Pariski interview: Darko Rundek za „Vreme zabave“, decembra 1994.
Aarundek 01 S

Sedimo u jednom pariskom lokalu: Darko Rundek i Petar Luković 1994.

Photo: LA/Petar Luković

Bolero u tajnom gradu

Šta Šumi piše Darku:  Poštovani, dozvolite da vam preko Petra Lukovića isporučimo puno pozdrava iz Beograda od grupe ljubitelja grupe Haustor i ne samo po našem mišljenju kultne grupe osamdesetih godina.

Ja se zovem Šumi, imam 44 godine i slobodno mogu da napišem da je definitivno moj najbolji deo život bio od 70-te do 90-te godine. S obzirom da sam veliki ljubitelj rok muzike i još veći diskofil smatram da su Jugo bendovi osamdesetih godina prevazišli standarde poimanja rok muzike u svim elementima i mogu se porediti sa najboljim svetskim bendovima. Naravno smatram grupu Haustor kultnim i ultimativnim bendom pomenutog perioda, ovo nije nikakvo udvaranje da sam u pravu dovoljan je podatak da se retke ploče grupe prodaju bukvalano kao lek i ne pita se za cenu. Posebno je zanimljivo da grupu slušaju danas ljudi koji su u vreme formiranja i rada i grupe haustor imali jedva desetak godina. Situacija u Srbiji je sa svih aspekata (sem retkih kulturnih i muzičkih poduhvata) katastrofalna, mnogu su u prilici da jedva preživljavaju. Ja se trenutno bavim rasprodajom svoje diskoteke i dilujem nosače zvuka. Samo nešto o CD-u koji vam dostavljam preko Petra Lukovića (onoliko koliko ja znam).

Dva CD- sa četiri ploče grupe Haustor izdao je i objavio piratski i meni nepoznati izdavač-poručioc, sasvim slučajno sam došao do podatka o diskovima i prihvatio da ih prodajem u Srbiji. Svestan sam da je u pitanju nezakonit posao i da je verovatno ceo projekat urađen bez vaše saglasnosti, ali je dobro to da je pojava CD-a izazvala dosta pažnje jer su do sada izdavane i presnimavane samo kasete sa muzikom grupe.

Arhivsko sjećanje: Rundek na koncertu

Sa tehničke strane, disk ima par nedostataka jer je verovatno sniman sa ploča tako da se povremeno čuje šum, pesme počinju i završavaju se iz fejd auta neke su skraćene ali ja lično smatram da to ne smeta posebno ljubiteljima Haustora koji do sada nisu bili u mogućnosti da kupe ploče benda. Ubeđen sam da je izdavanje diska pomogao neki ljubitelj ili više ljubitelja benda jer verovatno nisu u pitanju komercijalni razlozi. U Beogradu se daleko više prodaju piratske kasete komercijalnih grupa pomenutog perioda ali po meni ne i bolji grupa od grupe Haustor. Diske se prodaje u Beogradu i Srbiji po ceni od 15 DM i za sada je prodat u zadovoljavajućem tiražu bez obzira na neke nedostatke.

Možda ćete ovo moje pismo shvatiti kao pravdanje nelegalnog posla al ismatram da je upzoadin icele stvari ipak ljubav i poštovanje prema vama i grupi Haustor koja nam svima ipak nedostaje ako ni zbog čega drugog onda bar iz razloga da nas podseti na period kada nam je ipak bilo lepo a meni posebno prisustvo na koncertu gurpe, poslednji koji je održan u Beogradu u Filmskom gradu.

p.s. Moj intimni naziv pojave CD-a bi mogao bi ti „Take the money and run“ ali mi se više sviđa „Haustor po drugi put među Srbima“. Beograd 17.9.1994, S poštovanjem Šumi

(Pismo prenosimo u originalu, bez ikakvih ispravki)

+++

INTERVIEW ZA "VREME ZABAVE":

*Zahvaljujući piratskim CD izdanjima imamo, recimo povod za razgovor. Kako se ovo trenutka osećaš kao vlasnik ne jednog već dva CD, po prvi put u životu?
RUNDEK
: Cool. Osećam se cool, drago mi je da ih vidim, ali ja obično ne reagiram na stvari odmah. Kad vi odete (pokazuje rukom na Kiku Čurović, Franeta Cetinića i mene), ja ću diskove malo pogledat’, onjušiti... Kako mi se dopada zvuk? Neka mešavina ploče i kompakt diska, što baš i nije loše jer ploča kao medij donosi neke deformacije koje su ugodne uhu, ali s druge strane (Rundek pažljivo sluša) ovim preuranjenim fade-outovima i fade-inima malo su okrnjili stvari. Imam sve svoje stvari na masteru, pa ću provjeriti koliko sve to odstupa od pravila, ali, čuj, jako mi je drago, samo ne bi volio imati po jedan CD od svake ploče, već po dvadeset komada da ih mogu dijeliti. Kompakt disk je nešto s čime se čovek može legitimirati...

*Za tih dvedeset komada pobrinuće se Šumi, tvoj diler u Srbiji. Doneo sam ti njegovo pismo koje si, ja sam svedok, odmah pročitao, a pročitaće ga i čitaoci „Vremena zabave“. Šta misliš o Šumijevim objašnjenjima?
Pa, pismo mi je izgledalo vrlo prijatno. Drago mi je što mi je Šumi sve objasnio, mada... Sjetiću se već kasnije da mu odgovorim preko tebe.

*Objavljivanje CD bootlega grupe Haustor direktna je posledica činjenice da albume grupe Haustor u CD formatu nije objavio bivši Jugoton, današnja Croatia Records. Znaš li zbog čega?
Jugoton, čini mi se, nikada nije mnogo držao do ploča od grupe Haustor; mi smo za njih oduvijek bili neka pastorčad, te je, pretpostavljam, to jedini razlog što smo mi na kraju nekakve liste kompilacijskih reizdanja koja oni trebaju radit’... Ta reizdanja su zgodan način da se ostvari lep profit bez ikakvog ulaganja; uostalom, reizdanja su danas svetski trend. S druge strane, kako nikad nisam skupljao ploče nemam nikakav odnos prema njima, jer su mi vremenom – zbog mogućnosti da ih čujem kad god hoću – ploče postale dosadne. Više volim čut’ stvar na radiju, ali danas je sve manje dobrih radio-stanica. Kompilaciju je lijepo imati; s jedne strane to je vrlo konforan način da čovek dođe do nečeg što je netko izabrao da bude najbolje, ali s druge strane to je uvijek nekakav osobni izbor; dakle, kompliacija kao takva ima svoje mane ali i svoje vrline.

*Ali, kad bi ti ponudili da lično napraviš odbir od, recimo, 15 pesama?
To je jako teško. To sam već radio, jer je Tomislav Čaklec (čiji otac, Vili, već decenijama radi u Jugotonu tj. Croatia Records) imao neke šanse da nagovori ljude da objave jedno kompilaciju Haustora; taj mladić je ponudio svoj izbor stvari koji ne bi bio moj izbor, a ja sam opet imao svoj izbor koji baš nije bio mnogo sličan. Malo sam poslušao njegove savjete, pa smo došli do nekakvog kompromisnog riješenja koje je sadržavalo stvari bitne za bend, a opet – neke su pjesme otpale do kojih mi je bilo vrlo stalo iz nekih intimnijih razloga... Međutim, ja sam zapravo digao ruke: neka objave šta god hoće, samo nek’ objave!

Ploče su mi dosadile: Darko Rundek

*Objavilo ti se, ali piratski u Srbiji...
Hoću reć’ da mi je draže od bilo kakve Jugotonove kompilacije ovo što držim u rukama (u rukama drži Šumijeve kompakt-diskove – prim. P.L.), s tim da bi te kompakte valjalo snimiti s mastera, a tek onda raditi komplilaciju... O Šumijevim pločama čuo sam od mojih susjeda, Tome i Dragane, koji su se vratili iz Beograda; Toma mi je pomenuo i bizarnu činjenicu da bih mogao dobiti nekakve pare. Znaš, jebi ga, to je ipak neki moj rad...

*Iz pariske perspektive možda izgleda blesavo da su se CD izdanja Haustora pojavila pre u Beogradu nego u Zagrebu. Nije blesavo da iza svega stoji očigledno interesovanje publike za albume Haustora: kako ti ta pažnja Beograda izgleda iz ove francuske vizure?
Meni su rekli da i u Zagrebu postoje neke kompilacije na piratskim kazetama, ali ono što se u Zagrebu nije dogodilo jeste da nitko nije investirao u piratski CD koji će, opet, proizvesti sljedećih deset presnimka na kazetu. S druge strane, činjenica da je Beograd ovako reagirao me ne čudi: puno smo svirali u Beogradu, imali smo svoju publiku koja je, ne znam, vjerovatno bila brojnija nego u Zagrebu ili bar toliko brojna koliko u Zagrebu, što se dešavalo i beogradskim grupama u Zagrebu jer nitko nije prorok u vlastitom selu.

*Prvi koncert u Beogradu Haustor su imali u Domu omladine; poslednji u Filmskom gradu. Sećaš se detalja?
Ono što meni pada na pamet je taj prvi koncert u Domu omladine sa Prljavim kazalištem: to je bio prilično nezaboravan koncert. Onda se sjećam dva koncerta u KST, potom svirki u SKC...

*Svi koji su tada slušali i gledali, čini se, nisu te zaboravili. Ono što je još zanimljivije jeste činjenica da danas u Beogradu mnogi klinci Haustor iščitavaju na svoj način, drukčije nego što su njihovi vršnjaci to radili u godinama pre rata?
Prvo što mislim je da uvijek ima ljudi koji se kunu u neki bend; valjda ima i onih koji se kunu u Haustor (smeh)... Činjenica da ljudi danas iščitavaju nešto što onda nisu prepoznali vjerovatno leži u tekstovima koji su oduvijek imali jednu otvorenu strukturu, jedan višak, nikad se oni nisu mogli skroz provariti u prvom trenutku. Budimo malo neskromni i recimo da ti tekstovi imaju nekakvu poetsku snagu... Ali, istovremeno, svjestan sam da se sa takvim tekstovima ne može proizvesti neka velika tiraža; mana tih tekstova bila je u činjenici da smo upravo zbog tekstova bili isključivani iz perspektivne pop-produkcije.

Počeli smo se rastajati nakon prve ploče: Darko Rundek o Haustoru

*Opet te pirati demantuju; ako si u pravu, zašto na bootleg izdanjima nisu, recimo, neki tiražniji bendovi a ne baš Haustor?
Pa, to ti je ono, kužiš: Van Gogh si je odsekao uho, umro gladan, iš’o slikati okolo, a vidiš što mu se dogodilo nakon smrti... Nije se obogatio kao Dali ili Picasso koji su znali bit’ i dobri slikari i dobri trgovci, a opet, imaš puno luđaka koji nisu ugodni jer provociraju. I da objasnim ono što podrazumevam pod poetskom snagom: mislim da tekstovi imaju jednu isrkenost, prokletost da se to jedino može izraziti rečima, slojevitost koja se polako otkriva... U Haustoru se ukrštalo mnogo ambicija: onoliko koliko sam se ja ozbiljno bavio tekstovima, toliko su se drugi ozbiljno bavili glazbom, aranžmanima. Istovremeno, grupa je egzistirala u jednom žanru koji se zove rock-pop muzika. Zbog tog ukrštanja često se mnoglo dogoditi da dođe do zabune u komunikaciji: time objašnjavam da Haustor nikad nije prodavao više od 15.000 ploča. Opet, ja sam uvijek zazirao od populizma u umjetnosti; na neki način, ta pozicija nam je odgovarala... Kad me već pitaš o današnjim klincima koji vole i slušaju Haustor, i kad tražiš od mene da ih uporedim s klincima od pre desetak godina – jasno je da je situacija danas posve drukčija. Tvoje pitanje me je podsetilo na jednu Borhesovu priču o frajeru koji je ponovo pisao „Don Kihota“ 1936. godine; nakon 15-16 godina napornog rada uspio je napisati četiri poglavlja, ali identična originalu, od zareza do točke! Naravno, sve to izgleda  kao potpuno idiotski posao; što, sedneš i prepišeš, koji će ti kurac toliko godina da sve to napraviš... Da, ali ti 1936. godine pišeš jedan istorijski roman koji ima potpuno drukčiji smisao od vremena u kojem je Servantes stvarao.
To može nema veze („Ima“, kaže onaj koji intervjuiše), ali valjda znati: Haustor je bivša stvar, ne radimo još od 1990, pa je to već nešto što se gleda kao prošlost, kao stara fotografija na kojoj iznenada otkrivaš nove, nikad viđene detalje.

*Kako se Haustor rastao?
Mislim da se Haustor počeo rastajati negdje od prve ploče! Doduše, ne mogu tvrditi da se nisam trudio da Haustor opstane: želio sam, recimo, raditi peti album; nešto smo čak i snimili – Zeksa, koji je svirao gitaru, Capri koji je svirao saksofon i ja, ukratko, jedan kvorum koji se mogao zvati Haustorom, ali to što smo htjeli, nije nam uspjelo. U sve to sam uložio dosta para, dosta truda, ali nije išlo; bio sam zadovoljan sa samo dvije pjesme koje sam ostavio u Zagrebu da se vrte; međutim, neko se domogao i ostatka materijala, pa se i to emitiralo... Tu se potrošila zadnja energija koja bi Haustor mogla održat’ na okupu; te snimke vjerovatno nikad neću objaviti, ali te pjesme sad ponovo pokušavam napravit’, ovog puta pod vlastitim imenom.
 

*U jesen 1991. obreo si se u Parizu. Zašto baš – Pariz, pored Londona, Rima ili Beča?
Sticajem okolonosti. Tu je bila moja supruga Sandra, rodio se naš sin koji se zove David Vid Dimitrij Sebastijan Ernest Viktor Rundek – tako da su se te dviije stvari odlično poklopile...

*U Francuskoj si uglavnom radio muziku za kazališne predstave?
Tačno, ali se u međuvremenu odigrao i koncert Haustora u Parizu! Naime, bio sam u Zagrebu kad su mi javili da je Boris Lainer (ex-bubnjar grupe Azra) došao u Pariz na nekakav plesni festival gdje je, između ostalog, trebalo da svira s grupom Vještice koji su imali već zakazana dva termina u jednom pariskom klubu. Ispostavilo se da Vještice ne mogu da stignu, ako je termin još uvijek važio Lainer je predložio da nešto napravimo... Iz tri probe pokupili smo bend: saksofon je svirao Francuz grčkog porijekla Alexis Rosos, gitaru je svirao Toma iz Beograda (bivši menadžer Riblje čorbe), klavijature i bas je svirao Pavle koji je nekad sarađivao sa Rambom Amadeusom. I, s obzirom na tri probe, bilo je gušt svirati, naročito na drugom koncertu i specijalno zbog Borisa koji prosto nosi na sceni, koji emituje zarazno veselje i energiju. Za par tjedana ti su mi koncerti opasno podigli tonu življenja.

*Voliš scenu?
Čini mi se da sam znao napraviti sjajnih koncerata! Sjajnih? Pa, jebi ga, mislim koncerti kao vrste događaja koji su imali smisla. Budući da scenu poznajem iz vizure kazališta, ne iz vizure gaža – donio sam na scenu jedan kriterij i način mišljenja koji ima više veze s kazalištem nego li s rock’n’rollom. Ali, mislim da sam se s godinama zakomplicirao, znao sam imati loših koncerata...

*Fali ti snage i bend iza sebe?
Ako je čovjek ima teatralnu konstituciju, onda mu scena nedostaje; fali mi scena, makar da provjerim nije li nešto u šta vjerujem otišlo u krivom smjeru, jesam li postao jači u neki mstvarima koje su mi nekad bile slabe. Kad sam maloprije nabrajao što sam sve radio, zaboravio sam pomenuti jedan koncert koji sam napravio sa Vedranom Petrinelom koji je muzički urednik na RFI (Radio France International) i violočelistom Arnoldom Ašarom; Vedran je vozio neke dokumentarne snimke i semplove; ja sam svirao synth, bas gitaru, udaraljke, gitare, pjevao. Unutar tog projekta snimili smo nekih šest pesama koje bi se mogle pojaviti kao maxi-singl u Italiji.

*Kakve su tvoje veze s hrvatskom rock-scenom?
Oficijelno, nemam nikakve veze. U Jugotonu, odnosno Croatia Records, sam zadnji put bio prije dve godine, u jednom od svojih navraćanja u Zagreb. Odnosi s tim ljudima bili su uvijek jako neobični: s jedne strane Siniša Škarica i Vojo Kuntić (urednici Croatia Records) bili su uvijek druželjubivi, obojica su iskazivali dužno poštovanje, čak i simpatije – ali je svaki naš projekat bivao izgubljen negdje na relaciji uredništvo-propaganda tako da sam stalno bio bjesan kao pas kako su nas, u stvari, tretirali...

*Koliko su puta u poslednjih nekoliko godina boravio u Hrvatskoj?
Ne znam točno; došao bih oko Nove godine i po ljetu. Teško je uspoređivati Hrvatsku i Francusku, Zagreb i Pariz – ali se mnogo toga u Zagrebu promijenilo. Nagore se promjenio socijalni okvir, jer sam u Pariz otišao u vrijeme dok su uspomene na zadnje liberalne godine komunizma bila još uvijek sviježe i tad nitko ne može reć’ da mu nije bilo lijepo živjet’ od početaka do sredine osamdesetih. Nitko ne može reć’ da mu je tada bilo gore nego što mu je danas. Opet, ljudi s kojima sam se ranije družio, nisu se promjenili.

*Kako su te primali u Hrvatskoj, obzirom da nisi na licu mesta već u Parizu?
Bila je jedna faza za vrijeme najžešćeg rata kad je Zagreb stvarno izgledao kao Sajgon i tad sam se osjećao kao netko koji izdaje nešto, kao netko koji ostavlja prijatelje na cedilu. Međutim, u poslednje dvije godine više nemam taj osjećaj: puno ljudi je stacionirano u Berlinu, Amsterdamu, ljudi koji se kreću simo-tamo... Ja nikad nisam volio telefoniranja i pisanja, tako da se sa ljudima koje smatram prijateljima ne dopisujem nego dođem tamo i kao da se nikad nismo rastali.

*Govoreći u prijateljima, opet se vraćamo grupi Haustor. Gde su danas nekadašnji članovi benda? Šta rade?
Zeksa je, unazad godinu dana, u Osijeku počeo prodavati neke kućne strojeve, mislim da su marke „Kennedy’s“, u stvari, male kućne robote koji svašta rade i koji puno koštaju, recimo, četiri soma maraka. O tome mi je Zeksa pričao s puno veselja; njemu je stari bio trgovački putnik, a i on je uvijek imao ciničan odnos prema ljudskom ponašanju tako da mu se vjerovatno dopalo da to praktično primeni. Koliko znam, među tim prodavačima usisivača u Osijeku Zeksa sigurno ima viši čin, jer organizira čitavu mrežu tih kućnih robota.
Pavlica, naš trubač, je na relaciji London-Zagreb; Capri je također na relaciji Amsterdam-Zagreb, ali je u Holandiji dugo živjeo od proizvodnje gumenih maski za sadomazohiste koje su se dilovale po seks-šopovima ne samo u Holandiji, već i u Parizu; Marino, basist koji je zadnji svirao s nama, ima dobar položaj gdje se bavi kompjutorima i trgovinom; Gul, bubnjar, ima izdavačku kuću koja izdaje kompjutersku literaturu, to mu jako dobro ide, ima dvoje djece; Relja, koji je svirao klavijature, negde pluta, teško mi je reći što zaista radi, ali se u jednom trenutku zakačio za ove Black Jack automate i morao da proda synth ne bi li isplatio dugove; Santro, trombonist, predaje muzičko po Zagorju, oko Zaboka, dvoje djece.
Srđana Sachera sam sreo sad ovog ljeta: govorio mi je da bi otišao u Australiju, tako nešto...

*Kako ti izgledaju ove upravo ispričane sudbine: gumene lutke, usisivači, Black Jack mašine, kompjuteri...
Šta da ti kažem? Capri sad u Amsterdamu radi muziku za jednu kazališnu predstavu, nije izgubio vezu s Kugla glumištem; u Amsterdamu su Pajo i Klif s kojima je Capri već ima free-jazz bend; od Marina se moglo očekivati da će se baviti biznisom; možda je iznenađenje Gul koji je studirao Političke nauke i onda je to ostavio, jer je ušao u biznis – ali, zapravo, tako inteligentan i snalažljiv, morao je biti uspešan.

Predah: Darko Rundek, danas, 23 godina od pariskog intervjua za Vreme zabave*Skupljaš li informacije o onome šta se dešava u Skoplju, Ljubljani, Beogradu ili prepuštaš drugima da budu opsednuti bivšom Jugoslavijom?
Čuj, ima u zen-budizmu jedan pojam koji kaže: kad bi tvoja sudbina tekla tako slobodno i nužno kao što teče voda, onda nema nekih velikih pitanja, jebi ga. Tako da ja nisam preterano nikad pokušavao kolekcionirati informacije o tome šta se gdje događa, već sam puštao da informacije prirodno dolaze do mene. U vrijeme kad je famozni novi rock počeo, stjecajem okolnosti bili smo na Festivalu u Subotici, viđali se, drugovali, i naravno da me je zanimalo šta radi Milan Mladenović, pokoj mu duši, šta rade dečki iz Idola ili Orgazma. To me je osobno zanimalo, jer smo imali lični kontakt. Ali, kako sam uvijek osjećao da sam na rubu scene, nemam neku veliku vjeru da bi nešto moglo dogoditi a da ja to ne bih čuo.

*Čuo si da je umro Milan Mladenović?
Rek’o mi je Toma, javili su mu telefonom iz Beograda... S Milanom sam se znao još od Šarla čiji prvi album smatram jednom od dve najbolje ploče ikad snimljene na onom prostoru; druga je Coctail Marka Brecelja, ako me već pitaš... Ne mogu reć’ da smo se baš družili, ali mi se uvijek javljao kad je dolazio u Pariz; što da ti kažem – čovjek s kojim sam se uvijek sretao kao sa starim prijateljem.

*Kad se malo saberu utisci o ljudima i pojavama iz ranih osamdesetih godina, ostaje gorak utisak da ništa nije bilo onako kako se očekivalo. Milan i Vd su umrli; treći Šarlo, Koja, već je odavno u Londonu, Vlada iz Idola je u Australiji, mnogi su prestali da se bave muzikom, digli ruke i krenuli u biznis...
Meni to ne izgleda ništa osobitno čudno; jedno vrijeme se činilo da možemo ovladati svojom sudbinom, što je tipični revolucionarni osjećaj; a, onda, to, naravno, završi slično kao sve revolucije – u dekadenciji, u bijegu... Oni koji su otišli za njih se baš ne može reći da su odustali. Ali, da je sve tragično – jeste.
Postoje naše osobne priče, ali postoje i veliki događaji koji nas okružuju i u kojima imamo više ili manje – obično manje – utjecaja. Ne vidim da čovjek mora da bude dio kolektivne mržnje među našim narodima; ako je postojalo nešto što smo zajednički dijelili, to postoji i dalje – na individualnom planu. Ja ne vjerujem ni da Franjo Tuđman, recimo, može da zaboravi svog prijatelja Srbina u Beogradu, ako taj čovjek nije učinio nešto što bi iznevjerilo ono u šta su zajednički vjerovali.

*Vratimo se na početak, tj. vratimo se Šumiju. Kako se ovog trenutka, sedamdeset minuta docnije osećaš kao vlasnik dva kompakt diska?
Meni za sve treba vremena; kad ih sad pogledam, izgleda mi tak’ normalno da ih imam na stolu. A da li su došle iz Bugarske preko Beograda u Pariz... to sad nije bitno. Važno je da su tu.

* Intervju objavljen u mesečnikuVreme zabave“, decembra 1994.

Oceni 5