Dosije: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (3)
Arajs 02 s

Dođi mi preko tamnih krovova: Goran Milošević sa sestrom Slađanom u bekstvu od civilizacije

Photo: deviantart.net

Bol boluju: Bogovi, oltari, ikone, čergari, anđeli i – Goran Milošević

GORAN MILOŠEVIĆ - Da li misliš još na mene (PGP RTS)

Priča je neobična, pomalo i bizarna; Goran Milošević, jednom davno pevač Generacije 5, u javnosti poznat kao „Slađanin brat", još davnije idol napaljenih tinejdžerki (šiške, šutnja, promukli glas koji inklinira heavy-metalu), iz muzičkog života nestao je kad i bend u kojem je pevao, valjda sredinom osamdesetih, a možda i pre, ko to zna. U međuvremenu, svašta se desilo: Generacija 5 vaskrsla je iz mrtvih, našla novog pevača (Đorđe David), Slađana se vratila iz USA, završio se četvorogodišnji rat, Goranov prezimenjak ostao je tamo gde je bio... a onda, iz ilegale, nečujno, februara 1997. počeo je da se emituje video-spot, pojavila se kaseta, a pre desetak dana, u retkim radnjama, i ovaj CD, u čijem se bookletu otkriva fantastičan podatak da je album sniman još početkom prošle (1996) godine, od januara do aprila u studiju “Oxigen”.

Šta se u proteklih 12 meseci dešavalo sa ovom pločom - nema objašnjenja; otkud CD tek sad - nema objašnjenja; otkud Goran M. nakon svih ovih godina - nema objašnjenja. Jedino izvesno je da CD postoji, da poseduje 10 pesama (41:19), da su pesme „komponovali" (sklepali, otaljavali nogom, iztezgarili) Asim Sarvan, Miroslav Dukić, Dragan Jovanović, Aleksandar llić, Miki Marković i Željko Nikolić, protiv kojih bi Okružni javni tužilac morao da reaguje po službenoj dužnosti. Osumnjičeni su svesno doveli u zabludu oštećenog da ume da peva, uverili su ga da poseduju Pesme Koje Će Biti Hit, sakrili su da su Pesme, u stvari, Shit De Luxe, ubedili su žrtvu da imaju fantastične tekstopisce od kojih valja posebno pomenuti Dragomira Galeta Jankovića i Miroslava Dukića: Gale J. je u pesmi Budi dobra iskoristio sve najmoronskije šablone koje je čovečanstvo iskusilo poslednjih milenijuma („Neka sad zaćute jutra i slavuji/ Umorni čergari neka stanu/ Opet nešto sluti oluju, nevreme/ Bogovi se ljute na sve nas/I čujem još molitve, zla nam sudbine i zovem te/ Budi sa mnom nočas beli anđele/ Dođi mi preko tamnih krovova/ Sve za sobom spali, oltare i ikone/ I brani me od loših bogova/I čujem još molitve, zla nam sudbine i zovem te/ Hej, budi dobra, čuvaj se/ Ako možeš, seti se one strašne zime/ Ispod stare planine još uvek čekam vetrove da čujem tvoje ime...").

Pedantni Gale nije ništa propustio: tu su vetrovi, planine, zima (strašna, razume se), bogovi, oltari, ikone, čergari, anđeli, fali još patrijarh Pavle pa da sve bude Ljubavno Svetosavlje - što i nije daleko od muzičke istine kad se uzme u obzir da je album retko neinventivnog naslova (Da li misliš još na mene) zamišljen kao Kolekcija Potresnih Balada (KPB) koje uglavnom počinju akustičnom gitarom, nastavljaju se toliko standardnim aranžerskim sentiš-forama da vuku na povraćanje, a završavaju tragičnom slikom nesrećnika zvanog Žrtva kojeg devojke-ribe-žene pa čak i device ostavljaju nekoliko desetina puta, kojeg zajebava svako žensko stvorenje koje stigne da joj se digne, kojeg ne spašavaju ni ohrabrujući naslovi poput Srušiću svet golim rukama (baš bih to voleo da vidim) ili Nek nebo bude s vama.

Sasvim vrlo kratko, Miloševićev solistički album samoubilačka je mešavina balada najgoreg Bijelog dugmeta, još gorih balada Divljih jagoda i najgore baladerske Generacije 5, sve začinjeno oksižensko-plačljivim tekstovima na jednu temu (On ostavljen, Ona otišla u pizdu materinu); da sve bude još gore (ako je to uopšte moguće), potrudili su se baš svi: dizajner omota (Zdenka Morina), snimatelji, producent M. Dukić, gosti, pa čak i sama Slađana M. koja je s rođenim bratom pjevala pjesmu Jednom će neko i tako na delu potvrdila da ni Sisters From USA nisu više ono što su nekad bile.

Da li misliš još na mene zastrašujuće je staromodna ploča, spektakularno neinventivna, morbidno dosadna i obavijena velom najgorih šablona sedamdesetih godina; ukratko, postoje sve šanse da TV Pink ovaj album prihvati kao rock-'n'roll idiom, kao kontrapunkt za dance-intelektualce tipa Mobi Dick ili Beat Street. Još kraće, najtužniji mogući završetak nečije karijere... kojoj ni slavno, a tako retko prezime ne može da pomogne.

* Tekst objavljen maja 1997. u magazinu XZ

Oceni 5