Bojan Adamič, buntovnik bez saksofona

Sam za sebe Bojan Adamič kaže da je u životu radio sve što mu se prohtelo: bio je muzikant, partizan, komunista, šef orkestra, kompozitor, dirigent, istraživač, urednik, direktor i - večiti alternativac koji je glavom išao ravno kroz zid, paralelno vodeći lične ratove na nekoliko frontova. Priznaje da bi daleko dogurao da je umeo da skrati svoj jezik, ali ga niko u detinjstvu nije naučio da je ćutanje zlato. Zato, ni nekad, ni sad, nikom nije praštao.

Umesto da se prepusti materijalističkoj matici, gde mu je mesto bilo obezbeđeno učešćem u NOB-u i činom kapetana, docnije majora, radije je ostao na obali da se i dalje, bez rukavica, tuče za svoje omiljene principe: slobodu mišljenja i delovanja. I kad je gubio pojedine bitke, poraz je dostojanstveno prihvatao. Znao je da napravi tri koraka unazad da bi u sledećem skoku otišao deset koraka napred, iskreno uveren da nekoliko izgubljenih bitaka ne znače i konačnu kapitulaciju.

Svašta je preturio preko glave. Nekoliko puta u ratu zamalo nije poginuo; bio je teško ranjen; bezbroj puta stavljan na „crnu listu" kao jedan od vodećih džez-ideologa; po zadatku poslat u posleratnu Albaniju u kojoj je osetio strahote srednjeg veka; polemisao s političarima kojima je džez večito bio „sumnjiv" i „opasan", i, konačno, dobio moralnu satisfakciju da je bio u pravu -sloboda je nedeljiva. Ili jeste, ili nije!

Na mnogo načina, Adamič je izuzetak. Tvrdoglavo uporan, nije dozvolio da ga okolnosti oblikuju. Radije je menjao okruženje, ispravno osećajući daje tajna mudrosti u stalnim promenama. Žilav, čvrst i mladalački vitak, po potrebi neuhvatljivo ironičan i zajedljiv - nikako nije prototip generacije koja rezignirano čeka da upiše osamdesetu recku u životnom tefteru.

Dosledan sebi, na naš sastanak u Ljubljani stigao je crvenim ,,pony" biciklom. Nije se čak ni zadihao!

Predratne uspomene

Biografija mu je klasično predratna. Svet je ugledao 9. avgusta 1912. u slovenačkoj Ribnici, gde je živeo do svoje desete godine. Iz Dolenjske se sa roditeljima preselio u Ljubljanu. Po nagovoru oca, muzičkog amatera, Bojan je počeo da uči da svira klavir kod profesora Toneta Ravnika, kod koga je i diplomirao. Do 1941. imao je i diplome orguljaša i trubača, dok je u civilnoj naobrazbi stigao do Pravnog fakulteta na kome je apsolvirao. Usput je učio i kompoziciju, pa je sa teorijskim iskustvom i velikom željom u praktičan svet muzike ušao sa - četrnaest godina. Svirao je klavir u nekakvom triju u kojem su još radili violinista i bubnjar i to je - sam priznaje „bio prvi susret sa zabavnom muzikom onog vremena".

Kad mu je bilo osamnaest godina, ušao je u grupu ,,Ronny" gde se okušao na harmonici i saksofonu, sve dok nije postao član velikog Džez orkestra koji je predratnih godina svirao na Bledu, u „Kazinu". Sastav je bio maltene avangardan. Imali su dva altsaksofona, jedan tenor-saksofon, trubu, trombon, kontrabas, klavir, bubnjeve i violinu!

„Posmatran današnjim očima, orkestar je bio - kafanski. Ali, u ono doba, sastav od tri-četiri čoveka već je bio velika grupa. Kvintete su uzimali samo za specijalne balove, pa je orkestar od čak devet ljudi bio prava senzacija... Struktura publike po plesnim školama bila je specifična. Da biste ušli unutra, morali ste imati 18 godina i dokazati da ste dobar učenik. Često su đaci dolazili u pratnji roditelja. Atmosfera je bila jako građanska, buržoaska. Pored plesa, mladi su učili - manire: kako se dama moli za ples, kako se prati do njenog mesta, sve ono čega danas, na žalost, nema. Možemo mi sad govoriti kako je to malograđanština, ali jedno ‘Dobar dan’ ili ‘Hvala’ deo su kulture i kod Kineza i kod Eskima! I to se učilo! A danas smo to izgubili, čak i romantiku."

 “U tom ansamblu, u kojem sam bio najmlađi, zaveo sam nekakav dobrovoljan red - da niko od mojih muzičara nije ni pušio, ni pio! Posle koncerta bismo u kafani naručili jogurt, mleko ili kiselo mleko. Bio je to naš otpor prema onom silnom pijanstvu koje je pratilo muzičare. U tom zanosu, organizovali smo probe, vežbali, čak i pisali aranžmane što je za ono doba bilo - nečuveno. Na tim osnovama pokušao sam da organizujem grupu muzičara kod kojih je najinteresantnije bilo da su ludo voleli džez - ali sa ritmom nisu imali pojma! Kako smo mi bili aritmični - to se retko čuje!... Jer, kod nas, u Sloveniji, u narodnim pesmama nema ritma, kao u srbijanskom kolu. Sve naše melodije su logične, ali razvučene, što je za plesnu muziku vrlo nezgodno. Zato imamo puno smisla za harmonije, što nije slučaj u drugim delovima Jugoslavije. U slovenačkim selima možete čuti kako vokalni kvarteti improvizuju bez problema i zvuče - savršeno... Međutim, s ritmom je večito bilo muke. Dugo sam, recimo, tražio trubača, i pošto ga nisam našao - lično sam svirao trubu! Danas je, pak, totalno drukčija situacija: ritam je poslednje pitanje koje se postavlja, dok je za nas to bila nerešiva zagonetka. Da se razumemo: mi smo u ritmu mogli odsvirati jedan valcer, polku ili fokstrot, ali sve ono što je karakteristično za džez - sinkope, recimo - za nas je bilo nedostižno".

Familija Adamič u kojoj je otac bio državni službenik, majka domaćica i sestra učenica, živela je, uglavnom, dobro: „Dokaz je pred vama - još sam živ!". Ali, i mladi Bojan počeo je da doprinosi. Za jednu svirku po plesnim večerima u Ljubljani dobijao je 50-60 dinara, i od ušteđevine kupio najbolji bicikl, francuski „Aiglon", koji je koštao fantastičnih 1.500 dinara. Svoju dušu zadovoljio je kad je pred rat pazario pozlaćeni saksofon (uvoz iz Amerike), za čitavih 6.500 dinara, koliko su vredele tri-četiri plate nameštenika u državnoj službi.

Rat ga je zatekao u Ljubljani, u kojoj se, iznenada, osnovalo desetak orkestara. Svi muzičari bili su organizovani u okviru Oslobodilne Fronte (OF); Adamič pamti datum kad se priključio sveopštem narodnom otporu - 8. avgusta 1941. „Svi džezeri učlanili su se u jedan džez-klub koji je bio paravan za delovanje OF. Tu smo se dogovarali, preuzimali zadatke, dok su Italijani još naivno mislili da ‘ko peva - zlo ne misli’. U Ljubljani su naišli na ogroman otpor, ne sluteći šta ih čeka. Dok su Nemci, specijalno ‘esesovci’, tačno znali šta hoće i kakvim sredstvima to da postignu, Italijani su bili zbunjeni, ponašali su se kao žrtve koje su tu slučajno uvučene, bez njihove volje. Ljubljana je za njih postala pakao. Mojom ulicom su italijanski oficiri navečer od šest sati hodali sa dva pištolja u ruci. Nikad nisu bih sigurni šta će iza ugla da ih snađe. Na glavnoj ljubljanskoj ulici, usred dana, ilegalci su razoružali dva karabinjera, skinuli ih do gola i - pustili... Italijani su počeli gubiti živce, hapsiti, slati u logor"

Neizlečivo zaražen džezom, Adamič se i tih ratnih dana snalazio. Iz Nemačke je primao nekakve muzičke revije; u jednoj od ljubljanskih knjižara kupovao note i aranžmane koje su neidentifikovanim kanalima stizale do Slovenije. Na Miklošićevoj cesti, trgovinu s pločama držao je neki mađarski Jevrejin: kad je shvatio da se mladi interesuju za džez, svojim vezama nabavljao je iz okupirane Evrope originalne albume, neke čak sa autentičnim američkim etiketama - mada je lično priznavao da džez ne podnosi, pa je utehu tražio u lepoj zaradi.

Održavajući stalnu vezu s muzikom, negde 1943. Adamič je čuo poverljivu informaciju da se u Zagrebu naveliko svira džez, i da u „Esplanadi" peva izvesni Ivo Robić za koga tvrde da je „savršen pevač". Ne razmišljajući, kao u polusnu, Bojan je odlučio da vozom krene za Zagreb. Putovao je više od dvanaest sati, preko Karlovca, i nekoliko puta bio legitimisan od ustaških patrola. Tek onda je shvatio u šta se upustio, ah, povratka nije bilo. Na njegovu sreću, stigao je živ uveče u Zagreb, odmah otrčao u veliku ovalnu salu „Esplanade" i... „...tamo je sviralo šest-sedam orkestara! Bio sam frapiran, jer su ti muzičari bili daleko ispred nas, pravi majstori. U baru hotela ‘Esplanada’ pjevao je Ivo Robić s kojim sam se te večeri upoznao. Bio je gotovo isti kao danas: taj čovek se tako malo promenio. Bio je ljubazan, pristupačan. Takav je i ostao".

Situacija u Ljubljani bivala je sve teža: mnogi Bojanovi prijatelji nestajali su preko noći, zatvori su bili puni. Čak 21 član džez-kluba pao je kao žrtva fašističkog terora. U takvim okolnostima, septembra 1943. Adamič odlazi u partizane. Prvo je bio kurir, zatim mitraljezac. U zimskoj ofanzivi teško je ranjen. S povređenom kičmom i glavom, sasvim nepokretan, upućen je u bolnicu, i kad se oporavio pridružio se Glavnom štabu NOV Slovenije gde je postao zamenik načelnika za propagandu - sa zadatkom da organizuje vojnu muziku.

Obračun sa Zogovićem

Iskoristivši priliku, Adamič se odmah priklonio džezu. Svirao je ono što je hteo, prethodno dobro istrenirao orkestar - i oduševio političke glavešine koje su bile presrećne da imaju tako dobru muziku. „Od prvog trenutka zaveo sam svoj stil: sve partizanske marševe pisao sam kao ‘evergrin’, s tim da je u sredini muzika ‘pevala’ refren. Bilo je to nešto posve novo, ali sam moje muzičare tako ‘preparirao’ da su mislili da je to logično i normalno... Muzika svira, svira, onda ostaju samo bubanj i dva duvača - i svi pjevaju, ritmički, sa sinkopama. To je bilo toliko atraktivno i lepo za slušanje, da je prosto neverovatno! Vrlo zadovoljni bili su naš komesar Boris Kidrič i komandant Stane Rozman; ostale pamtim po partizanskim imenima koja smo koristili. Ja sam bio ‘Gregor’, Marijan Brecelj ‘Miha B.’, Boris Krajger ‘Janez’...”

„Posle rata, u Trstu je održano takmičenje bleh muzike. Učestvovali su Englezi, Amerikanci, Francuzi, Italijani i - naši, koji su imali najlošije instrumente i, objektivno, bili najslabiji muzičari. Međutim, izvodili su jednu od mojih stvari s pevanjem; žiri je bio oduševljen i Jugosloveni su osvojili prvo mesto! Amerikanci su bili začuđeni. Interesirali su se otkud nam ta nova muzička rešenja, ne sluteći da nije u pitanju genijalnost, već ‘štos’ koji je nastao iz nužde, jer nisam imao dovoljno muzičara koji bi čitavu pesmu znali odsvirati!"

Čim se rat završio, Adamič je postao urednik i pomoćnik direktora na Radio-Ljubljani. Odmah je stupio u kontakt s „Triglav" filmom i komponovao muziku za prvi slovenački dokumentarac „Mladina gradi" koji je dobio zlatnu medalju na festivalu u Veneciji. Paralelno je radio sa orkestrom - i činilo se da u tolikim obavezama nema mesta za probleme. Ali!

„Još za ratnih dana, džez muzikom ‘zarazio’ sam rukovodstvo koje je bilo svesno i ponosno da ima vrlo dobar vojni ansambl. Po oslobođenju, pokupio sam sve muzičare koji su se vratili u Ljubljanu: neki su bili po lagerima, neki u partizanima - i napravio ansambl koji je jezgro budućeg Plesnog orkestra Radio-Ljubljane, poznatijeg kao Big Bend. Naravno, odmah smo počeli da sviramo džez, slobodno i opušteno; objašnjavao sam da je pod Hitlerom, u Nemačkoj, džez bio zabranjen i da je, valjda, sad trenutak da okusimo draži slobode. Neki su na to kiselo gledali, kao da su osećali šta se sprema. Međutim, Ante Novak, direktor Radija, predložio mi je 1947. godine: ‘Zašto sa orkestrom ne bismo otišli u Beograd i pokazali šta znamo?’. U želji da ostvarimo tu sretnu-nesretnu ideju, pripremili smo dobar program i na ‘Kolarcu’, u Beogradu, zakazali koncert. Predstava nije bila prodata, već rasprodata. Ljudi su u grozdovima visili, upadalo se kroz prozore, milicija uopće nije mogla da zadrži narod koji je provalio unutra. Džeza u Beogradu tad nije bilo; znao sam da takva muzika više nije poželjna - ali to nije znao moj direktor... U sali je bio urnebes! Publika je pošizela, ne samo na muziku Glen Millera, već na melodije Ray Browna ili Ray Anthonyja. Takvu ludnicu samo Beograd može napraviti! Koncert je trajao dva sata... i kad se završio, UDBA je sačekala publiku i počela da - hapsi. Tvrdilo se da je priredbu organizirala Američka ambasada, da su oni kupili ulaznice, želeći da naprave incident!... Budući da sam bio u partizanima, da sam imao medalju za hrabrost i tad, čin kapetana, ostavili su me na miru; čujte, partizani se nisu tek-tako hapsili!”

“Ali, idućeg jutra zvali su me hitno u CK. Došao sam kod Radovana Zogovića koji je odmah skinuo kaput i hteo da me tuče! Vikao je da je to ‘svinjska muzika’, iskoristio sve reči iz propagandnog arsenala, i jasno dao do znanja da repertoar moramo da menjamo. Te večeri, na drugom koncertu na ‘Kolarcu’, sedeo sam za klavirom i pola sata svirao nekakve narodne pesme, dok je orkestar kasnije izvodio valcere, ruske pesme, i nešto što je otprilike ličilo na polku. Bio je to krah džeza. Vratili smo se potišteni kući. S nama je bio i Ante Novak, naš direktor, prvoborac od 1941. koji je bezbroj puta bio na najvišim položajima i isto toliko puta - degradiran. Naviknut na takvu sudbinu, nije se previše uzbuđivao; rečnik koji smo čuli od Zogovića nije bio nov, jer i danas važi pravilo - ako hoćete nekoga upropastit', politika je najbolje sredstvo. Zapravo, jedino. Sjećam se da sam negde pročitao: ‘Ne možete ništa reći, a da vas za to ne objesimo’. Sasvim tačno".

„Čim smo se vratili u Ljubljanu, lavina je krenula. Hteo sam da odgovorim na napade u novinama, ali mi nije bilo dozvoljeno. Drugovi iz Partije imali su apsolutni monopol na štampu. Pisali su da ‘džez muzika nema nikakve umetničke i estetske vrednosti’, da je to ‘čista američka propaganda’, ‘muzika kapitalizma’... i druge očigledne gluposti. Malo po malo, početi su i moje ime da provlače po novinama, da me lagano miniraju. U međuvremenu, dobili smo u Radiju novog direktora (Novak je po ko zna koji put sišao sa scene!). Pozvao me je k sebi na razgovor i pitao me zašto ne odgovaram na tolike napade u novinama. ‘Ne daju mi’ rekao sam mu, i on mi, još naivan, nije verovao. Srećom, bio je član CK Slovenije, okrenuo telefon, razgovarao i poručio mi da napišem odgovor, ali bez vređanja, napada, kvalifikacija. ‘Dok sam ja ovde - rekao mi je - razgovaraćemo samo argumentima’. Na žalost, i on je otišao, pa sam s novom garniturom odmah stupio u sukob..."

Neukrotivog ponašanja i oštrog jezika, Adamič nije umeo da se smiri. Taman kad je izgledalo da je, makar prividno, sve u redu, napravio bi jednu od svojih egzibicija - i čekao posledice. „Jednom me je zvao na razgovor novi direktor. ‘Kako ide s tom tvojom muzikom i programom’ ironično me je pitao. ,’S muzikom dobro’. ‘Čuo sam da me nešto ogovaraš’ ispitivao me je. ‘Da’, potvrdio sam i objasnio: ‘Došao je Maršal u Ljubljanu. Mi smo imali prenos. Svu tešku aparaturu morali smo nositi na rukama, jer automobila nije bilo. A ti si sa službenim kolima otišao na sunčanje, na vikend’... Prebacio sam mu da se komunisti tako ne ponašaju i, logično, nisam ga baš razveselio".

Kaznu nije morao dugo da čeka. Državnim dekretom, Adamič je uoči Informbiroa, 1948. upućen na rad u - Albaniju! „Kako sam se bavio lakom atletikom, u Tirani su me odredili za profesora fiskulture... Albanija je priča za sebe. Jer, ono što sam tamo video nemoguće je zamisliti. Jedan despot, s puškom u ruci, držao je u šaci čitav narod. Sve je bilo kako on kaže: i sport, i politika, i umetnost. Po njegovom naređenju devojke su hodale u kratkim pantalonama, u vreme kad su se na sve strane videle feredže. Devojke su crvenele, umirale od stida - jer je i za nas to bilo premodemo... Silom se išlo u budućnost, protiv tradicija, protiv logike. U celoj Albaniji vrvelo je od sudara ekstrema. Direktor Radio-Tirane, neki Pjetro Kito, jedva je znao da se potpiše, ali je zato slepo kucao na pisaćoj mašini, sa svih deset prstiju! Bilo je takvih kontrasta, pamet da vam stane!... Stanovao sam u najvećem hotelu u Tirani, koji su napravili Italijani. Pamtim da je hotel bio vrlo čist, uredan. U našoj ambasadi je radio jedan Slovenac, Košmrlj, koji je bio savetnik i perfektno govorio albanski. S njim sam se najviše družio, mada sam u Tirani bio neka vrsta ‘crne ovce’. Iz jugoslovenske ambasade nisam dobijao nikakvu plaću (‘Mi te nismo zvali’, rekli su mi); Albanci nisu imali čime da me plate, pa sam više bio gladan nego sit. Kasnije su mi u ambasadi davali nešto para, od kojih sam si mogao priuštiti jedan sendvič dnevno... Hranio sam se u nekoj groznoj albanskoj menzi, ali sam tu video jednu dobru ideju: sve što su jeli - jeli su sa kiselim mlekom! Tog recepta se i danas držim, od bečke šnicle do zelene salate!"

Pored gimnastike, Adamič je u Albaniji počeo da radi sa njihovim radio-orkestrom: svirali su, uglavnom italijanske pesme. Fasciniran albanskim folklorom, Bojan je aranžirao njihove narodne melodije - ali je orkestar odbio da ih takve, u novom ruhu, izvodi. Više su voleli raspevane kancone!

Nedelju dana proveo je na folklornom festivalu u Tirani. Od uzbuđenja, gotovo da ništa nije jeo. Spavao je po nekoliko sati i uživao u rudimentarnom plesu koji je bio životniji od samog života: „Te njihove igre u Karl Majevom ambijentu bile su žestoke, divlje, bez ikakve koreografije; takvo nešto postoji, valjda, još samo u centralnoj Africi. Ali, strast i prirodnost tih igrača je plemenita, uzbudljiva, fascinantna".

Po povratku u Ljubljanu, shodno propisima, Bojan je napisao izveštaj o svom boravku u Albaniji. Nije izostavio nijednu činjenicu. Opisao je sve onako kako je lično video, ali je od nadležnih organa čuo da njegov izveštaj smatraju za „fantaziranje"! Samo nekoliko meseci kasnije, počela je gužva sa Rusima i Informbiroom. Muzički program odjednom je promenjen. Iz etra su nestale ruske pesme, umesto njih stigle su „evergrin" melodije i domaće narodne pesme, ali za džez opet nije bilo mesta.

Džezerske predrasude

Sitni sukobi oko džeza uskoro su eskalirali u principijelno pitanje - kakva muzika priliči socijalističkom Radiju? Na inicijativu Radio-Beograda, iz svih naših centara pozvani su na sastanak u glavni grad urednici, da se na licu mesta dogovore oko uloge džeza u novoj Jugoslaviji.

“U Beogradu nas je, na sastanku, čekalo nekoliko političara zaduženih za umetnost, bilo je tu i par novinara, a od urednika - pamtim Zlatka Černjula koji je sedeo do mene. Uvodničar (čijeg se imena ne sećam) održao je čitavu tiradu protiv džeza: iskoristio je sve termine (‘neprijateljska propaganda’, ‘sredstvo za obnovu kapitalizma’, ‘buržoaski mamac’) da ocrni ovu muziku. Nakon nekoliko rečenica, više ga nisam ni slušao, jedino me je mučilo pitanje ‘Šta sad’. Prvi adut video sam u činjenici da je uvodničar lično voleo džez; bila je to javna tajna! Ali, kako se pod firmom ‘džeza’ tad smatralo sve što nije - klasična muzika, polka ili kolo (‘evergrin’ i pravi jazz kvalifikovani su kao svinjarija prve vrste), počeli smo stručno da raspravljamo šta je jazz, i šta nije ‘jazz’. Predsedavajući nas je neko vreme lepo slušao i onda, pozivajući se na demokratsku proceduru, tražio da se svako od nas pojedinačno izjasni. Slušam svoje kolege: ‘Treba zabraniti...’, ‘Propaganda’, ‘Slažem se sa uvodničarem’, znate već taj rečnik. Dođe red na jednog urednika, negde s juga, ne znam iz koje radio-stanice. Pitaju ga šta on misli o džezu.

- Kod nas je došla drugarica direktor i rekla da se više neće svirati džez - izgovori on u jednom dahu.

Meni je to bio malo čudan odgovor. Primetio je to i drug koji je vodio sastanak i opet ga pitao šta on misli.

- Ja ne mislim ništa, jer je drugarica direktor rekla da se više neće svirati džez - bio je uporan.

Čim se nije izjasnio, bio mi je sumnjiv. Na red su došla dvojica kolega koji su progutali knedlu, ali su se nevoljno složili sa većinom da džez treba maknuti s radija... Nešto da objasnim: svi koji smo bih u partizanima - ipak smo bili jedna kasta. Ne u pravom smislu te reči, kao kasta više, nego kao saznanje da nam se nešto neprijatno ipak ne može desiti preko noći. Dakle, veći osećaj sigurnosti: mi se nismo bojali, drugi jesu - a i jednima i drugima iste stvari mogle su da se dogode. Ohrabren time, znao sam se odbraniti: ne samo pištoljem, već i rečima... U tom izjašnjavanju stiglo se do tromboniste Bradića, iz Zagreba:

- Ja bi' vam rekel da će ta muzika ostat' pa rekli vi i sto puta ne. I, tak'...

Na redu sam bio ja, i kao poslednji - Černjul.

- Potpuno je besmisleno bilo šta govoriti - rekao sam. - Bradić je rekao istinu, s njim se slažem, a ako vas baš interesuje, meni je ovo glupi razgovor, jer će džez muzika pobediti. Međutim, danas ćemo izgubit'... Pokazaće se da smo Bradić, ja i Černjul (za koga sam znao da isto misli, jer je i on bio partizan) u pravu. Bitku smo izgubili, ali ćemo rat - dobiti!

Glasanje je završeno. Džez je zvanično propao, otpisan.

- Sad kad smo izgubili - uzeo sam reč - da nešto pitam. Džez više nećemo svirat'. Shvaćam. Međutim, hoće li mi neko objasniti šta ćemo svirati, ili, još bolje, šta nećemo svirati? Ovo više nije stvar politike, nego stvar stručnjaka. Molim drugove iz Radio-Beograda da nam pokažu neki primer muzike koju ne daju na program, da shvatimo šta ne smemo da emitujemo. Imate li kakve zabranjene ploče? - pitao sam.

- Kako ne. Môre!

- Nemojte môre, dajte jednu, dve. Donesu oni gramofon i ploču. Ja strašno

radoznao da čujem šta su nam spremili kao negativan primer. I... krene muzika! Harry James! Trubač! Svira on u visokim registrima, tehnički perfektno, sjajno.

 - Sad bih htio znati šta sa ovom pločom nije u redu - opet sam insistirao. - Da li je u pitanju ritam, instrument, melodija, harmonije ili trubač ne valja?

- Pa, ritam... - promucao je neko.

- Znači, ritam: „unta-unta-unta". To ne ide. Ali, prosim vas, recite mi: hoćete li i dalje svirat' kola ili su i ona zabranjena? Jer, to je muzički isto. Oprostite, sve je to četiri-četvrtinski ili dvo-četvrtinski takt, identično kao kolo, polka... Dakle, nema više kola na radiju! Dobro, idemo dalje! Da nisu harmonije?

- Jesu! - uzviknuše.

- Ako su harmonije u pitanju, onda treba pritvoriti Ravela, mada je već kasno za njega, pa Debisija, koji su te harmonije koristili. Kod Harryja Jamesa nema nijedne nove harmonije: samo je u komercijalne svrhe iskoristio postojeće... Znači, u budućnosti nema harmonija. Samo jednoglasno! Ali, šta ćemo sa zborovima u crkvi koji koriste harmonije? Sme li ili se ne sme?... Ostavimo crkvu, ali horove zabranjujemo! Pevaćemo jednoglasno, k'o čobani! Shvaćam.

- Je l' možda melodija kriva - nastavio sam. - Dobro, priznajem da je malo neobična, drugačija, ali ima i ozbiljnih muzičara koji prave mnogo gore melodije. Dakle, i oni će nadrljati... Da nisu u pitanju instrumenti? Da nije u njima problem?

- Pa tu su saksofoni... - dobacio je neko.

- Saksofon su pronašli u prošlom stoleću - deklamovao sam. - Koristio ga je Debisi, upotrebljavao ga je Ravel. Nije ga koristio Čajkovski, priznajem, ali zato jeste gomila kompozitora-saveznika za vreme rata. Čak su i Francuzi, koji su mnogo propatili za vreme rata, koristili saksofon. Ali, ako on nije demokratski instrument maknut' ćemo ga iz Jugoslavije, ne?

- Kakva to pitanja postavljaš?

- Praktična, drage kolege, praktična. Moramo znat' sme li se koristiti saksofon ili ne. Da li za to moramo pitati CK? Ili postoji formular, molba, kojom se od Partije traži da dozvoli korišćenje saksofona. I kojeg? Sopran, alt, tenor, sopranino... Da niste pogrešili: da nije sporan instrument - truba?

- Da, truba! - priznali su sa olakšanjem.

- To je, vidite, pametno rešenje. Trubu ćemo lepo skinut'. Baš ću reći Marjanu Kozini koji piše neku simfoniju i puno koristi trube, da ih izbaci van. Mi toga ne trebamo. Mislim da ćemo ukinuti i bleh-muzike jer i u njima ima truba; da ne govorim o „Dragačevskim trubačima", jer je njihova muzika i onako seljačka, bože sačuvaj! Da rezimiram: trube - ne, saksofoni - ne, tromboni - ne, gitara - nikako, bubnjevi - ne, kontrabas - ne, klavir - ne... dakle, svi su ti instrumenti upereni protiv države, protiv socijalističke i komunističke Jugoslavije!

- Ali...

- Znam - objasnio sam im. - Htio sam samo da vam pokažem apsurdnost ove diskusije. Zato mi recite zvaničan razlog zbog kojeg je Harry James skinut sa programa.

Puste oni ponovo ploču. James svira u visokim registrima i na kraju, najednom „padne" u tonalitetu. Stari trubački štos!

- Dobro - rekao sam. - To je već prihvatljivo. Ali, imate li neku ploču od Đilija, slavnog italijanskog tenora?

- Da, da. Naravno.

- Puštate li ga u program?

- Svakodnevno.

- E, pa, vidite, mi ga ne dajemo u program, zato što je bio fašista!

(I shvatate: zato me ne vole. Kad tako nešto počne, onda za mene više nema pardona. Jer, činjenica je bila da je nakon rata Radio-Beograd emitovao Đilija, a da je „skinut" s Radio-Ljubljane jer je bio fašist).

U prostoriji je nastala panika. Ljudi iz Radio-Beograda počeli su da mucaju, da se pravdaju da je Đilji - Đilji...

- Znam - odgovorio sam. - I kod nas je Đilji - Đilji, ali ga zbog njegovog političkog uvjerenja ne puštamo na radiju. Isto kao što ne emitujemo i „Lilli Marlene", jednu vrlo lepu kompoziciju, ali, oprostite, za nju još nije vreme... Uostalom, za vreme rata, ta pesma je bila špica Radio-Beograda, pa je sad ne puštate. Drugo je pitanje je li to dobra muzika? Jeste. A sasvim je nov problem što je ona postala simbol nacizma bez udjela svojih autora (N. Schultze/H. Leip). Prema tome, da razdvojimo političku zloupotrebu od muzičke vrednosti. Zato, donesite „Aidu" gdje peva Đili...

Puste onu ploču i, zaista, u jednom delu, iz visokih registara, Đili se naglo spušta „dole", baš kao - Harry James! Prisutni su se „smrzli": nisu ni reč prozborili, bledi, ljuti.

- Budući da mi je ovaj razgovor apsurdan, da ne kažem bedast, imam samo još jednu molbu. Možete li mi ovu ploču Harry Jamesa pokloniti kao partizanu, mitraljescu, čoveku koji je ranjavan?

- Samo uzmite, poklanjamo vam je.

- Hvala - zahvalio sam se - ali me sad nešto drugo interesuje. Ti, kolega (obratio sam se onom uredniku s juga, koji je stalno pominjao drugaricu direktoricu). Ako bih ti dao ovu ploču, koja je sad moja, da li bi je slušao kod kuće, sam za sebe?

- Drugarica direktor je došla i rekla da se kod nas neće svirati džez - otpevao je opet svoju večitu rimu.

- Htio bih upoznati tvoju direktoricu kad s toliko ljubavi govoriš o njoj - nisam više izdržao. - Ali, na trenutak zaboravi na nju. Da li bi ovu ploču slušao samo za sebe, ne za radio, ne za publiku?

Razmišljao je nekoliko sekundi, i onda je iz njega provalilo: - Zatvorio bih se u sobu i celi dan slušao! To je fantastična ploča!

- Pored toga što pravimo gluposti, navikavamo ljude na dvojni moral: da jedno misle, a da drugo govore. Ako je to vaša politika, u redu. Ali, ja mislim drugačije. Volim džez, otvoreno kažem, ne vidim u njemu ništa loše, i smatram da preko njega možemo da progovorimo o našim temama, na naš način, da tako komuniciramo sa cijelim svijetom. Reći ću vam: jedan od razloga što sam išao u partizane je da bih danas slobodno mogao svirati jazz. I ne vidim u tome ničeg lošeg!

Ta moja izjava izazvala je dosta gužve, pa se diskusija nastavila i idućeg dana. Završilo se pat-pozicijom: niko nije pobedio, ali još važnije - niko nije izgubio. Od tog trenutka počele su da se popuštaju stege: polako, polako... I, najednom, na te dane borbe i polemike - sasvim se zaboravilo: kao da ih nikad nije bilo".

(Nastaviće se)