Bolestan u celini

XV

Četiri pesme koje slede

Razlikuju se od svega što mislim,

Obmanjuju sva moja osećanja,

U suprotnosti su s celim mojim bićem...

Napisao sam ih dok sam bio bolestan

I zato su tako prirodne

I slažu se s onim što osećam,

Slažu se s onim s čime se ne slažu...

Kad sam bolestan, moram da mislim suprotno

Od onog što mislim kad sam zdrav

(Inače ne bih ni bio bolestan).

Moram da osećam sve suprotno od onog

Što osećam kad me zdravlje dobro služi,

Moram da obmanjujem svoju prirodu

Stvorenja koje oseća na određen način...

Moram da budem bolestan u celini - u idejama i u svemu.

Kad sam bolestan, upravo to i čini moju bolest.

I zato ove četiri pesme koje me poriču

Nisu u stanju da me poreknu.

One su predeo moje duše u noći,

Isti predeo okrenut naopačke...

XVI

Šta bih dao da mi život bude volujska zaprega

Što škripi drumom izjutra rano

I vraća se tamo odakle je došla,

Istim putem, kad već pada tama noćna.

Ne bi mi bile potrebne nade - točkovi bi mi bili dosta...

Moja starost ne bi znala šta su bore nit osedela kosa...

Kad više ne bih mogao da služim, skinuli bi mi točkove

I ostao bih izvrnut i slomljen na dnu neke jaruge.

XVII

Kakva mešavina Prirode u mom tanjiru!

Moje sestre biljke

Družbenice izvora, svetiteljke

Kojima se ne moli niko...

A njih seku i one stižu na našu trpezu

I u gostionicama bučni gosti

Što dolaze svečano uparađeni

Traže ,,salatu“, nehajno...

I ne misleći da time od Majke-Zemlje

Ištu njenu svežinu i njenu prvu decu,

Njene prve zelene reči,

Prve stvari žive i pune duginih boja

Koje je spazio Noje

Kad su se povukle vode i vrhovi gora

Zeleni i okupani ukazali na vidiku

A u vazduhu kojim je golubica proletela

Raširila se duga...

XVIII

Šta bih dao da sam prašina na drumu

I da me gaze noge siromaha...

Šta bih dao da sam reke koje teku

Pa da pralje dođu na moje obale...

Šta bih dao da sam topole uz reku

Samo nebo gore, a dole voda...

Šta bih dao da sam mlinarev magarac

Pa da me on tuče i da me poštuje...

Bolje i to nego da se celog veka

Osvrćem unazad i da jadikujem...

XIX

Mesečina, kada travu obasjava

Ne znam na šta me podseća...

Podseća me na glas stare služavke

Koja mi je pričala vilinske bajke.

I kako je, u ruhu prosjakinje, Božja Majka

Izlazila noću na drumove

Da bi zlostavljanu decu spasla...

Ako više ne mogu u to da verujem,

Zašto li mesečina travu obasjava?

*Prevela  s portugalskog Jasmina Nešković