Bojan Adamič: Tito ne voli divljački džez

Usred žestokih polemika oko džeza, Adamič je na dočeku Nove godine, u Sloveniji, sreo Tita. Pristupio mu je otvoreno i bez straha.

- Druže Maršale, svi koji sviramo džez u Jugoslaviji jako vas volimo, pa bih želio da vam u njihovo i svoje ime čestitam srećnu Novu godinu.

- I ja volim džez, ali ne onaj divljački - replicirao je Tito.

- Druže predsedniče, oprostite, mislim da vas nisam dobro razumio. Ne volite revolucionarni, moderan džez, već onaj starinski, mirni?

„Napravio se da me nije čuo. Jer, zbilja me je interesiralo: kako revolucionar kao on, ne voli modemu muziku koja je u biti revolucionarna?... Tita sam upoznao još ranije, prvih godina posle rata, kad sam dobio Saveznu nagradu za filmsku muziku. Došao sam na svečanu dodelu sa partizanskim kolajnama, što inače nisam radio; bio sam jedini koji je nosio medalje, pa, otud, valjda, i veliki aplauz koji sam dobio. Tito se rukovao sa svakim od nas, upoznao se kako je samo on znao - uljudno, kulturno.

Nakon toga čestitao mi je Moša Pijade kome sam se požalio da imam komplikacija zbog sviranja džeza.

- Kako to? - pitao je Moša.

- Zvaničnicima se ne sviđa ta muzika.

- Ni meni se ne sviđa - priznao je on.

- E, baš ste me ohrabrili!

- To ništa ne znači - pokušao je Moša da me uteši. - To je samo moje lično mišljenje.

- Meni i ostalima puno znači volite li nešto ili ne volite.

- Dobro, kakve komplikacije imaš? Jesu li te hapsili?

- Nisu.

- Da li su te tukli?

- Mene nisu.

- I šta se onda žališ - odgovarao je Moša u vicu. Onda je pogledao moje medalje i ozbiljno me upitao. - Odakle ti kolajne? Hteo bih da upoznam ljude koji su ti ovo dali, jer mi se čini da ih ne zaslužuješ.

- Kako to - zbunjeno sam promucao...

- Lepo. Šta pričaš gluposti? Uzmi mitraljez i napravi red u toj muzici! Šta se plašiš! Ako već imaš medalju za hrabrost, nađi snage da javno kažeš šta misliš i da se za to izboriš!

Bio je to jedini razgovor koji sam imao s Mošom; i kad se toga setim, shvatim koliko je bio u pravu... Nekoliko godina kasnije, sredinom pedesetih, opet sam sa orkestrom svirao Titu, u Sloveniji. Bio je sa Jovankom, sreli smo se, ali nismo razgovarali. Mislim da me nije previše cenio, ali je bio inteligentan da to ne pokaže javno; upravo smo se mimoišli kad je Jovanka uzviknula:

- Josipe!

- Molim?

- Ovde ti je onaj koga ne voliš - rekla je Jovanka i pokazala na mene.

Ja sam se nasmijao, a Tito je rekao: - Ma, volim ja sve njih...

Sve je, u stvari, počelo kad je posle rata grupa ozbiljnih kompozitora imala sastanak sa Titom. Tužili su se da im zabavna muzika i džez oduzimaju publiku, novac, da kvare omladinu. Čini mi se daje Maršal nasjeo na te žalopojke; lično sam mu to rekao kad smo se jednom sreli i razgovarali.

- Možda ste im rekli nešto što su klasični muzičari krivo protumačili ili su možda želeli tako da protumače - kazao sam Maršalu. - Naime, tvrde da ste rekli da ste protiv zabavne muzike i džeza?

- Nikad to nisam rekao - bio je odlučan Tito. - Ja lično nešto od toga ne volim, ali to ništa ne znači.

- Druže predsedniče, ne ljutite se, ali vi nemate privatnog mišljenja. Vaše mišljenje je javno. Što vi kažete, to je zakon! Ako kažete da neka slika nije dobra, neće me čuditi ako slikar ode u aps...

- Ma, nije tako - razuveravao me je Predsednik.

- Možda nije, ali postoje ljudi koji će vaše lično mišljenje uzeti kao pokriće za svoje javno delo.

Tito je samo vrteo glavom...".

Kad crno postane belo

Seriji nesporazuma, iza kojih je politika povlačila svoje konce, lične priloge davao je i sam Adamič. Kad smo, nakon Informbiroa, sa Sovjetskim Savezom prekinuli sve veze, i, odjednom, sa simpatijama počeli da govorimo o zapadnim saveznicima, na partijskom sastanku za reč se javio Bojan Adamič koji je prethodno pažljivo saslušao govornika i njegove teze:

- U orkestru imam nekoliko pravih intelektualaca, pametnih ljudi. Sa mnom svira prvi doktor kemije u zemlji, tu je nekoliko profesora, dva lekara. Kako njima da objasnim da sve ono što je do juče važilo - danas ne vredi. Kako da im objasnim da ova muzika odjednom valja, a da ruska - koja je dizana u nebo - ništa ne valja? Kako da očekujem da mi ti ljudi veruju a da mi se ne smiju?

Gotovo godinu dana imao sam problema zbog ove izjave. „Šta sam time mislio?" pitali su, ispitivali... Jer, to nisu bila laka vremena za logiku: ono što je bilo belo - postajalo je crno, i obratno. Trebalo se na to naviknuti... Muzika i politika - dva su ekstrema. Muzika kao nešto najljudskije, najemotivnije. I, politika, kao nužno zlo, bez koje se ne može. Iz njihovog braka ništa dobro nikad se nije desilo".

Osvajanje muzičke slobode pedesetih godina bilo je vidljivo. Iz sezone u sezonu sviralo se modernije, aranžmani su bivali ekstravagantniji, bilo je sve više improvizovanih solo-deonica. Veliku pomoć pružili su filmovi „Bal na vodi" i „Mladić s trubom" kojima su razbijeni i poslednji dogmatski bastioni.

Mada je tih godina u Ljubljani carovala instrumentalna muzika, već su počeli da se pojavljuju vokalni solisti. Prva je probila led Irma Flis, danas Beograđanka, koju je Adamič upoznao još u partizanima: „Irma je govorila takav slovenački jezik, da smo nas dvoje večito razgovarali na - italijanskom! Naime, taj njen ‘slovenački’ bio mi je sasvim nepoznat, jer je Irma živela u Furlaniji, blizu Venecije, gde govore jezikom pra-Slovena od pre nekoliko tisuća godina! Kasnije je Irma perfektno naučila slovenački - i jako lepo pjevala; sećam se i Fulvie Bisiani koja je, s nama, posle rata, pjevala na italijanskom; u goste nam je mnogo puta dolazio Ivo Robić; pojavila se, docnije vrlo popularna, Jelka Cvetežar, odlična pjevačica, ali žena koja se nije umela disciplinirati: po meni, najtalentovaniji interpret kojeg smo ikad imali, dobra glumica i izvanredna balerina, s glasom s kojim bi mogla u bilo koju operu. Na žalost, ni ona nije shvatila da je talenat samo jedan odsto uspjeha, sve ostalo su disciplina i rad... Drukčije su bile Marijana Deržaj, Beti Jurković i Majda Sepe - tri najpopularnije slovenačke pjevačice. Sjećam se da su mi rekli da Marijana pjeva u baru hotela ‘Slon’; čuo sam samo jednu pjesmu i rekao joj da dođe sutra na probu s mojim orkestrom. Otvorena i prirodna, Marijana, kojoj je deviza ‘što na umu - to na drumu’, odmah je agresivno pitala: ,’S kakvim orkestrom?’. ‘Dobrim’, odgovorio sam joj... Za vreme probe došli smo u prvi sukob. Dok je Marijana pevala, orkestar je u srednjem delu nešto pogrešio, ja zaustavio svirače, a ona - pobesnela: ‘Dok sam ja na bini, niko me ne sme prekidati’.

Počeo sam da vičem. Rekao sam joj da sam ja na probama šef - a da je ona zvijezda posle toga! Bila je i ostala neukrotiva, temperamentna. Terao sam je da ide školovati glas, ali se nije dala. S druge strane, Majda Sepe - koja je imala manjih vokalnih mogućnosti od Beti i Marijane - studirala je, i verovatno, sa svojim glasom učinila najviše od svih njih. Majda je najspremnija, najstudioznija, najozbiljnija pjevačica!... Beti Jurković - sem što je dobar pjevač - izvrstan je komedijant. Kad je ona u štimungu, cijeli svijet je njen!..."

Urnebes u SSSR-u

Brižljivo negujući uspomene, Adamič s ponosom kaže da je radio gotovo sa svim orkestrima u zemlji; od kolega-dirigenata s poštovanjem govori o Vojislavu Simiću, Ferdu Pomikalu, Zlatku Černjulu, Mljenku Prohaski. Pamti i Mladena Gutešu koji je neko vreme svirao i u njegovom orkestru: „... Pola beogradskih muzičara željelo je doć' k meni! Ne znam šta se to u Beogradu dešavalo. Svirao je ovde Vojkan Đonović, dolazio je Duško Gojković, stigao je i Guteša: pametan i dobar muzičar. Bili smo presretni kad bi nam neko od kolega došao; insistirao sam na tome, jer sam i sam radio po cijeloj zemlji, od Đevđelije do Triglava. I da vam kažem: najviše problema imao sam baš sa svojim Slovencima! Recimo, mene je Beograd svih ovih godina i održao - porudžbinama za filmove, pozivima za saradnju... Tako mi se javio Guteša (koji je tad bio dirigent Džez orkestra u Beogradu) i rekao da bi kod mene radio kao trombonista. Prvo je došao on, zatim mu je stigla supruga, onda kćer... i odjednom je u maloj sobici živjela čitava familija. Zatim je otišao u Nemačku, što mu je i bila namera..."

Inostranstvo, kao geografski pojam, često je u gramatičkom smislu bilo - mislena imenica; pasoš je, pedesetih godina, bio premija na lutriji!

„Prvi put smo inostranstvo okusili, kad smo, pod mizernim uslovima gostovali u Austriji. Išli smo tek tol'ko da odemo van: imali smo, za orkestar, dosta publike, a honorar nam je bio čaj i sendvič!... Kako smo koncertima u Jugoslaviji stekli renome, pozvali su nas na turneju po Poljskoj, Mađarskoj i Sovjetskom Savezu. U Budimpešti smo gostovali kao prvi Jugosloveni nakon perioda Informbiroa; otišli smo odmah posle dolaska Hruščova u Jugoslaviju. Koncerte smo održavali na otocima usred Dunava, gde su velika teniska igrališta za 10-15.000 ljudi. Reći da je bilo puno - malo je. Jer, orkestar bi započinjao špicu bez mene, i ja sam se jedva probijao kroz masu, objašnjavajući im da sam dirigent! Za taj nepregledni skup bio sam posebna senzacija jer sam nosio patike - u kompletu sa crnim smokingom! Naime, imao sam neko gadno gljivično oboljenje, i cipele nisam mogao navuć'... Sem toga, tražio sam od organizatora da mi na mađarskom napišu jednu pozdravnu najavu kojom bih se predstavio publici. Nekako sam je naučio, izgovorio i video da se u publici smeše... Krasno su nas primili, sve to bilo divno, ali me je sve vreme brinuo onaj smešak. Sutradan - počnem govoriti, a u publici opšti smeh! Veselje! Refleksno sam pogledao dugmad na pantalonama: sve u redu! Nakon koncerta, molim našeg prevodioca da pogleda tekst - opet, sve u redu! Trećeg dana, popnem se na pozornicu. Niko se ne smije. Znači, nisam ja smešan! Čim sam izgovorio nekoliko reči - u publici urnebes! Sviramo mi, prođe koncert, aplauzi, čestitanja... i ja zamolim da neko ode u publiku i pita zašto su se smejali. I doznam. Stvar je u glasu ,’e’: sve reči sa širokim ’e’ su vrlo proste - pa sam umesto, ‘Dragi prijatelji’, stalno najavljivao ‘Draga dupeta’! Priča o mojim najavama pratila me je kroz cijelu Mađarsku!"

„Iste one godine (1956.) kad smo saznali za rock'n'roll, spremili smo malo svežeg repertoara. Svirali smo ‘Rock Around The Clock’, čak je jednu melodiju, u rockerskom maniru, pjevao trubač Mojmir Sepe! Puni elana, po prvi put smo krenuli u Sovjetski Savez i prvi koncert imali na samoj granici s Mađarskom. Vodio nas je neki komesar iz Moskve, koji je bio i konferansije. Upozorio sam ga da u repertoaru imamo i rock'n'roll, muziku koja je na Zapadu prilično nova, i da ne znam koliko je to zgodno svirati u Sovjetskom Savezu. ‘Kod nas sve sme da se svira’ odsečno mi je odgovorio. Pokušao sam da mu objasnim da mladi vrlo burno reaguju na taj ritam, ali me je ućutao izjavom da je SSSR ‘vaspitano društvo’ u kome nema ‘devijantnih pojava’.

Imali smo prvi koncert u zgradi njihove Filharmonije - ništa se nije desilo, ama baš ništa! Po mojoj skromnoj oceni, publika je bila prosečno stara od 75 do 80 godina! Nevjerojatno, ali kao da su namerno našli one koji su jedva hodali! Njima je sve bilo isto: lagano su pljeskali, a bilo je i onih koji su spavali. Komesar je odmah dotrčao da se pohvali: ‘Šta sad kažete? Vidite kako je publika kulturna?’ Htio sam da mu kažem da će sa pedeset godina mlađom publikom od ove biti drugačije, ali me nije slušao... Sutradan, na istom mestu, čekala nas je još starija publika: kao da su pokupili sve stogodišnjake u SSSR-u! Put nas je vodio u Kijev. Znao sam da nas tamo mladi čekaju, ali je komesar bio nepopustljiv: ‘Komunistička omladina zna kako da se ponaša’. U Kijevu se pročulo da sviramo rock'n'roll i na koncert je stiglo više od 16.000 ljudi u otvoreni amfiteatar! Krenuli smo s jednim Glenn Millerom i polako dizali temperaturu; osjetio sam da se publika njiše i da to ne sluti na dobro... a kad su počeli prvi taktovi ‘Rock Around The Clock’ - sve je, najednom, podivljalo! Cveće, koje je za Sovjete svetinja, odmah je bilo pregaženo, iščupano! Narod je vrištao, urlao, tražio još... i nama je naređeno da prekinemo koncert. Komesar se iza scene krstio. Prebledeo, sav u grču, prišao mi je i pitao šta se dešava. ‘Ono na šta sam vas upozoravao: jer 16.000 ljudi na koncertu je problem i za američku, a kamoli za vašu policiju’.

Moji muzičari su se uplašili. Već su sebe videli u Sibiru!

- Kamo sreće' da nas bace u Sibir - objašnjavao sam im. - Zamislite kakva bi to reklama bila za naš orkestar, kojije, legalno, kroz međunarodnu saradnju, došao u SSSR i bio interniran zbog muzike?

Naš ambasador (imena mu se ne sjećam) bio je još realniji: - Neko će u SSSR doneti rock'n'roll. Zašto to ne bismo bili mi, Jugosloveni?

Svi su se bojali: šta će na koncertu biti sutra?

Sutra ništa nije bilo, jer je padala takva kiša da niko nije ni pomišljao na koncert!

Idućeg dana, uoči koncerta, opet mi je došao komesar.

- Sad smo sve sredili. Neće biti nikakvih problema. I da bude jasno: nema rokenrola na programu!

U osam i dvadeset, deset minuta pre početka koncerta, stigli smo u amfiteatar. Malo je kišilo, ali su nam organizatori napravili improvizovani krov. Popeli smo se na scenu, pogledali okolo i - zaprepastili se. Nigde publike! Nijednog čoveka! Pet minuta uoči početka, pustili su ljude unutra. Za nekoliko sekundi, tako mi se bar činilo, sve je bilo dupke puno!

Počeli smo da sviramo, uz kišu koja je sve jače padala. Htio sam da pokažem da poštujem tu publiku, pa sam izašao van zaklona, ravno na kišu, i odatle, u smokingu, dirigirao orkestrom koji je bio na suhom. Posle pauze, iz tišine, odjednom se začuo glas: - Davaj rok! Davaj rokenroler!

Gledam komesara, koji odmahuje glavom.

Iz publike, sve više glasova koji huče: „Davaj rok!".

I sve bi to možda prošlo u miru, da u amfiteatru nije bilo nekoliko hiljada policajaca, što na konjima, što na nogama. Počelo je malo guranje... i u jednom trenutku, tik ispred bine, mladi milicioner bacio je kapu na zemlju, skinuo opasač, zgrabio cveće iz neke saksije - i popeo se na pozornicu, uzvikujući ‘Davajte rok!’.

Komesar, kome to nikad nisam zaboravio, klimnuo je glavom i pokazao rukom: ‘Svirajte!’

Odsvirali smo „Rock Around The Clock" i dobili krasan aplauz. U publici nije bilo nikakvih incidenata, neugodnosti. Onda smo krenuli još jedan rock, opet su nas oduševljeno pozdravili, ali, vrlo pristojno, na nivou najpristojnije svetske publike. Kad se koncert završio, krenuli smo ka autobusu. Padala je sve jača kiša, a potpuno mokri gledaoci skinuli su kapute i napravih špalir kroz koji smo prolazili - da se ne smočimo!"

Ta ključna reč - sloboda

Bez imalo sentimentalnosti, Adamič na posleratne godine ne gleda nimalo nostalgično. Kaže daje bilo previše „ograničenja" i premalo „mogućnosti", podsećajući da je „sloboda - mogućnost izbora".

„Uvek na ta stara vremena gledamo bolećivo, kako je to bilo fino i lepo. Niš' nije bilo lepo! I iskreno vjerujem da je danas, u mnogim stvarima, i lepše i bolje... Nekad sam morao stalno nešto shvaćat': zašto ne smem svirat' jazz, zbog čega treba malo da popustim. To za mene nije bila sloboda. Sloboda je kad drugi, za promenu, počnu mene malo shvaćat'... Jer, sve one naše muzičke borbe bile su bitke za više slobode, za mogućnost da radimo ono što najbolje znamo. A, večito se dešavalo da Komiteti ili ljudi iz CK - sve bolje znaju! Političari su muziku znali bolje od nas muzičara; ekonomiju od ekonomista; sport od sportista - i vidite dokle nas je to dovelo. O tome sam svojevremeno raspravljao sa Borisom Ziherlom (slovenačkim ideologom - prim. aut.); ubjeđivao me je da je u svijetu već sve vredno davno urađeno. Sve najbolje knjige su napisane; najbolje slike naslikane; najbolja muzika već komponirana.

Nisam se, naravno, složio, jer bi to značilo da unapred pristajem na kapitulaciju.

- Misliš li da možeš da napraviš bolju muziku od one koja već postoji? - pitao je Ziherl.

- Da. Barem mislim da mogu. Moraš mi dat' mogućnost da probam, jer ako ja ne uspjem, uspjeće neko drugi, treći, stoti. Uostalom - dobacio sam Borisu - šta ti uopće radiš u CK-u, kad je Marx za života već sve rekao...

- Ti na sve tako gledaš — branio se Ziherl.

- Gledam jer mislim da sam u pravu. Čak ni Marx nije bio u stanju da da sve odgovore. Valjda si zato tu da ih nađeš, da otkriješ neke druge vizije... Recimo, kaži mi šta će biti sutra? Ako mi kažeš da nas sve čeka jedno veliko sranje, to ti vjerujem al' za to ne treba biti veliki prognozer...

Zbog toga su mi te priče o prošlosti mučne. Danas živimo u vreme kad više ništa, srećom, nije tajna: sad dobro znamo zašto nam se sve ovo dešava. A to je veliki pomak u odnosu na doba kad je sve bilo zabranjeno, prećutano, pod velom državne tajne, sklonjeno od javnosti...".

(Nastaviće se)