Priče o sreći
Fllm 01 S

Photo: YouTube

Bojan Babić: U snovima čovek nikako da stigne do svog cilja

TIŠMA

Povodom smrti Aleksandra Tišme, profesor nam je, ne naročito nadahnuto, govorio o njegovoj poeziji, zatim i par reči o njegovom životu i svakodnevnim navikama, pošto su njih dvojica bili sugrađani i poznanici. Dve zanimljivosti iz te priče bile su dovoljno upečatljive da ih zapamtim. Prva se odnosila na rat. Tišma je tokom Drugog svetskog rata bio mlad čovek, i govorio je da mu, dok je sam oružani sukob trajao, nikad nije padalo na pamet da piše romane o ratu i posledicama koje on ostavlja na pojedinca, ali mnogo godina kasnije ta fatalna pojava i njene posledice su, vidi čuda, postale opsesivna tema njegovog stvaralaštva. Druga zanimljivost je bila još autentičnija. Pisac u svom domu uopšte nije imao knjige. Nije ih kupovao, a dobijene nije čuvao. Kolekcionarska strast ga ni najmanjim svojim delom nije dotakla. A profesore koji hiljadama tomova stvaraju termoizolaciju u svojim stanovima je nazivao ludacima. Pitanje da li veruje u boga uopšte nije razmatrao, a nije želeo da živi bez pogleda na ženska mlada telesa i bez uživanja u drugim čulnim radostima. Čim je izgubio tu sposobnost, umro je.

Ne znam da li predavaču treba da verujem kad iznosi ovakve pikanterije, pre svega zato što su publiku većinom činile zgodne studentkinje, i što bi sredovečni profesor, kako mi se čini, učinio sve da fascinira bilo koje žensko biće koje bi mu se našlo na putu, i pre svega zato što nikada nisam voleo te mistifikacije života umetnika koji su najčešće uistinu vodili najdosadnije moguće živote.

Ne znam da li treba verovati ovim pričama, ali znam da će pažljivim slušaocima one ostati u sećanju.

POEZIJA DIKTATOROVIH GRAĐEVINA

Ako nekad budete prolazili Istočnom Evropom, osvrnite se na zgrade sagrađene za vreme diktature. Ne one obične, stambene, već one značajne, kao što su parlamenti i predsedničke palate. Grandiozne po razmerama, nekako rastu u širinu. Ponose se brojem svojih prozora i mirno podnose vreme kao očvrsla lava, kao meteor svom silom ukopan u pregolemi gradski trg.

Stojite tako na ogromnoj, kamenom popločanoj ravni iz koje izviruje uspavano čudovište. Hodate ka njemu, ali razdaljine su tolike da vam pešačenje ne pomaže. Iz razbijenog prozora neke suterenske prostorije mačka u čeljustima iznosi pacova poderane utrobe. Od hodanja ste se već umorili. Zevate. Ali vas razbuđuje zadah strvine.

U snovima čovek  nikako da stigne do svog cilja.

NARODNI LEKAR

Čovek se ponekad probudi posmatrajući svet iz perspektive tumora koji polako ali sigurno uništava vitalne funkcije kosmičkog organizma. Po pravilu ga tada obuzima veselost praćena mučninom, kao i uvek kad zakorači u nepoznato, pa onda, gotovo instinktivno, vrelo čelo naslanja na dlanove, a laktove na kolena.

Kada vam se tako nešto desi, bosa stopala treba da potopite u usoljenu, toplu vodu. To sigurno pomaže.

ESPRESO U PODNE U MALOM GRADU

Zadivljujući je taj ritual. Veliki broj ljudi se u mom gradu svakodnevno, negde oko podne iskupi na glavnom trgu. Sede u baštama neukusno uređenih kafea. Piju kafu. Govoreći o svakodnevnim poslovima, pokušavaju da nude drugima krišku svoje ljubavi, ili svoje mržnje. A u pauzama između reči proplamsa tišina.

Ta tišina me podstakne da pogledam u nebo, a tamo drugi ritual: svemirska prašina okiva atmosferu i tako guši sve stanovnike ove planete. Svi umiru sa završetkom dana, a ujutru se rađaju potpuno novi ljudi.

Čak ni noćobdije ne primete svoju smrt.

DETINJSTVO

Điha!

Na drvenom, zaklanom konjiću jašemo. Nokti su nam krvavi jer smo kristalnim nožićem ubili pola sela. Prodaćemo naše dokolenice i bacićemo lutke kad nam budu porasle dlačice među nogama. Provodićemo sveža jutra u Nju Orlinsu – tamo gde ljudi nose široke šešire.

Udaćeš se za mene.

Oženiću se tobom.

POČETAK DOBROG DANA

Svakog jutra u pola sedam idem na trčanje. Da bih došao do terena na kom obavljam tu, telu najprimereniju aktivnost, moram proći kroz groblje. Istrčavši lagano pet do šest kilometra, nadisavši se svežeg vazduha, krvnim sudovima dotaknuvši život u njegovoj jedinoj istini, zajapuren, vraćam se nazad. Pošto lepe devojke u to vreme već kreću na svoje poslove i fakultete, uvek poželim da vidim da li mi je od vetra frizura potpuno uneređena. Prvo mesto na kom mogu to uz put da proverim jesu nadgrobne ploče od uglačanog crnog mermera.

Kao u ogledalu, pored lika i imena umrlog, pojavljuje se moj lik. Bez razmišljanja napravim dva poteza rukom, i frizura postaje prihvatljiva. Ja odlazim, a kolega sa slike ostaje.

Čekaće me i sledećeg jutra.

UKLETI PESNICI

Ukleti pesnici provode čitave dane silujući pesničko JA. Hvataju se za čelo, čupaju ono malo kose sa glave. Svim silama se naprežu da dopru do stanja očajanja koje bi im pomoglo da predmete stvarnosti dožive kao paklene prizore.

Ali, prozor ostaje samo prozor, pukotina na zidu ostaje samo pukotina na zidu, i umor ostaje samo umor.

Poneko od njih smogne snage da izađe iz svog memljivog stana i siđe među ljude. Počne da se rukuje sa njima svojom slabašnom desnicom, i taj čin postaje najukletija pesma ikada ispevana.

*Iz zbirke Priče o sreći; Objavljeno na portalu Strane

Oceni 5