Bojan Adamič: I partizani su sanjali otvorenih očiju  

O slobodi - ključnoj reči u Adamičevom vokabularu - razmišljalo se i sanjalo najviše u danima rata: „Znali smo da će doći sloboda, za nju smo se borili, ali smo predstave o njoj sasvim izgubili... Slično se dešava ljudima koji oslepe i izgube smisao za boje. S jednim mojim kolegom koji nije video, razgovarao sam o beloj boji. Pitao me je kakva je bela boja. ‘Kao zid’, rekao sam mu. ‘Znači, hrapava’... ‘Ne, pokušao sam da objasnim, bela je kao labud’. ‘Znači, ima meko perje’... Takvi smo i mi bili u partizanima. Pitali smo jedni druge: ‘Kakva je sloboda’ i - nismo imali pravi odgovor. O njoj smo toliko diskutirali, pričali, da nam je bivala sve nejasnija. Kad bi, recimo, neko rekao da ću posle rata imati auto - ja bih tvrdio da je to utopija, i da niko neće imati kola, ali sam bio uvjeren da ću slobodno moć' hodat' naokolo, bez pištolja. I odmah pitanje: hoće li biti bezbedno bez pištolja? Pazite, o tome su diskutirali intelektualci, ljudi koji su pre rata živjeli u gradovima, imali karijere... Jedino izvjesno bilo je: moći ću spavat', neću morat' ujutru imat' dežurstva (dakle: ili je ‘hrapavo’ ili ima ‘meko perje’). Sve se okretalo oko pojmova kojima smo baratali. A sve drugo bila je fantastika: da ću moći kod kuće da sjedim i radim, da se oženim, da imam djecu...

Vidjeti ženu

U ratu su, primjera radi, sve naše drugarice bile u hlačama. Među njima je bilo puno zgodnih žena, al' one na to nisu puno davale - jer je najpreče bilo preživeti, održati se. Sjećam se daje krajem 1944. ili početkom 1945. avionom iz Italije u Glavni štab stigla Kocbekova žena. Dotrčao je jedan od partizana i sav zadihan molio me da izađem iz sobe i vidim - čudo... Čudo je bila lepa žena, našminkana, u svilenim čarapama, u haljini! Buljili smo u nju k'o da u životu nikad nismo videli žensko stvorenje! ‘Znači, ipak je to – sloboda’ rekao sam sebi... I dan danas pamtim tu ženu. Počešljanu. Čistu. Nikakvu lepoticu, već samo normalnu, zgodnu, privlačnu osobu u koju smo zurili..."

„Veliki događaj bio je za nas u Glavnom štabu kad se tražilo da nosimo košulje i - kravate, da imamo čiste nokte, da se redovno umivamo, da pokušamo da vodimo jedan kakav-takav normalan život i narodu pokažemo da nismo nikakvi šumski kreteni, već uljudni i kulturni. Sjećam se jednog govora Borisa Kidriča: - ...i tako ćemo ubuduće prati zube, brijaćemo se, sapunom prati ruke, imaćemo čista i moderna odela.

 - I manikirat' ćemo nokte - javio se ironično neko iz publike.

 - Nadam se - ozbiljno je rekao Kidrič.

... Dakle, i priča o higijeni, za nas je bila priča o dolazećoj slobodi, o kojoj, ponavljam, ništa nismo znali. Kao što nismo, nakon rata, znali ništa o inostranstvu, o našim susjedima, o Evropi. Sjećam se da sam prvi put iz Jugoslavije izašao u Nemačku. Radili smo neki koprodukcijski film, mislim da je bila „Dalmatinska svadba", pamtim da nisam imao deviza! Otišao sam na Ministarstvo, objasnio da će Jugoslavija na mojoj muzici zaraditi 10.000 maraka od filma - i da ih molim za samo jednu marku!

- Šta će ti marka? - pitali su me.

- Kad dođem na kolodvor u Hamburg trebaće mi dvadeset pfeninga za telefon. Ako pogrešim broj, još dvadeset. Za tramvaj će mi biti potrebno takođe dvadeset pfeninga; možda ću morati još jednom da telefoniram - a preostalih 20 pfeninga je meni honorar ako sve ovo izdržim!

Ministar (kog sam odlično znao) objašnjavao mi je da po zakonu ne može da mi da stranu valutu, ali me je savetovao kako da prošvercujem jednu marku - a da je carinici ne pronađu!... Mi smo onda toliko vjerovali u naš sistem, da nas ništa nije moglo ubjediti u suprotno. Oni, na Zapadu, doduše, sve imaju, ali su sve stekli na krivi način; mi nemamo ništa - ali je kod nas bolje! To je, iz današnje perspektive, sasvim protiv logike, ali je onda bilo normalno!... Čak i kad sam vidio čega sve ima po dućanima, govorio sam sebi i drugima - kod nas je, ipak, bolje! U meni je bio montiran odbrambeni mehanizam koji je odbijao nepoželjne slike. Jer vjera u sistem bila je tvrdoglava i jača!"

„Ovo što sad u Jugoslaviji imamo, zapravo je jedan od ideala za koji smo se borili. Htjeli smo da svi imamo jednake šanse, da možemo raditi slobodno govoriti, pisati... Naravno, i dalje ima onih koji se plaše, kao i onih koji - plaše. Međutim, vjerujem da smo postigli jedan nivo civilizacijske komunikacije na kome možemo otvoreno raspravljati o svemu: o Partiji, SIV-u, ideologiji, demokratiji. Zato je ono što se dešava u Sloveniji, i Jugoslaviji uopće, dobrodošlo skidanje tabua... I kad već govorimo o budućnosti ove zemlje, moramo ispuniti nekoliko uslova. Odvojiti Partiju od države; uvesti tržišne mehanizme; konkurirati svijetu njegovim oružjem - a ne našim izmišljotinama; dati vlast sposobnima da pokažu koliko znaju; isforsirati stručnost na račun politike... živjeti od svog rada!".

Proboju jugoslovenske zabavne muzike krajem pedesetih godina, pomogao je i sam Adamič, kao dirigent i član žirija na mnogobrojnim festivalima, od kojih je - bar tada - „Opatija" bila najuglednija i najcenjenija manifestacija. Na licu mesta se uverio da između nagrađenih pesama i njihove popularnosti postoji veliki nesklad, i da su pobednički komadi obično plod kamerne atmosfere i štimunga. Brzo je shvatio da je festivalsko prijateljstvo jedno, a konkurencija nešto sasvim drugo. Naročito među pevačima, jer je pobeda donosila jugoslovenski renome, a ovaj (tad) čvrst dinar i obezbeđenu egzistenciju!

Život u kadrovima

Lično je, u Zagrebu, 1957. otkrio Gabi Novak. Čuo je njen glas na vrpci crtanog filma i odmah povikao: „Gde je ta ženska? Hoću da je upoznam!". Odmah joj je ponudio da peva u Ljubljani, napisao prve aranžmane, a u Zagrebu je spremio iznenađenje, Gabi izvukao iz publike i - izveo pred mikrofon. Sve u roku od desetak dana!

„Kad su u Zagrebu shvatili da je Gabi odlična pjevačica, bunili su se što sarađuje sa mnom. ‘Šta će ti onaj Slovenac’, prebacivali su joj. A dok je radila u „Zagreb-filmu", svi su je ignorirali, jer Gabi nije imala operni glas - već stil koji me je opčinio. Ona je bila prvi pjevač koji je radio po mojoj duši! Sem toga, jako lepa, zgodna žena...".

Prebirajući po sećanjima, Adamič pominje i Vice Vukova, koji sa džezom nije imao dodirnih tačaka, ali „...prekrasnog glasa, sjajne tehnike, mogao je završiti u bilo kojoj operi! Sjećam se našeg prvog sukoba na ‘Opatiji 59’... Bio sam u žiriju, i primjetio jednu dobru pjesmu s kojom nešto nije bilo u redu. Kolege su je bacile u koš, ali me je nešto oko nje mučilo. Najavio sam da ću je poneti i ponovo pogledati. Ideja kompozitora (Miroslav Biro - prim. aut.) bila je u osnovi dobra, ali je ritmički zabrljao; ispravio sam je, doneo žiriju - i ona je prihvaćena. Reč je o melodiji ‘Mimo teku rijeke’ koju su pjevali Vice Vukov i Dušan Jakšić.

Vukov je pjevao sa drugim orkestrom; imao je divan glas, al' se derao kao vo! Prišao sam mu i rekao da ‘pjeva manje glasno i da pazi na intonaciju’. Obrecnuo se: ‘To kažete kao stručnjak, a šta kaže publika?’. Objasnio sam mu da je publika impresionirana volumenom njegovog glasa, i da bih dokazao da sam u pravu, Jakšiću sam savetovao ‘da lepo ispriča tekst’, uz našu tihu muziku. Navečer je Dušan ‘rasturio’ festival! Vukov mi je kasnije priznao da sam imao pravo; on sad i te kako dobro zna da pjeva ‘piano’... Potom smo zajedno bili na festivalu u Brazilu, postali veliki prijatelji i takvi ostali sve do danas."

„Od svih beogradskih pjevača u najboljim odnosima bio sam, i danas sam sa - Đorđem Marjanovićem, koga su toliko napadali zbog njegovog glasa. Ali, ja ga branim na temelju njegovih interpretacija! Đorđe je čovjek koji studira pjesmu, koji tačno zna šta hoće, i koji iz svakog šlagera izvlači maksimum. Glas je tu nebitan. Jer, recite: ima li Lojze Armstrong lep glas? Nema! I, na kraju krajeva, kad već koristimo reč pluralizam: zašto bi bili svi jednaki? Zašto bi svi pjevači morali da imaju lep glas?"

Radeći na nekoliko koloseka, Adamič se nije dosađivao, niti je poslove birao. Dok su njegove kolege, kompozitori, s prezrenjem gledali na žanr filmske muzike, Adamič se sa mladalačkim žarom posvetio zvuku s celuloidne vrpce. U karijeri je napravio više od 200 soundtracka za isto toliko filmova, i povremeno postavljao svetske rekorde: za film „Sam" muziku je napisao za 24 časa, u vreme kad je, brat bratu, takva rabota trajala i po šest meseci!

Plesni orkestar Radio Ljubljane vodio je sve do 1962. kad je - posle niza personalnih sukoba sa samoupravnim diktatorima u kolektivu - morao da ode. Orkestri širom zemlje dočekali su ga raširenih ruku: sarađivao je u Beogradu, Novom Sadu, radio za Armiju. Na nagovor prijatelja zaposlio se kao direktor Muzičke produkcije u Ljubljani, ali je epilog bio klasično „adamičevski" - posvađao se sa svima, dao ostavku i otišao: „Bili su presretni što me više nema. I kad se sad toga sjetim, osjećam se malo gorko. Sve vreme borio sam se za orkestar i muzičare, a upravo su oni bili ti koji su se prvi okrenuli protiv mene!... Znate, u životu sam napravio jednu veliku grešku, ako je to uopće greška: večito sam se borio za nekakvu pravdu i istinu. Prijatelji su mi čak kupili malu figuru Don Kihota kojeg, doma, držim na stolu... Jer, niko nikad nije znao da cijeni to moje angažiranje. Uvijek su u njemu tražili neke smicalice i uvijek sam, na kraju, ispadao - budala. Da sam živjeo u nekoj drugoj zemlji i sve ovo identično radio, bio bih veliki gospodin! Al', da sam otišao, sigurno bi mi bilo žao... Sjećam se, još za vreme rata, bilo je prilike da odem van. Negde 1945. Godine Amerikanci su avionima sa naše slobodne teritorije vozili ranjenike i malaksale u Italiju. Poveli su i naš hor - čiji sam šef bio, ali ja nisam htio ići! Želio sam da ovde dočekam slobodu! Taj dan nikako nisam htio da propustim!... Negde 7-8. maja 1945. godine, stigli smo na Vrhniku. Sledećeg jutra, u sobu mi je uletio kurir i viknuo: ‘Ljubljana je oslobođena! Idemo!’. Od uzbuđenja i radosti, zgrabio sam hlače i - obukao ih naopako! Toliko sam ih jako povukao da ih više nisam mogao skinut'! Kurir mi je žiletom sekao pantalone, pa sam po Ljubljani hodao polunag, držeći hlače... Tako sam doživeo dugo čekanu slobodu!"

“I reći ću vam: sretan sam što sam sve ovo proživeo. Jer, dok sam bio u partizanima, najviše sam se bojao da me ne pošalju u Italiju, a nisam se bojao, recimo, da poginem. Ljudi misle da je u partizanima sve vreme bilo strašno. Nije! Bilo je, čak, jako prijatno! Pamtim: dok smo jednom išli uskim šumskim puteljkom ka Glavnom štabu, raspravljali smo o nemačkim snajperima kojih je dosta bilo. Snajperi su gađali lekare, rukovodioce i - kuvare: sve najvažnije ljude! Nas trojica, koji smo tog dana hodali, smislili smo kako da otkrijemo snajpera za kog smo znali da je padobranom pao u blizinu Glavnog štaba. Napravili smo plan: najbolje da jedan od nas bude meta, dok će ostala dvojica pokušati da ga likvidiraju. Verujte mi, svađali smo se pola časa ko će biti meta, jer smo sva trojica to želela! Kockom smo odlučili da to budem ja - i mojoj radosti nije bilo kraja! Jahao sam na konju, dok su moji drugovi išli pored mene... ali, na žalost, snajper je ćutao. Nismo ga otkrili.

Još jedan primjer. Krajem 1944. za vreme jedne ofanzive, bilo je vrlo neizvjesno hoćemo li se živi vratit'. Ništa nismo imali za jelo, sjedeli smo u šumi i razgovarali. Neko je počeo da priča kako se prave palačinke, i, najednom, strasti su se raspalile, došlo je do žustre svađe. Nikako se nismo mogli dogovorit' kako se prave palačinke - u času kad smo sanjali kruh!

Takvi smo bili.

I, vjerujem da sam taj duh večitog optimiste sačuvao do danas. Uvijek sam stvari gledao s vedrije strane, bez obzira kroz šta sam sve prošao, kakve sam sve probleme imao. I ne žalim! Bilo je tako - i valjda će nekako bit'.

(Nastaviće se)