Rečnik zaljubljenika u rokenrol: Nil Jang
Neil Young

Photo: http://www.hyperactivz.com

Bolje izgoreti nego izbledeti

Jang, Nil

„Evo, upravo smo smo ušli na posed Nila Janga“, objašnjava mi vozač Meksikanac koji nas vozi od San Franciska do „Usamljenikovog“ ranča. Kamerman, tonmajstor, asistent i nezamenljivi Don Kent1 sede pored mene u mini-kombiju koji nam je Jangov menadžment obezbedio kako bismo došli da snimimo ovu reportažu za Huba-Hubu.2 I dobro je što nas je obavestio, jer osim jedne jadne stare oronule drvene ograde, ništa drugo ne ukazuje da smo ušli na privatni posed. Pre četrdeset pet minuta napustili smo brkati grad i vijugamo po obodu brda, kroz predivne šume četinara, kroz savršeno bukolički pejzaž. Tokom dvadeset minuta puta koji nam je preostao (posed Nila Janga je otprilike veličine manjeg francuskog departmana), u mislima mi se nižu sećanja na muzičara koga pažljivo pratim još od Vudstoka, festivala na kom se slušala blatnjava muzika, i to stojeći, dakle, nipošto sedeći. Festival kom ja, naravno, nisam prisustvovao, ali o kom smo svi opet i opet gledali film3 dok nas želja nije minula, da i ne pominjem trostruki album, koji smo toliko trošili da mu se brazde više nisu videle. Hendriksov „Star Spangled Banner“, „Santana“ u zanosu sa bubnjarskim solom Majka Šriva, „Kend hit“ i njihov ogromni medved od pevača, solaža od tri hiljade na sat Alvina Lija, Dženis Džoplin u orbiti, „Slaj end femili stoun“, koji bude sve prisutne, „Ded“, koji ih vraćaju u krevet, „Hu“, koji ubrizgavaju malo britanske nervoze, mirni „Kridens“, Džo Koker, koji igra poput one igračke sa okruglim dnom koja ne može da se prevrne, „Bend“ u punoj formi i, naravno, „CSN & Y“. Iliti „Krozbi, Stils, Neš i Jang“. Trebalo mi je vremena da zavolim „CSN & Y“, jer sam u isti mah bio oduševljen njihovim harmonijskim radom i kompozicijama, i užasno me je nervirala ležerna izletnička strana, preteča Horista, ovog kvarteta blaženo smirenih hipika, koja se odlikovala dirljivom čistotom. Ali istovremeno, „CSN & Y“ je bilo mesto ukrštanja puteva četvorice „gonza“ koji su ga činili. Tu se mogu naći tragovi, i to vrlo jasni, sjajnog i iskonskog „Bafalo Springfilda“, kao što se kasnije u njemu mogu uočiti primitivni tragovi, kalup, buduće grupe Stivena Stilsa pod imenom „Manasas“.

Da budem iskren, od sve četvorice, zanimali su me samo Stils i Jang. Obojica zbog doprinosa „Bafalu“, a što se Janga tiče, zbog živog interesovanja koje su izazvala njegova prva dva solo albuma, naročito drugi. Bio sam opčinjen njegovim nazalnim i visokim glasom, krhkim i na ivici pucanja. A bilo je tu i nešto drugo, drugačije i neobjašnjivo čime je odisao, i što je jasno ukazivalo na to da on neće tu ostati, da je pre avanturista nego sedentarni muzičar, spreman da ostane da sedi na svojoj formuli kad je pronađe. Što se Krozbija i Neša tiče, iako su bili neosporno talentovani tekstopisci, nikad nisam uspeo da ih naročito zavolim. Dejvida Krozbija se sećam jedino po budućim nevoljama, kad se pretvorio u Mobi Dika usled preteranog konzumiranja alkohola i droga. Prilično zabavnim nevoljama, uostalom, pošto se vucarao okolo naoružan kao neki revolveraš, pucajući na sve što se kreće, uključujući i njegovog ličnog kapetana Ahaba, iliti federalnu policiju.

Ali vratimo se na Janga, kog sam se spremao da upoznam – sada me od njegove kuće deli samo nekih dvadesetak kilometara – dok vrši poslednje pripreme za album Trans, neku vrstu preteče tehna, za koji u najmanju ruku možemo reći da je ružno ostario. Godina je, dakle, 1980, i on već ima za sobom malu kolekciju klasika koje ponosno može da pusti svojim unucima. Posle serije besprekornih After the Gold Rush, Harvest, On the Beach, Zuma, Comes a Time, i naravno, Rust Never Sleeps, sada je avanturistički raspoložen. Možda se na trenutak umorio od sveg tog kantri roka, folk roka, pa makar bili i elektronski – šta ja znam – koje je, u godinama posle Grejama Parsonsa, podigao na potpuno novi nivo, više u skladu sa tim vremenom. Želja za zabavom, rekli bi, i za šetnjom predelima u kojim ga niko ne očekuje, što je, u umetničkom smislu, bio i ostao pravi znak mentalnog zdravlja. Rezultat: niz (vrlo) neujednačenih albuma, u kojima istražuje gorepomenuti tehno, rivajval rokabili, sintetički zvuk i slavljenički ritam i bluz. Da bi na kraju završio zvučnim šokom, dvotaktnom rasprskavajućom municijom, kakvi su albumi sa „Krejzi horsom“.

Dva ekstrema u spektru: nežan i osećajan pevač, i pregrandžovski metalac. Ovde ću uvesti digresiju da bih rekao kako mi iz tog perioda raznoraznih eksperimentisanja neće nedostajati pevač koliko ono što je taj pevač govorio u svojim savršenim pesmama kao što su „Old Man“, „The Needle and the Damage Done“, „Heart of Gold“ ili „Down the River“, da ne nabrajam ostale. Umetnost Nila Janga u tom periodu, da u nekoliko reči sažmem osećanja jedne generacije koja je počinjala da se gubi (da ne kažem izgubljenoj generaciji), jednostavno je čudesna. Naravno, prvenstveno se nameće čelični moral, pre upuštanja u uživanje u albumima kao što je Tonight’s the Night, nastalog posle smrti prouzrokovane overdoziranjem Denija Vitena, gitariste „Roketsa“, budućih „Krejzi horsa“. Daleko smo od hedonističkog slavljenja droge – heroina – u stilu „Stonsa“, droge koja zlokobno počinje da proređuje redove muzičara, isto kao što smo daleko od otrovnog romantizma „Velveta“, koji je sjajno pevao Lu Rid, pretvarajući se za tu priliku u putujućeg trgovca makom. Prijateljeva smrt je Nila Janga gurnula u potpuni očaj i, ako za njegovu muziku važi da ima katarzični efekat, to nije utisak koji se stiče u prvi mah. U njoj ima toliko patnje, i nečega tako iskonskog, patosa u čistom stanju, u izvornom smislu te reči, da slušaoca istog časa obuzima neverovatno saosećanje budeći u njemu gotovo materinski instinkt, što je utoliko iznenađujuće ako imamo u vidu da je autor tih redova u to vreme mladić nabijen testosteronom od jedva dvadesetak godina.

Osećam kako baš to osećanje isplivava na površinu, dok se dvanaest godina kasnije, milju po milju približavam boravištu besmrtnog autora albuma Harvest i Rust Never Sleeps, to jest, zašto ne ponoviti, neverovatno nadarenog muzičara i sjajnog raznosača melodija. Pitam se sledeće: šta Nil Jang pokušava da pomeri tih osamdesetih godina igrajući „školice“ od jednog do drugog žanra? Da li ga njegov avanturistički temperament – jer treba ga imati da bi se moglo živeti usred šume – tera da istražuje zemljište koje ralo njegovog pluga još nije prevrnulo? Ili je reč o nečem još dubljem, rizičnijem, samodestruktivnijem, kao da je trebalo maljem polomiti kip podignut u deceniji koja je upravo protekla? O samodestrukciji koja ga, klasično, podjednako užasava i fascinira? Iako nisam – daleko od toga – stručnjak u oblasti dubinske psihologije, usudiću se da odgovorim: oboje. Nikada nije krio da voli promenu, iznenađenje, da se više od bilo čega drugog boji dosade, svoje i svojih slušalaca. A to je jedna od njegovih najvećih vrlina. Sloboda umetnika se ne ogleda u tome da sledi publiku pošto ju je konačno pridobio, već da sledi svoj put po cenu da publika ne sledi njega. A ta sloboda, naravno, kao i sve na ovome svetu, košta, i Jang neće oklevati da osamdesetih trpi finansijski i da izgubi svoje najvatrenije obožavaoce. Ali naravno, njegov integritet će uroditi plodom, i dozvoliće mu da prolazi epohe uživajući očuvano, netaknuto poštovanje novih generacija, postajući čak uzor do apsurdnih razmera za grandžere svih vrsta. Svi i dalje pamte da je, pre nego što će sebi prosvirati glavu, Kurt Kobejn, vrhunski ekspert u oblasti realne samodestrukcije, u svom poslednjem pismu napisao reči Nila Janga: It’s better to burn out / Than it is to rust.4

Što nas prirodno vodi ka njegovoj navodnoj sklonosti ka famoznoj samodestrukciji koja, po mom mišljenju, zaslužuje da bude razmatrana u svetlu onog što je upravo rečeno. Što će reći, kao umetnička samodestrukcija, čiji je princip da treba spaliti sve mostove pri svakom novom prelasku. Treba ipak znati da je privatni život Nila Janga nalik minskom polju. Epileptičar, otac dvojice dečaka ometenih u razvoju, od kojih je jedan autistični paraplegičar – sad nam je možda malo jasniji melanholični i tužni ton koji obavija njegove pesme iz sedamdesetih, a koji ga je, po svedočenju onih koji su ga poznavali u to vreme, obuzimao i pre ovih ličnih tragedija. Zato se moramo diviti njegovom – vrlo osobenom – smislu za humor, odbacivanju ozbiljnosti koja – vrlo često – pritiska rokenrol, one koji ga sviraju i one koji ga slušaju. U intervjuu koji će nekoliko godina kasnije dati Ivu Bigou za Rapido između ostalog će priznati kako smatra da su njegove pesme „zaista smešne“, dodajući: „Čak i kad je tema ozbiljna, uvek stižem do trenutka kada sve postaje zabavno. A onda na kraju opet pronalazim ton s početka. Ali većina to ne primećuje i misle da je reč o najgorem paklu od početka do kraja.“

Ponavljam, vrlo osoben smisao za humor.

Tako da, dok konačno prolazimo kroz kapiju La Honde, njegovog ranča na kraju sveta (i u srcu sveta, budući da govorimo o pravom nasledniku Volta Vitmana), ne znam na kakvog Nila Janga ću naleteti. Preživelog melanholičara iz raspršenog hipi sna? Prevremenog antimondijalistu? Jansenističkog šumara spremnog da upuca zabludele holivudske hedoniste, kao u pesmi „On the Beach“? Nepotkupljivog marginalca humanistu, uvek spremnog da krene u krstaški pohod? Ili možda koncentrat svega toga, osim ako se u međuvremenu nije sakrio iza neke nove maske.

Ranč predstavlja fantaziju gotovo svakog normalnog muzičara. Sve je u drvetu, utopljeno u okolnu prirodu, mesto za življenje i rad. Na njemu je sve pomešano. Glavna zgrada se nastavlja na studio za snimanje, koji se pak nalazi nadomak ambara u kom je nameštena scena za probe i pravljenje buke do mile volje, taman ona poremetila reproduktivni ciklus susednih porodica dabrova. Ali izgleda da ovi nemaju ništa da zamere našem dobrodušnom, nezgrapnom traperu, koji nam ide u susret, nasmejan i pomalo nespretan zbog svoje urođene stidljivosti. Izuzetno je ljudski, neposredan. Potpuna suprotnost uobičajenom klišeu – vrlo često opravdanom – koji prati rok zvezde: jednostavan u svojoj skromnosti, u kojoj nema ničeg izveštačenog; pažljiv prema sagovorniku umesto da se prema njemu odnosi sa nadmenošću i drži ga na odstojanju; prirodan kao da ne zna za postojanje reči poza, i toliko daleko od svakog poimanja glamura koliko to može biti drvoseča iz Kanade, zemlje u kojoj je Nil ugledao svetlost dana.

Prijatno je iznenađenje, moram dodati, kad u beskrajnom vašaru taštine rokenrola tako, u šumskim dubinama, naletite na umetnika za kog niste ni sanjali da će u toj meri odgovarati predstavi koju ste o njemu imali. Što je samo po sebi, svi smo se složili, bilo vredno puta koji smo potegli. Tim više što je Nil tog dana bio raspoložen za ćaskanje. Dobra vest, ako se uzme u obzir to da je u to vreme ovaj momak bio prilično ćutljiv, i da je ovo, recimo, bio prvi put da prihvati da govori pred kamerama francuske televizije. Primer:

„Kako objašnjavaš to što, nakon svega što se dogodilo sedamdesetih godina, stare grupe poput ’Stonsa’ nastavljaju da privlače toliki svet na koncertima?“

„To je stara priča (osmeh)... Jednostavno je tako: ljudi vole da analiziraju stare priče. Mladi žele da vide kako je to otprilike nekad izgledalo, i u šta se danas pretvorilo. Mislim da su skoro sve grupe koje su preživele – dinosaurusi. Toliko dugo su već aktivne da će na kraju proždreti jedne druge (smeh). Ali velike grupe su prevelike, skoro pa gojazne, i male grupe su zanimljivije. Trenutno mi se dopadaju sve grupe koje se bave elektronskom muzikom. Nijedna naročito, već sve, onako uopšteno. Veoma mi se sviđa ono što nazivaju novim talasom, iako nisam siguran da je reč o zaista ’novom talasu’, već pre o nastavljanju nečeg što je oduvek bilo prisutno.“

„Zasitio sam se kalifornijskog roka. Mogu da podnesem samo svoj. Previše sam ga slušao, i vrlo malo ga sviram na koncertima. Odsviram nekoliko pesama u prvom delu, i onda pređem na nešto drugo. Ne izvodimo ga više jer nismo zarobljeni u prošlosti kao mnogi drugi.“

„Mnogo mi se dopada ono što danas rade ’Kleš‘ i ’Pritendersi’, iako ne znam kakvi su na nastupima, jer ih još uvek nisam gledao. Sviđaju mi se i ’Flok of sigals’ i ’Hjuman lig’. Zaista mi se sviđaju sve te dram mašine, svi ti sintisajzeri.“

„Volim i dalje koncept tužnih, dirljivih pesama, one su očigledno i dalje aktuelne, ali to se toliko često radilo da je malo dosadilo: to je kao Peri Komo ili Frenk Sinatra, i pripada prošlosti, drugoj epohi. Naša epoha je digitalna, i ljudi imaju potrebu za slušanjem nečeg savršenog, da se umire govoreći sebi da će sve biti u redu, kao kada uđeš u lift pa tačno znaš na koji sprat će te odvesti. Slično je i sa dram mašinama – naglašeni taktov deo je na mestu, i to deluje smirujuće.“

„Znam da možda čudno zvuči kad sve ovo govorim, ali imam utisak da se radi o prirodnoj progresiji. Elektronska muzika je vrlo bliska folku. Ona je nova vrsta roka. Toliko je sintetička i lišena osećanja da ih, sasvim neočekivano, sadrži u ogromnoj meri. Postaje emocionalna iako to ne želi, kao osoba koja ne želi da plače. Ti znaš da ona plače u sebi, ali vidiš kameno lice na kom nema suza, i ona te više dirne nego osoba koja priča o svemu redom i to sve vreme. Mislim da je ova nova muzika puna emocija baš zato što je toliko hladna. A hladna je zato što je danas svet takav kakav je. Ali u redu je, imam ja svoje sintisajzere i računare, i nisam sam. Sve je u redu.“

„Nastojim da se u životu nikad ne vraćam unazad, ali nekada to radim u pesmama, ili to bar evociram. Ali to je samo trunčica melanholije, i glupavo je. Muzika mnogo bolje od mene govori o tim stvarima.“

Iznenađen sam njegovom pričljivošću, budući da je jednom rekao da ne daje intervjue „jer nema šta da kaže“.

„To je zato što čitavu večnost nisam dao nijedan intervju, pa sam se danas tako raspričao. I dalje nemam šta da kažem, kao što ćeš sigurno i primetiti.“

„Sa Tonight’s the Night i pesmama kao što je ’Roll Another Number’ stiče se utisak da si se definitivno udaljio od Vudstok generacije.“

„Voleo bih da sam video ’Divou’ na Vudstoku, posle grupe ’Hu’, a onda i ’Hjuman lig’ pre Hendriksa. Baš bih voleo da vidim šta bi se desilo. Mislim da bismo se baš ludo zabavljali. Od Bila Hejlija do ’Kleša’! Sve je to muzika, to nije važno. Banda hipika koja puši džointe ili pankeri koji duvaju lepak sa čirokanama ofarbanim u plavo, pirsinzima na svakom delu tela, sve je u redu, samo napred, baš me briga. Ja sam već ofarbao kosu u plavo! U stvari, mislim... Ne, ne znam više ni sam... Sećam se kako sam jednom šetao na nekom aerodromu u jakni sa resama i starim čizmama, kao neki Indijanac. Svi su me gledali kao da sam ćaknut. Za mene je to kao kad imaš plavu kosu. Tako da, momci sa plavim kosama, ako ih budete imali i dalje za petnaest godina, dođite da me posetite... Ispričaću vam...“

Na kraju, naravno, pitam ga da objasni čuvenu uzrečicu od koje je moja generacija želela da napravi devizu (Better to burn out than to fade away),5 metafizički eho onog „Ako vam je preglasno / znači da ste prestari.“

Svaki put kad bi mu postavili ovo pitanje, odgovarao je istim sažetim komentarom, ali to uopšte nije umanjivalo njegovu blistavu lepotu: „Tako je blesak na nebu mnogo jači.“

***

1 Korežiser, sa Klodom Venturom, emisije Korus od ’78. do ’81, režiser Huba-Hube i Dece roka, i korežiser, sa Žan-Luj Kapom, emisije Nigde drugde. Danas se naizmenično bavi dokumentarcima, kapitacijom pozorišta i emisijama uživo. Veliki talenat. Prim. aut.
2 Sekvenca iz Dece roka posvećena isključivo roku, snimljena u formi reportaže sa mesta zbivanja (u Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Australiji, itd.). Prim. aut.
3 Film u kome se Nil Jang ne pojavljuje pošto je odbio da ga snimaju kako ne bi ometali publiku i muzičare (QED). Prim. aut. [QED – quod erat demonstrandum (lat.) – „što je trebalo dokazati“,.izraz koji se često koristi u izvođenju zaključka u matematici ili filozofiji. Prim. prev.]
4 „Bolje izgoreti / Nego zarđati.“
5 „Bolje izgoreti, nego izbledeti.“

Oceni