Portreti: Kete Kolvic (1867–1945)
Kete Kolvic

Photo: Käthe Kollwitz

Bol koji je delila s drugima

Centar grada Drezdena još je bio sravnjen sa zemljom kada sam tamo polovinom XX veka prvi put sreo Erharda Fromholda. Tokom savezničkog bombardovanja grada, 13. februara 1945, u jednoj noći je stradalo 100.000 civila; većina je sagorela na temperaturi koja je dostizala 1.000 stepeni Celzijusa. Fromhold je tokom pedesetih bio urednik izdavačke kuće koja je objavljivala tekstove o umetnosti (VEB Verlag der Kunst).

Bio je moj prvi izdavač. Objavio mi je knjigu o italijanskom slikaru Renatu Gutuzu, nekoliko godina pre no što je ijedna moja knjiga objavljena u Britaniji. Njemu imam da zahvalim što sam otkrio, uprkos sumnji u sebe, da sam ipak bio u stanju da dovršim neku knjigu.

Erhard je bio vitak, a fizičkim izgledom je podsećao na nekog atletičara ili fudbalera. Možda pre na ovog potonjeg, pošto je poticao iz radničke porodice. Posedovao je začuđujuću energiju, koja je bila usredsređena i suzdržana – poput pulsa koji bije u podnožju vrata.

Ta njegova suspregnuta energija je, baš kao i razaranje grada, u to doba svedočila o sili istorije. Tada se istorija, a ne robni naziv neke marke, pisala velikim početnim slovom. Ono što je, međutim, Istorija značila ili obećavala, bilo je podložno različitim tumačenjima. Da li je bilo pametnije ne dirati u osinjak?

Erhard je bio dve godine mlađi od mene, ali sam ga u Drezdenu doživljavao kao nekoliko godina starijeg. Bio je iskusniji, proživeo je više Istorije. Za mene je bio sličan starijem bratu kakvog sam priželjkivao. Danas, kada su načela Bratstva i Jednakosti proglašena zastarelim od svih loših vlada na svetu, to može zvučati sentimentalno, ali nije bilo tako.

Nismo bili prisni onako kako to znaju da budu prava braća. Ono bratsko u našem odnosu ispoljavalo se kroz neku vrstu poverenja: egzistencijalnog poverenja koje je, u krajnjoj liniji, proisteklo iz marksističkog iščitavanja istorije. Iščitavanja ili sagledavanja? Rekao bih sagledavanja, jer je od presudne važnosti bio drugačiji doživljaj vremena, koji se mogao prilagoditi kako onom dugoročnom (stolećima) tako i onom hitnom (u pola dva, sutra po podne).

Retko smo se upuštali u priču o politici – delom zato što nismo vladali jezikom kojim bismo skupa mogli tečno razme-njivati misli, ali i zato što smo obojica u duši bili otpadnici koji nisu pristajali na jednostavna rešenja. Obojica smo gutali reči Bertolta Brehta, koji je bio stric kakvog smo priželjkivali.

Jedna od Brehtovih Priča o gospodinu Kojneru govori o Sokratu. On sluša sofističke filozofe kako drže pridike bez kraja i konca, pa konačno iskorači i kaže: „Sve što znam je da ništa ne znam!“ Ta rečenica biva pozdravljena zaglušujućim aplauzom. A gospodin Kojner se pita da li je Sokrat imao još nešto da doda, pa je aplauz ono što sledi učinio nečujnim narednih dve hiljade godina!

Čuvši to, osmehnuli smo se i razmenili poglede. A negde iza tog uzajamnog razumevanja počivala je prećutna spoznaja da svaka izvorna politička inicijativa mora započeti u tajnosti, ne iz ljubavi prema tajnosti kao takvoj, već zbog urođene paranoje političkih moćnika.

Svako u NDR-u bio je duboko svestan istorije, njene zaostavštine, njene ravnodušnosti, njenih protivrečnosti. Neki su joj zamerali, neki su pokušavali da je iskoriste za svoje ciljeve, većina se usredsređivala na to da preživi njen hod, a nekolicina – oni zaista malobrojni – pokušavali su da žive dostojanstveno, suočavajući se s njom danju i noću. Erhard je spadao u te malobrojne. Zbog toga je za mene bio uzor heroja, primer na koji sam želeo da se ugledam.

Primer koji je on davao nije bio intelektualni, već etički. Sledio sam taj primer, opažajući i nastojeći da reagujem na njegovo svakodnevno ponašanje, na način kojim se suočavao s događajima i ljudima.

Mogu li ga bolje opisati? Sebi ga nikada nisam jasno rastumačio; bio je to gotovo nemušt primer, sličan osobenoj vrsti ćutanja.

Dao mi je merila za razlikovanje istinitog od lažnog ili – Spinozinim rečnikom – primerenog od neprimerenog.

No, merila se uspostavljaju nekom vrstom mineralne reakcije, a ne dugim raspravama. Prvo merilo je bila reakcija kremena na srebro i zlato.

Dok ovo pišem, prisećam se drvoreza naslovljenog Žena iz radničke klase (sa minđušom) 1910, Kete Kolvic.

Erhard i ja smo joj se divili. Za razliku od ravnodušne Istorije, njoj je bilo stalo. Pa opet, vidici joj usled toga nisu bili skučeniji. Otuda bol koji je delila s drugima.

Erhard se neustrašivo suočavao sa Istorijom. Procenjivao je i odmeravao nesreće iz prošlosti, i shodno tome se opredeljivao za viziju budućnosti u kojoj će biti više pravde i saosećanja, ne zaboravljajući nikada da takvo opredeljenje podrazumeva izlaganje pretnjama i optužbama, kao i neprestanu borbu, jer se Istorija, čak i kada je poznajemo, ne može pripitomiti.

Erhard je tokom sedamdesetih godina izgubio posao u izdavačkoj kući, čiji je tada bio direktor. Zbog sadržine nekoliko knjiga koje je priredio za štampu, optužen je za formalizam, buržoasku dekadenciju i frakcionaštvo. Na svu sreću nije završio u zatvoru. Osuđen je na društveno koristan rad kao pomoćnik baštovana u gradskom parku.

Pogledajte ponovo duborez Kete Kolvic. Minđuša je sićušna, ali jasna poruka nade; pa opet, ona je bačena u zasenak svetlošću kojom zrači čitavo lice, svetlošću nerazlučivom od njene plemenitosti. A to lice je crnim linijama odeljeno od okolne tame. Možda je zbog toga odlučila da nosi minđuše!

Erhardov primer je ponudio sićušnu, uzdržanu i postojanu nadu. Svedočio je o istrajnosti. Ne pasivnoj, već aktivnoj istrajnosti, onoj koja je posledica razumevanja Istorije, istrajnosti koja obećava kontinuitet uprkos svoj nepokornosti Istorije.

Osećaj pripadnosti onome-što-je-bilo i što-će-tek-doći jeste ono po čemu se čovek razlikuje od drugih životinja. Pa opet, suočiti se sa Istorijom znači suočiti se s tragičnim. Zbog toga mnogi radije odvraćaju pogled. Odluka da se aktivno učestvuje u Istoriji, čak i kada je takva odluka očajnička, iziskuje nadu. Minđušu nade.

Sva delanja što sleduju iz afekata koji se odnose na duh, ukoliko on saznaje, uračunavam u jačinu duha, na kojoj razlikujem jačinu volje i plemenitost. Naime pod jačinom volje razumem žudnju kojom se svako trudi da održi svoje biće, po samoj zapovesti razuma. Pod plemenitošću pak razumem žudnju, kojom se svako trudi da, prema samoj zapovesti razuma, pomaže druge ljude, i da ih vezuje za sebe prijateljstvom. Dakle, one radnje koje imaju za cilj samo korist onoga koji radi, računam u jačinu volje; a one koje imaju za cilj korist drugoga, računam u plemenitost. Dakle, umerenost, trezvenost, prisustvo duha u opasnostima itd. jesu vrste jačine volje; a skromnost, blagost itd. jesu vrste plemenitosti.

A ovim mislim da sam objasnio glavne afekte i kolebanja duše, koji proizlaze iz veze triju prvobitnih afekata – naime žudnje, radosti i žalosti – i da sam ih izveo iz njihovih prvih uzroka. Iz izloženog je jasno da smo mi od spoljnih uzroka na mnogo načina pokretani; baš kao morski talasi, pokretani od suprotnih vetrova, i mi se kolebamo, ne znajući svoj kraj i sudbinu.

(Etika, III deo, Postavka LIX, Primedba)

Pod telom razumem modus, koji na izvestan i određen način izražava božju bitnost, ukoliko se ona posmatra kao rasprostrta stvar.

(Etika, II deo, I definicija) (1)

(1) Spinoza, Etika, prevela: Ksenija Atanasijević, BIGZ, Beograd, 1983. (Prim. prev.)

Oceni 5