vezu između folka, countryja i rocka. U svim Dylanovim menama konstanta su bile odlične pesme, mudri stihovi i poseban sentiment u kojem se dodiruju tiha rezignacija, fina melanholija i čvrsta odlučnost individue od integriteta da hrabro i odlučno odgovori na izazove vremena.

Nekoliko datuma u karijeri Bob Dylana je od izuzetne važnosti. Januara 1961. godine Dylan, u to vreme još uvek Robert Zimmerman (pseudonim će uzeti avgusta 1962. godine po velikom velškom pesniku Dylan Thomasu), stiže u Njujork da bi posetio svog idola Woodie Guthriea u bolnici. "U to vreme bio sam Guthriejev džuboks" - seća se Dylan. Prvi njujorški nastup imao je u aprilu te godine u dvorani Gerde's Folk City u okviru koncerta koji je održao John Lee Hooker. Nastupio je s repertoarom sastavljenim od guthriejevskih balada i tradicionalnih melodija sa svojim originalnim stihovima. Kritičar "New York Timesa" Robert Shelton skrenuo je pažnju glavnom A&R čoveku Columbie John Hammondu na mladog folk muzičara. Ubrzo je bio sklopljen ugovor. Tako je započela najveća karijera za koju popularna umetnost zna.

Mladi folk muzičar prozračnog lica i kovrdžave kose bio je dobro prihvaćen od njujorške folk komune. Phil Ochs, Peter Yarrow i Ramblin' Jack Elliott postali su veliki prijatelji Bob Dylana. Joan Baez i više od toga. Prvi Dylanovi albumi kretali su se u okvirima estetike karakteristične za njujoršku folk-scenu. Dominantna forma izražavanja bila je tzv. "protestna pesma" u kojoj su se u obliku folk napeva iznosili socijalni i politički komentari. Neke pesme sa albuma The Freewheelin' Bob Dylan iz 1963. godine, kao što su Blowin' ln The Wind, A Hard Rain's Gonna Fall i Masters Of War postale su klasici tog žanra. Svoju protestnu fazu Dylan je završio pesmom My Back Pages sa albuma Another Side Of Bob Dylan koji je izašao 1964. godine. Maja te godine otišao je na turneju po Engleskoj tokom koje je upoznao Beatlese i Stonese i čuo kako Eric Burdon sa Animalsima peva House Of The Rising Sun. To iskustvo mu je pomoglo da shvati snagu rocka. "To što ti pišeš je sranje, jer je politika sranje", govorio je Dylan Philu Ochsu u to vreme - "To je sve nestvarno. Jedino stvarno je ono u tebi. Tvoja osećanja. Svet je - apsurd". Više nikad nije napisao eksplicitnu protestnu pesmu. "Prestao sam da razmišljam u socijalnim terminima. Ja stvarno nisam deo nijednog društva", citira Bob Dylana Anthony Scaduto u svojoj knjizi Bob Dylan koja je po opštem mišljenju najbolja biografija ovog muzičara dosad napisana.

Tranziciju ka rock zvuku Bob Dylan je započeo već na albumu Bring It All Back Home koji je objavljen 22. marta 1965. godine. Neke od pesama - Subterranean Homesick Blues, Maggie's Farm - snimljene su u pratnji rock benda. Na ovoj ploči se nalazi i jedna od najpoznatijih pesama ovog autora Mr. Tambourine Man, koja je već bila hit za The Byrdse.

Onda je došao već pominjani 25. jul 1965. godine i Dylanov nastup sa Paul Butterfield Blues Bandom na Njuport folk festivalu koji je izmenio rock. Bio je izviždan za vreme tog nastupa. Morao je, čak, da u jednom trenutku napusti scenu i skine električnu gitaru. Pete Seeger tvrdi da je Bob Dylan plakao iza scene, što ovaj, naravno, negira. Zanimljiva je opservacija Robija Nemečeka, velikog Dylanovog fana i najboljeg poznavaoca njegove muzike kog znam, koji poseduje piratski snimak Dylanovog nastupa na teniskim terenima Forest Hilsa nekoliko dana kasnije. I u toku tog koncerta folk puristi su izviždali Dylanov električni rock. Međutim, kako kaže Robi, oseća se da mu oni više zvižde iz zavisti nego zbog toga što su nezadovoljni kvalitetom njegove muzike. Njujorški folk krugovi su bili besni jer je njihov štićenik pronašao novu viziju koja će ga odvesti do neslućenih visina, dok su oni osuđeni na trajno ruminiranje sto puta prežvakanih tema. Eric von Schmidt, zanimljiv lik sa te scene, ima svoju teoriju o Dylanovom nastupu s grupom Paul Butterfielda. On, naime, smatra da je to bio slučajan nastup a ne plod promišljenih aktivnosti. Bilo kako bilo, rock posle Dylanovog nastupa na Njuport folk festivalu više nije bio isti. Došlo je do furioznog amalgamiranja duboko ličnih, idiosinkratičkih, poetskih opservacija jednog talentovanog čoveka i rezolutne rock i r&b svirke blues benda. Tako je stvorena nova muzička forma najpogodnija za izražavanje osećanja i dubioza našeg vremena.

Muzika koju je Dylan stvarao i snimao 1965. i 1966. godine potpuno je izmenila popularnu muziku. Folk, literatura i 4 rock su na albumima Highway 61 Revisited (1965) i Blonde On Blonde (1966) bili povezani u klupko novog i autentičnog iskaza do tada nepoznatog u svetu popularne muzike. Na albumu Highway 61 Revisited došlo je do erupcije r&b žestine koja je kaustičnim Dylanovim stihovima dala novu dimenziju. Zvukom su dominirali razorna gitara mladog čikaškog blues virtuoza Michael Bloomfielda i hirovita organa Al Koopera. Bila je to prava pratnja za nadrealne ekspresionističke tekstove Bob Dylana. Like A Rolling Stone, Ballad Of A Thin Man, From A Buick 6 i druge pesme, mada duboko ukorenjen u rhythm & blues tradiciju zvučale su - i još uvek zvuče - kao nešto potpuno novo, što se do tada nije čulo.

Sledeći album Blonde On Blonde Dylan je snimio u Nešvilu s tamošnjim session muzičarima. Bio je to opet iznenađujući korak i pun pogodak. Singl sa ovog albuma Rainy Day Women # 12 & 35 bio je No2 na američkoj top-listi u aprilu 1966. godine. O značaju te ploče najbolje govori izjava poznatog country muzičara Charlie McCoya u kojoj se kaže da Nešvil posle albuma Blonde On Blonde više nije bio isti. U to vreme Bob Dylan je već bio prodao više od deset miliona ploča.

U narednim godinama Bob Dylan je nastavio da snima ploče od kojih su neke bila prava remek-dela - John Wesley Harding (1967) i Blood On The Tracks (1975) - a neke "obični" odlični albumi. Pisanje o svakoj od tih ploča daleko bi nas odvelo. Postoji jedan trenutak u karijeri Bob Dylana koji se, međutim, ne sme preskočiti. Radi se o njegovom angažmanu u nastajanju filma Sam Peckinpaha Pat Garrett And Billy The Kid početkom sedamdesetih godina. Susret ovih dveju individua od kojih jedna personifikuje staru Ameriku tradicionalnih zapadnjačkih vrednosti, a druga nov liberalni duh Istočne obale, istorijski je u svakom smislu. Njihov umetnički susret u nezaboravnoj i najpatetičnijoj sceni ikad snimljenoj, onoj kad Slim Pickens umire na obali potoka dok rumeno sunce zalazi, a njegova bespomoćna žena ga nemo gleda i dok se odnekud čuje Dylanova Knockin' On Heaven's Door, civilizacijski je čin nepredvidljivih personalnih reperkusija. Svako ko je umeo tu scenu da vidi ostao je zauvek prožet veličastvenom emocijom koju ona emanira i postao bar malčice bolji i srećniji čovek. Peckinpah se ljutio na producente svog filma zato što su nezgrapnim intervencijama od njega napravili delo koje govori o obračunu dvojice revolveraša. Pat Garrett And Billy The Kid, u viziji svog autora, trebalo je da bude film o vremenu koje teče i promenama koje donosi. Mnogo godina kasnije, ovih dana zapravo, Bob Dylan je snimio ploču Time Out Of Mind koja se bavi tom temom.

Mat Snow, glodur časopisa "Mojo", mudro je primetio da glavni kvalitet Dylanovih pesama čini utisak da one nisu napisane već da su zapamćene. Zapamćene u nekim nadnaravnim, arhetipskim situacijama u kojima se ljudska sudbina očituje u svoj svojoj tragičnosti i veličanstvenosti. Dylanov poetsko-muzički opus se doima kao Biblija neke nove religije koja svoje bazične postulate crpi iz sirovih životnih fakata svakodnevnih sudbina.

U intervjuu koji je dao "Newsweeku" 13. oktobra ove (1997) godine Bob Dylan kaže: "Ja ne znam ko sam. To mi čak nije ni važno." U spomenutom filmu Sam Peckinpaha Dylan igra bezimenog revolveraša koga svi zovu Alias. Dobro je ovaj tekst završiti na način na koji je to učinio Michael Watts u "Melody Makeru" 3. februara 1973. godine:

Pitaš ko je Bob Dylan? On je Alias. Alias ko? Alias svakog od nas!

* Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „Bolja prošlost: Čuvanje muzičke istorije“ koji sprovodi XXZ magazin, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije

*Tekst je objavljen u decembru 1997. godine u XZ magazinu broj 12

Oceni 5