Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života Jugoslavije 1940-1989” (62)
Bobba 06 S

Beograd, ranih šezdesetih: Boba Stefanović sa Sanjom iz grupe Sanjalice

Photo: Foto dokumentacija TV Revija

Boba Stefanović: Zlatni dečko

Apsolutni sluhista: Boba Stefanović na početku karijerePisali su o njemu kao „setnom, romantičnom, skromnom i sasvim običnom mladiću koji najradije nosi narandžasti džemper sa rol kragnom i igra se sa malim automobilčićima na struju"; predstavljali su ga kao uzornog i primernog omladinca koji ume da vodi računa o sebi, svom glasu i ponašanju; obavezna je bila napomena da je karijeru počeo u VIS-u „Zlatni dečaci" i da je s njima proveo pet „nezaboravnih godina"; docnije su otkrili da je pevač „neograničenih vokalnih mogućnosti", da ima „stila, inteligencije, talenta za komponovanje, pisanje stihova, crtanje, sviranje, kreiranje modela"; zamerali su mu što je lud za automobilima i što vozeći brzo „ne zna za strah i oprez" (Nada Knežević). Konačno, zvali su ga samo Boba, unapred znajući da je to dovoljno za generaciju šezdesetih kojoj je lomio srca nežnim pesmama, uz čuveni pozdrav „Obriši suze, draga"!

Životni i muzički rodoslov mladog Slobodana Stefanovića ipak nije bio toliko idiličan kako su melodramom nadahnuti komentatori tog vremena mislili da jeste. Ispod površinskog kopa koji je glamurom pozivao na raskalašnu sentimentalnost, krile su se slike grubog i stvarnog života u kojem nije uvek bilo mesta za raskalašnost i sentimentalnost.

Otac mu je iz Srbije; majka Hercegovka, iz svešteničke familije. Venčali su se pred rat, a onda je Milivoje Stefanović, Bobin otac, krenuo u partizane, postao narodni heroj i nakon rata direktor „Tanjuga". U bolnici na Dedinju, u Beogradu 21. maja 1946. rođen je sin Slobodan koji oca nije stigao da upamti: u sklopu informbirovskih čistki, ali optužen i sklonjen zbog drugih grehova, Milivoje je 1948. krenuo na dugo putovanje na Goli otok gde je proveo osam još dužih godina.

Po kratkom postupku Stefanovićima je oduzet stan na Terazijama, pa je familija u reduciranom sastavu - bez glave porodice - preseljena u Molerovu ulicu.

Zlatni dečaci: Borko, Boba, Duda, Borko i Vili

Još kao klinac, Boba je pokazivao izraziti talenat za crtanje: 1950. dobio je nagradu na Čikaškoj izložbi dečijih crteža i tako po prvi put branio boje Jugoslavije, mada mu je bilo samo četiri godine! S muzikom je prvi put došao u dodir u drugom razredu osnovne škole kad mu je njegov najbolji drug, danas pokojni Borko Kacl, pokazao gitaru koju su mu roditelji poklonili za katolički Božić. Na toj gitari svirali su i učili se klinci iz čitavog kraja, a Boba je prvi ukapirao nekoliko akorda, jer je - sam priznaje - apsolutni sluhista i „urođeni talenat za muziku", što je božji dar koji se ne odbija.

Školski drugovi: Boba Stefanović i Borko Kacl

U Bobinom susedstvu stanovao je Braca Lekić, momak koji je bio oduzet, ali je neobično voleo muziku. U Bracinom stanu, krajem pedesetih, stanovali su neki studenti iz Burme koji su posedovali tadašnje čudo tehnike - gramofon na struju! Još veće čudo predstavljale su originalne ploče Bila Haleja i grupe „Komets", Litl Ričarda, Hari Belafontea i Pet Buna. Opijen novim, uzbudljivim muzičkim zvucima Zapada, Boba je već tad prodao dušu đavolu. Slušajući ove ploče, mašta mu je ubrzano radila i bežala od seoskih pejsaža Beograda koji je tad bio sav u livadama i poljima, pun dudova, sa decom čija je osnovna razonoda bila udaranje krpenjače i vožnja kolica sa kuglagerima. Prva pesma koju je naučio da odsvira na gitari bila je „Priča o Adamu i Evi" Pol Enke, jer je bila zgodna za pamćenje. Sastojala se iz dva akorda, A-mol i E-7, preko kojih je Boba stekao prva laička, znanja o muzici.

„Zlatni dečaci - odlični đaci"

Promenili ime: Prvo su se zvali 'Tigrovi' a na predlog Nikole Karaklajića postali - 'Zlatni dečaci'

Slučaj je hteo da u školi Boba bude u društvu sa decom bogatijih, imućnijih roditelja. „Bio sam nekakva prišipetlja, ličio na ružno pače kog niko ne primećuje, uvek najmanji u razredu, stalno najneugledniji klinac kog su stalno zezali, i koji bi, kao mali Napoleon, umeo da pripreti: ‘Videćete kad porastem!’...”. Došla je i era zaljubljivanja i udvaranja devojčicama koje su i tad padale na materijalna dobra poput bicikla čije je posedovanje dizalo cenu svakom klincu. Borko Kacl, dete iz vrlo bogate kuće, stalno je pozajmljivao bicikl mladom Bobi koji je brzim vožnjama i akrobatikom na dva točka pokušavao da stekne naklonost šarmantnih pionirki. Među najpopularnijim devojčicama u školi - starija od Bobe godinu dana - nalazila se i Lokica Stefanović i već tad pokazivala izuzetne osobine vođe! Iste, liderske ambicije pokazivao je i Boba, pa je logično što se Stefanovići koji, inače nisu u rodu, baš nisu ni slagali, dok nisu sazreli i shvatili da nam lidera nikad nije dosta i da za svakog ima mesta!

Dolaskom u gimnaziju, Boba je oko sebe počeo da okuplja drugove koji su vodili sasvim drukčiji socijalni život i koji su ga još u osnovnoj školi izbegavali...

Najveći mecena beogradskih rock grupa šezdesetih: Nikola Karaklajić prvi urednik Džuboksa

- Bio sam, u stvari, jedno tužno dete. Odrastao sam bez oca, majka je mnogo radila, a ja sam uvek bio na svoju ruku. Gonila me je neke pubertetska snaga, pa sam sve te drugove koji su bili „iznad" mene uspeo da “uštrojim" mojim poznavanjem muzike. Jedini koji je imao gitaru bio je bogati Borko, pa sam po uzoru na nju odlučio da napravim bas gitaru; našli smo nekakav mikrofon, pravu skalameriju od pet kila; ubacivanjem mikrofona sa telefona u običnu gitaru dobili smo električnu - i tako smo, na jedvite jade, oformili prvi bend. Njegovi članovi bili su bubnjar Dušan Banović (doskora član grupe „Ekstra Nena", a sad menadžer hotela „Taš"), sin novinara „Politike" Gojka Banovića; klavijature i orgulje svirao je Predrag Lukić-Duda, koji te jedini imao predstave o klaviru, jer je na nagovor majke, pohađao privatne časove; basista je bio Vidoje Brajović-Vili, sin generala Petra Brajovića, mladić koji nije inklinirao velikoj muzikalnosti, ali je od svih nas bio viši, imao je gotovo dva metra, izgledao markantno, a bio u situaciji da uloži u opremu i instrumente; Borko Kacl bio je sin bogatog inžinjera, preko koga smo, uglavnom, nabavljali sve što je sa Zapada moglo da se dovuče. Tako je stvoren bend koji će se kasnije zvati „Zlatni dečaci".

Među kablovima: Boba StefanovićU Molerovoj 33, već je radio poznati klub „Euridika" u kojem je bila najlepša bašta Bobine mladosti. Za ono vreme ozvučenje je bilo sjajno: imali su bas-refleks kutiju i ogroman zvučnik koji je konstruisao Frane Supilo, budući ton-majstor u Studiju 5. U klubu je svirao trio Saše Radojčića: Lale Tošić, bubnjar, Rade Kabaljero, gitarista, i Saša na klaviru. Bio je to autentični beogradski džez-trio, sastav koji je dizao na noge tadašnji muzički Beograd.

Boba, Dušan, Duda, Vili i Borko u međuvremenu vežbali su mladalačkim entuzijazmom, i na predlog temperamentnog Stefanovića dali sebi ime „The Tigers" („Tigrovi"). „Tigrić Boba" - kako su ga zvali - često je slušao i gledao trio Saše Radojčića, stojeći napolju, vireći kroz baštenske rešetke. U tom zatvorskom položaju primetio ga je slučajno - danas pokojni - Rade Kabaljero, uveo u klub i počeo da moli Radojčića da „malog pusti da peva", jer „mali ima talenta", „već se priča o njemu". Saša je nevoljno pristao, a mladi Boba oduševio je publiku. Pevao je „I'll Be Home" Pet Buna manirom iskusne zvezde, mada mu je bilo tek 15 godina!

Koristeći svoj novostečeni uticaj u „Euridici", Boba je u klub uveo i „Tigrove" koji su tu neko vreme svirali. Čuo ih je Nikola Karaklajić, tadašnji glavni mecena mladih beogradskih grupa, i pošto se konsultovao u XIV Beogradskoj gimnaziji gde mu je direktorka rekla da su mladići „zlatni dečaci", predložio da Boba i drugovi promene ime. Bilo je to 1962. godine.

- Tako se u novinama pojavilo nekoliko članaka o nama, a jedan je imao naslov „Zlatni dečaci - odlični đaci"! Bili smo stvarno dobri đaci, divno smo svirali, mada je to, biću iskren, profesionalno bilo loše. Jedini koji je tu imao snage da „zagrize" bio je Borko, rođeni muzičar, dok sam ostale morao da učim, bez obzira što sad to zvuči prepotentno... U „Euridici" su krenule igranke na kojima su zajedno svirali trio Saše Radojčića i „Zlatni dečaci", a ja sam opsluživao obe grupe. Honorara nije bilo. Za pevanje se nije plaćalo! Sećam se da sam jednom dobio poziv da idem negde u Bosnu, na koncert, zajedno sa Cunetom: dobro smo se najeli i napili - i to nam je bio jedini honorar.

Koncert u Engleskoj

Stići sa pesmom na radio nije bilo lako. Tadašnji radio oci zazirali su od rok muzike, „čupavaca", električnih gitara i sličnih nastranosti kojima se, tvrdilo se javno, podriva savršen moralni sistem vrednosti ovdašnje socijalističke zajednice. Shvativši da moraju da budu lukavi, „Zlatni dečaci", po nagovoru Bobe Stefanovića, odlučuju da ponude moderne obrade klasične muzike. Objavljen je singl s pesama „Labudovo jezero", „Dunavski valovi", „Humoreska" i „Nabuko" - ali ne kod nas, nego u Holandiji, čija je firma „Fontana" prihvatila radio-snimke koje im je lično odneo Nikola Karaklajić. Tek godinu dana docnije, singl se pojavio kod nas, kad su „Zlatni dečaci" već postali neka vrsta kultne institucije i kad su ih uzimali kao primer kako rokenrol može da bude „plemenit" i „bezopasan". Ploču je objavio „Jugoton", sa kojim je, u ime „Zlatnjaka" pregovarao Duško Protić - budući ginekolog - tad njihov menadžer kojije osetio da u ovom poslu može nešto da se zaradi.

- Na koncertima su nas, širom zemlje, sjajno primali. Sećam se da smo u Skoplju gostovali u hali „Kale", pred 4.000 gledalaca, i da je publika reagovala kao da su „Bitlsi" svirali". Tih sezona, 1963. i 1964. kad je rok još bio u povoju i kad je u celoj zemlji radilo možda desetak grupa, mi smo imali čak i kombi za turneju. Velika stvar za ono vreme!

Budući da su instrumentalnim pesmama već razbili led, došlo je vreme da se glas Bobe Stefanovića pojavi na ploči. Sa „Zlatnim dečacima", opet za „Jugoton", snimio je obradu pesme „Devil Woman", nazvao je po naški „Čudna devojka", dok je na B strani bila još jedna obrada iz repertoara grupe „Four Pennies", naslovljena „Napušteni dom". Singl je ubrzo dostigao zlatni tiraž: 100.000 primeraka! Kako se gvožđe kuje dok je vruće, usledio je još jedan singl, treći po redu, ovog puta sa pesmom „Skokien" iz repertoara Luja Armstronga. Boba je hit nazvao „Pamtim taj dan", napisao tekst, otpevao ga uz pratnju drugova i opet je „pao" - zlatni tiraž.

U karijeri koja je bujala, jedan od istorijskih detalja - upamćen i prepričavan - bio je aprila 1964 odlazak „Dečaka" u Englesku, na čijem su tlu, kao prvi jugoslovenski rok ansambl, održali koncert!

- Sve je to zasluga našeg kuma, Nikole Karaklajića. On je u Engleskoj igrao na šahovskom memorijalu „Vinston Čerčil" i pitao nas da krenemo s njim. Nikola je organizovao da nastupamo u dvorani, u kampu „Bognor Rigers", što je nama izgledalo isto tako važno kao da smo u Albert Holu! Prvi put sam bio u Engleskoj, a meni, tad osamnaestogodišnjaku, bilo je to nešto čudesno, neverovatno. Kraj sveta! Još kad smo čuli da je na istoj pozornici pevao Klif Ričard!... To putovanje pamtim i po još jednom detalju. Nekih trideset milja od tog gradića Batlinskampa gde se održavao šahovski turnir, nalazi se - Brajton. Odem tamo i prvi put vidim pravi engleski muzički klub u koji se ulazi sa članskom kartom, osetim šta znači biti u pravom engleskom „pabu". Dok sam šetao gradom, čuo sam iz jednog stana, na prvom spratu neke kuće, momka koji je silovito pevao italijanske pesme! Tek kasije sam saznao da je to Tom Džons, koji je u Brajtonu pohađao školu pevanja i pevao, pamtim, “Ave Maria"! Upravo on mi je bio pevački idol nekoliko godina. Slušao sam ga na koncertima u Las Vegasu, San Remu, Čikagu: uvek sjajan, briljantan!

Nezaboravan koncert u Engleskoj: Slobodan Boba Stefanović

- Naš koncert za mene je bio prava svečanost. Bilo je u publici oko 1.500 ljudi, za mene nezamisliva cifra u poređenju sa „Euridikom". Dok sam pevao na pozornici, zamalo se nisam srušio kad je na mene šiknuo veliki reflektor i obasjao me! Pevao sam prvo „House Of The Rising Sun", a potom „Jovano, Jovanke" u mom aranžmanu. Naš folk su mnogo bolje primili, što me je tad čudilo, nisam uspevao sebi da objasnim!... U Engleskoj smo održali koncert i u „Shoreline" klubu, u kom su nastupali mnogi vrhunski rokerski sastavi, ali o tome u našoj štampi nije bilo reči. Rok muzikom se mediji tad nisu preterano bavili, dok nisu krenule „Gitarijade" za koje su bili zaslužni Dragan Jelić i Branko Bosić, uz podršku „Večernjih novosti". Stigla je 1967. i „Zlatni dečaci" su se rastali...".

Obaveštenje o rastanku stiglo je pismom koje je napisao Boba Stefanović. Između ostalog, u njemu stoji da je “drugarstvo - drugarstvo, ali da je „posao-posao". Jedan od glavnih razloga Bobinog nezadovoljstva bila je strahovita buka na probama, u sobi veličine 3x3 metra! Od te buke - seća se i danas - zamalo nije poludeo!

- Molio sam da se to stiša, da nekako ti zvuci prerastu u muziku, da se ne prepucavamo i svađamo instrumentima, da se lepo dogovorimo... Nije vredelo! U igru je ušla i lova, krenule su svađe, ego-apetiti su porasli. Moje pismo i uslove koje sam postavio nisu uzeli za ozbiljno. Otišao sam. Oni su probali sa nekom zamenom, ali nije uspelo...

U IDUĆEM NASTAVKU: SOLISTIČKA KARIJERA POČINJE FESTIVALIMA

Oceni 5