O poeziji Miloša Crnjanskog, samo napomena
Crrn 01 S

Photo: Časopis KULT

Bolje pesnika proglasiti budalom, nego mu podići spomenik

U poslednjem broju niškog časopisa Gradina pesnik Rade Vojvodić objavio je jedan, opšti, prikaz literature Crnjanskog. To je nešto najoštrije što je, u poslednje vreme, o Crnjanskom napisano. Ne sećam se da je, pogotovo ne sa te tačke gledanja, iko u novije vreme tako odlučno, i čak sa izvesnom svirepošću, tražio dokaze za poraz Miloša Crnjanskog, kao sada, ovaj pesnik Vojvodić.

Mnogi će poreći Vojvodiću pravo da ovako govori; ja mislim, međutim, da nama služe oni koji uspostavljaju neposredan odnos s nama, čak i kada nas poriču, a ne oni koji podržavaju klišea u koja nas je zatvorila standardna književna kritika. Viktoru Igou služi Klodel koji je rekao jednom za njega da je budala, više nego oni koji su se ponašali s njime kao sa spomenikom nacije. Spomenik nacije je, možda, veličanstven, i u tom pogledu on je iznad budale; razlika, je, međutim, u tome što je taj spomenik mrtav a što budala živi.

Pesnik koji poriče drugog pesnika, pomalo i sa gnevom, a pomalo i kao sa nekom potrebom da mu se osveti, vraća ga sa stubaca časopisa u živi život. Ja osećam ovde neki obračun, i čitam razočaranje kroz sve kritičke reči koje je ovaj pesnik lucidnog pogleda ovde napisao. On je razočaran u Crnjanskog. Za njega, jednostavno, Crnjanski nije više ono što je nekada bio. Crnjanski je za njega neka vrsta palog boga. On mu se možda i sveti, ali onako kako se čovek sveti svome palom božanstvu. Nije to naša mržnja na božanstvo, već mržnja naša što ono ne može više da bude ono što je bilo. Božanstva, međutim, sve i kada su pesnici, sa svojim sabranim delima, nismo li to mi? Ipak se zna da su božanstva napravljena od našeg rebra.

Spomenik nacije je, možda, veličanstven, i u tom pogledu on je iznad budale; razlika, je, međutim, u tome što je taj spomenik mrtav a što budala živi

Crnjanski, koga ovde dočekuje ovo razočaranje, to je pesnik obogovljen mladošću, i kao „rođen” da bude to, božanski pesnik mladosti, najdosledniji kod nas, u čitavoj našoj literaturi. Njega krasi, u osnovi sabranoga mu dela, upravo duh mladosti: ima tu i sentimentalizma, i ironije, i egotizma, i estetizma u tome egotizmu, a nadasve one romantike koja želi neprestanu vrtoglavicu od života, koja, u egotičnoj gladi za svojim životom, u hipertrofiji svog Ja, rastvara čitav svet, čineći ga gotovo nestvarnim, ali istovremeno rastvara i sebe. To je jedno apsolutno Ja koje, apsolutnošću svojom, postaje nestvarno, lebdeće, nekakvo priviđenje među drugim priviđenjima, Ja lutanja i lebdenja. Niko, pre Crnjanskog, u srpskoj lirici, nije rekao duh lebdenja, niti je osposobio srpsku reč, pretežno tešku i tvrdu dotle, a pogotovo u aleksandrincu našega parnasizma i pseudosimbolizma za takvu providnost i prividnost, kao što je to učinio ovaj pesnik. Ono razboljeno, sebeljubeće, i sentimentalno-samoironično, uvek pomalo afektovano, ali i stvarno zaneto, s onu stranu mišljenja, ali i s onu stranu traženja ma kakvoga čvršćeg, stvarnijeg oslonca i u samim predmetima fizičke realnosti (a ne samo u mislima), to je ta čista, esencijalna mladost koja dolazi do potpunog svog obrasca kod ovoga pesnika.

Slava Crnjanskog je u toj mladosti; poraz njegov je u njoj, takođe. Razočaranje je razočaranje zbog neponovljivosti te mladosti, zbog preobražaja duha koji više neće ovu dematerijalizaciju svega materijalnog, ovo lebdenje, ovo pretvaranje svega u prah, već hoće materijalizaciju i onoga što je nematerijalno, čak i misli, na putu ka nekakvom apsolutnom određenju, ka čvrstini, težini i gustoći stvari, ka izvesnosti. Ovde takvo razočaranje sudi Crnjanskom; ono mu se, neizbežno, i pomalo sveti. Duh razočaranja je duh nenaplativog potraživanja, onaj koji je nešto imao pa izgubio, ali koji zna da to nikad neće povratiti.

Rat je, kao razaranje, i kao trijumf načela neodgovornosti ljudskoga prema ljudskom, njegove oslobođenosti od sebe, postao načelo poezije, i literature, ovoga pesnika, neka vrsta duševne njegove tehnike

Ima u tome nečega od kažnjavanja, zaista; potisnuti duh ne može više u ono što mu je nekada pripadalo kao jedina njegova stvarnost; on otkriva u toj stvarnosti svoju iluziju, ali otkriva je sa bolom: to je jedna izgubljena stvarnost. Svirepost, koja se ovde ispoljava, kao da je  svirepost ovoga duha i prema samom sebi, kao da bi on tako, idući „do kraja” u deziluziji, da se nekako oslobodi one móre, koja je uvek u razočaranju, onih, makar i poslednjih, tragova očaranosti koji, ipak, leže, još neizbrisani, negde na njenom dnu. To je pokušaj oslobođenja od žudnje za nenadoknadivim.

Kad sudi, ovaj razočarani duh ume, u ovome svom produbljivanju deziluzionizma, da dodirne i istinu. Ali istina, njegova domaša samo do granice ovoga ličnoga, neposrednog odnosa sa objektom koji pokušava, deziluzijom, da uništi u sebi. Zbog toga je ovde ugrožena šansa za potpunije razumevanje kao za totalizaciju, za njegovo unošenje u istoriju. Ako deziluzionizam razočaranja uvećava neposrednost odnosa sa pesnikom, ova neposrednost onemogućava njegovu istorijsku totalizaciju.

Ne vidim, ni u ovom prikazu, pokušaj da se Crnjanski vidi u perspektivi istorije, i opšte i one „unutrašnje” istorije svoga dela. On je ovde gotovo izuzet iz te istorije. Otuda, on znači samo ono što neposredno, u prvoj reakciji na njegovo delo može da znači. Njegova blagost je samo blagost, njegova lutanja su samo lutanja, a njegov sentimentalizam samo je sentimentalizam. Svaka dvostrukost, a pogotovo svaka višestrukost koja se iskazuje kroz biće njegove poezije, i literature, svaka dijalektičnost njihova, ovde je priviđena. Gde odsustvuje totalizacija, istorijska, odsustvuje i ovaj smisao za otkrivenje dijalektičnosti stvari. Izvan smisla za totalizaciju nema smisla za dijalektičnost. Razočaranje nije dijalektičko, onako kako to nije ni deziluzionizam. Razočarani, mi uprošćujemo stvari, svodimo ih na slučajeve prostog identiteta. A može li se poverovati, uistinu, da blagost, da mekota, da onaj neoromantičarski beskraj koje je otkrivala lirika Crnjanskog, jesu poreklom neposredno iz blagosti, mekote, samoga beskraja i da, prosto, jesu samo ono što na prvi pogled jesu. Verujem, čak, da je opšta misao (koja je uspela nekako da se prokrijumčari i kod ovog pesnika-kritičara, nespremnog inače da se povinuje opštem mišljenju), ona misao da postoje dva Crnjanska, ili dve etape njegove, ona prva, 1918. i 1919. godine, kada je pisao defetističke ili, kako je sam kasnije govorio, „političke” pesme, sa duhom revolucionarnim, i ona druga, iz Stražilova i stihova posle ove poeme iz 1921. godine – verujem da je i ta misao delo nemoći da se otkrije dijalektičnost lirike, Crnjanskog, njene istorije i njenog bića. O njemu se i govorilo, i govori se kao o pesniku rata, kao o pesniku koji je rat iskazao najdublje u srpskoj prozi svog vremena, posebno romanom Dnevnik o Čarnojeviću.

Njegova Oda vešalima, koja bi mogla da bude anarhistička himna, pesma je u slavu osloboditeljice smrti, one koja oslobađa od svega zemaljskog, a ovo zemaljsko, iskušeno u ratu, oseća se kao prljavština i prokletstvo ostvarenja, materijalizacije volje

Međutim, kao da je reč o nečemu mnogo dubljem: rat je, kao razaranje, i kao trijumf načela neodgovornosti ljudskoga prema ljudskom, njegove oslobođenosti od sebe, postao načelo poezije, i literature, ovoga pesnika, neka vrsta duševne njegove tehnike. I to apsolutno na svim ravnima, a najdublje u njegovom stavu prema svetu kao stavu apsolutne negacije ili stavu anarhizma koji je, dosad, najdosledniji anarhizam srpske kulture. Tako potpunog anarhističkog pesnika, kao što je Crnjanski, mi nismo imali. Anarhizam njegov je totalan, sve do sopstvene svoje negacije. Taj anarhizam nije samo ideološki, u anti-tradicionalizmu Crnjanskog, u njegovom anti-nacionalizmu iz Lirike Itake; on je mentalni, u odbijanju svakog ostvarenja, svake sreće pre svega. Ljubav za nesreću, koju je Crnjanski uveo u našu liriku, nije literarna laž, već izraz dubokog odbijanja ma kakvoga ostvarenja, odbijanja koje ovoga pesnika nije uputilo dadaizmu, ali koje ga je, jedno vreme, duhovno sasvim približilo izvorima njegovim, onima koji inspirišu na odbacivanje svake večnosti, svakoga akademizma, svake opsesije ostvarenjem i posedovanjem. Pesnik sjajnog stila, ali i pesnik koji je, svesno, voleo da se ogreši o osnovne norme sintakse i gramatike, pišući pesme koje podsećaju na crteže urađene, polupismenom rukom, s karikaturalnim tendencijama na prvom uličnom zidu, i koje su namenjene kiši, i oluji, a ne antologijama.

Crnjanski je u ratu našao osnovu ovoga svog stava kao stava apsolutne slobode. Nema dela, nema nikakvih veza koje bi mogle da se uspostave, čvrsto, u našoj poeziji, u našim osećanjima, u našim stvarima; sve se ruši, svime vlada nekakav „veliki komedijant” slučaja, kroz sve progovara praznina. Njegova Oda vešalima, koja bi mogla da bude anarhistička himna, pesma je u slavu osloboditeljice smrti, one koja oslobađa od svega zemaljskog, a ovo zemaljsko, iskušeno u ratu, oseća se kao prljavština i prokletstvo ostvarenja, materijalizacije volje. Negacija sveta je ovde negacija materijalnosti, njenih oblika, njenog principa ostvarenja. Ona jeste ovde apsolutna: u prvom periodu je umela ona da bude jasno ideološka, ali kasnije ona će biti u samome duševnom činu, iščeznuće sa ravni ideologije prodiranjem u biće pesme i biće u onoj dematerijalizaciji čitavoga sveta, u onome pretvaranju sveta, sa svim njegovim oblicima i pejsažima, u prah, zvezdan i zračan, u nekakvu maglu na putu iščezavanja ovog pesnika, u bestelesnost, u plavilo njegovih nebesa.

Eterizam Crnjanskog, fluidnost njegove lirike iz epohe Stražilova, iz same te pesme, jesu materija tog poreknutog, toga dematerijalizovanog sveta. Drugim rečima: ma koliko ovaj pesnik tu izgledao različit od pesnika Ode vešalima, ili stihova u slavu Gavrila Principa (koji je za njega bio, u prvome redu, anarhist, bakunjinist), ili Vojničke pesme, on to suštinski nije: on je samo ostvarena budućnost ovog pesnika anarhističke ideologije, i jasnoga verbalnog anarhističkog stava, on je totalizacija, pesnička, tog stava. Stav razaranja, stav negacije sveta, koji je bio u osnovi prve lirike njegove, ovde je ne samo sačuvan već je sproveden u biće pesme. Svet, ovde, poreknut je, a pesma je, sama, taj poreknuti svet. Njena materija je magla u koju se pretvorio svet. To je lakoća duha koji se, poricanjem sveta, oslobodio od njega, ili duha koji je, u hipertrofiji, tipično romantičarskoj, sopstvenoga Ja, pretvarajući svet u priviđenja, postao i za samog sebe priviđenje, jedna nestvarnost, nekakva neodređena materija u kojoj sreću se život i ništavilo. Život, ovde, gotovo da nema svoje oblike, oni se rastvaraju, raspadaju se, u potpunoj dekompoziciji, koja ima izvestan literarni vid ekspresionizma. Ali zato je opšta svest o njemu, zato je senzacija prisustva života ovde veća nego igde.

Crnjanski je pesnik ovog prisustva života. Nema slike, nema jasne linije životne, postoji samo jedno treperenje, jedno magnovenje, jedan jedini trenutak, čak, u kojem sve je prožeto čistom svešću da se živi, istovremeno kada i svešću o nadirućem ništavilu. Drugačije ne može biti: tu, gde je ova senzacija čistog života, života „kao takvog” apsolutna, takva je i senzacija smrti: smrt, koja se tu otkriva, jeste smrt svake izvesnosti, svega što određuje, svakog oblika. Onaj beskraj, kojem vrata je u srpskoj lirici otvarao Crnjanski, to je beskraj koji se rađa iz ove smrti forme; u umiranju forme je rađanje beskraja, koji je sloboda, ushićenost njome, ali i ništavilo, praznina, strah od nje. Slobodna forma, koju je tražio Crnjanski, jeste iskušavanje ove slobode od forme. Njen ritam je ritam ovog iskušavanja. Kineska lirika, koja posvećuje u biće posvećujući u prazninu, putevima smrti Ja, lirika koju je ovaj pesnik prevodio, na putu ka iskupljujućoj pesmi tišine, nađena je na putevima ovog otkrivanja praznine koja posvećuje u bitnost života, u njegovu čistotu, u ovu senzaciju prisustva života. Otuda, ushićenost životom meša se kod ovog pesnika sa osećajem praznine, i smrti, koja će se ovde javiti obnovom elegijskoga tona Branka Radičevića, ali, naravno, paradoksalno preobraženog, jer jednoga Branka Radičevića kome smrt, i prolaznost, nisu nametnuti već koje on hoće onako kako hoće ovu apsolutnu koncentraciju bića nemoguću bez dekoncentracije stvarnosti, nemoguću bez njene potpune negacije.

Mir njegov, koji se ostvaruje u nekim stihovima, poreklom je iz rata, to je transcendentalni rat, onaj koji će progovoriti kroz Tolstojevog Andriju Bolkonskog, u Ratu i miru, koji je tek stigavši na samo dno života, u blatu osetio ono što, dotle, osetiti nije mogao: kako pripada nekakvom jedinstvenom kosmosu

Anarhizam Crnjanskog je onaj koji tu, samo na prvi pogled paradoksalno spiritualizuje apsolutno sve; taj anarhizam je onaj koji oslobađa od sveta, razdešava sve veze koje vezuju za njega, i nosi u nebesa Stražilova, u lakoću, u gubljenje, u susretu čistog bića sa samim sobom, a posredstvom praznine. Taj spiritualizam, ta dematerijalizacija sveta nisu izdaje anarhističkog stava iz rane lirike; oni su samo krajnja, i nužna, konsekvencija tog stava, njegovo dovođenje do apsolutnosti, tamo gde se poriče i samo poricanje, i u kojoj je slo-boda, koja se ovde oseća u lakoći, sloboda od svega, jedan beskraj i gubljenje u njemu, ali gubljenje koje je ispunjavanje beskraja u nama samima, naše umiranje, kao naše posvećivanje u beskraj, naše vaznesenje. Crnjanski je to: pesnik vaznesenja, ovim potpunim poricanjem, i sveta i svoga Ja. Pogledajte asocijacionizam poetske proze Crnjanskog, tu formu u rastvaranju, te predmete koji se rastaču i, tako, postaju nekakvi nadstvarni „predmeti” njegovoga eterizma; pogledajte njegove iskidane rečenice, koje ponavljaju sintaksički, volju dekompozicije iz rata, i videćete kako je, zaista, dekompozicija ovde, takođe prvi put u srpskoj literaturi, sredstvo jednoga novog komponovanja, sredstvo komponovanja ovog beskraja, natpredmetnog, tog beskraja koji se rađa iz smrti svakoga našega oblika, pa i oblika našega Ja, u časovima kada se ushićenost slobodom meša sa strahom od nje.

Čuveni sumatraizam Crnjanskog, njegovo poetsko uverenje da je, u svetu, sve u nekakvoj višoj, mističkoj, vezi koja nadilazi našu moć poimanja, ali zato nije ništa manje stvarna, takođe je transcendentalizam: to je transcendencija razorenoga sveta, u kojem nema nikakvih veza, u ovaj svet svepovezanosti. Blagost njegova, jeste transcendencija one divljačne mržnje, u obrušavanju njenom na dušu i na glavu ljudsku, u rovovima Prvog svetskog rata; mir njegov, koji se ostvaruje u nekim stihovima, poreklom je iz rata, to je transcendentalni rat, onaj koji će progovoriti kroz Tolstojevog Andriju Bolkonskog, u Ratu i miru, koji je tek stigavši na samo dno života, u blatu osetio ono što, dotle, osetiti nije mogao: kako pripada nekakvom jedinstvenom kosmosu.

Raspon, koji ostvaruje lirika ovoga pesnika, veliki je koliko i raspon ovoga duha poricanja, od sukoba sa svetom do potpune poreknutosti sveta, apsolutnim preobražajem njegovim. Taj transcendentalizam je negacija anarhizma, ali iz anarhizma samoga, ovde dovedenog do poslednjih svojih konsekvencija. Kod ovoga pesnika, sve to, ostvarilo se munjevito, u velikom i brzom sagorevanju. To ne može da bude metoda pesnička, ni trajna metoda života. Tamo gde je sistematsko pisanje poezije, isto je kao i u življenju, kao u trajanju: nužnost nekoga sistema, nekoga trajnog oblika, sa njegovim redom i poretkom. Poema, kakva je Stražilovo, može da bude samo jedan trenutak, u dodiru reda i nereda, jezika i vanjezičkog, reči i ćutanja, svesti i beskraja. Ona je neponovljiva, onako kako je trenutak tog dodira neponovljiv. Svako ponavljanje tog trenutka je njegovo izdavanje jer je njegovo vraćanje vremenu. Crnjanski tu izdaju nije učinio. U poeziji njegovoj nema ponavljanja, nema sistematisanja inspiracije, nema manipulisanja njome. To što je poema Stražilovo, taj vrhunac njegove lirike, usamljena kao trenutak u kojem je napisana, ponavlja vrhunsku tačku parabole koju je, u negaciji sveta, ovaj duh opisao. Sve posle toga, išlo je natrag, ka opredmećenju većem, i ka obliku čvršćem, ka zemlji, ka prozi, ka literaturi.

*Tekst je pročitan 21. 9. 1970. godine na Trećem programu Radio Beograda

Oceni 5