Bolje sam sa sobom, nego sam s drugima

Sećam se kad sam je prvi put ugledao, na fotografiji s Dolphom Lundgrenom. Dve natčovečne prilike, u odeći od crnog lateksa, pored njih skulptura u obliku nosoroga. Životinja je vezana, što valjda simbolizuje sve ono što je čovek uradio umirućim vrstama, ali su njih dvoje slobodni, u pokretu. Tek će mi kasnije postati jasno zašto sam zbog tog prizora imao čudan osećaj u stomaku, a zahvaljujući stihovima „Feeling like a woman,/ Looking like a man,/ Sounding like a no-no,/ Mating when I can“.

Pesma Walking In The Rain je odavno moja privatna himna, čak i kad je suša. I više od toga – to je soundtrack celokupnog kvir pokreta, između ostalog i zbog toga što je nesvrstanima donela osećaj da pripadaju negde.

Jones se od samog početka karijere igrala rasnim i rodnim stereotipima. Feministička teoretičarka Michele Wallace je čak uočila vezu s onim što je dvadesetih godina prošlog veka radila Josephine Baker – njihovi upečatljivi nastupi parazitiraju na nelagodnosti i predrasudama koje publika može da ima kad su u pitanju rasa i rod. Zahvaljujući tome se iz ravnoteže izbacuju heteronormatvni odnosi moći, a najpre na relacijama crni-beli, muškarac-žena, strejt-gej.

Još dok je kao model sarađivala s dizajnerima poput Yvesa Saint-Laurenta, Claudea Montane, Kenza Takade, te fotografima poput Helmuta Newtona, Guya Bourdina i Hansa Feurera, Jones pokazuje smisao za subverziju. Ona postaje vizija koja u sebi spaja sve, da bi postala nešto drugo – moćnica za koju prosečne granice ne važe.

Kad je zakoračila u svet muzike, Jean-Paul Goude joj je priskočio u pomoć. Zajedno su stvorili vizuelni identitet koji je i danas simbol za snagu različitosti. Spojili su kostim, muziku i ples i na velika vrata ušli u disco klubove u kojima su se već poštovali različiti seksualni i rodni identiteti (i Divine je u to vreme bila tu). I danas se pamti njen nastup koji je sa Goudeom priredila za Noć veštica 1978. u Roseland Ballroomu u Njujorku: odlučili su da prostor urede u “industrijskom” stilu donjeg West Sidea i da ga upotpune “jungle” atmosferom. Nastup je, pored dobro osmišljene scenografije, uključivao i portorikanske bubnjare i profesionalne boksere koji su se borili međusobno ili preskakali konopac, a koji su bili u snažnom kontrastu sa drag kraljicama u publici.

Ni kasnije se nije zaustavljala – pesma Pull Up To The Bumper iz 1981. je na primer i danas jedna od omiljenih kvir erotskih pesama. Gordan Duhaček piše da je „za razliku od raznih konfekcijskih pop-pevačica koje je mainstream proglasio gej ikonama, Grace Jones jedna od retkih koja zaslužuje tu titulu. Prelepo androgina, senzualna i seksualna, muzički i telesno ekspresivna, Jones je stvorila neke od najboljih plesnih pesama koje ne figuriraju kao glupave poskočice nego svojim fascinantnim bas linijama teraju telo na pokret, dok u stihovima pominju samo ideju noćnog života“, te dodaje da „Pull Up To The Bumper, singl s njenog verovatno najboljeg albuma Nightclubbing, svoju interpretacijsku polivalentnost dokazuje slasno višesmislenim stihovima, koji se bez problema mogu iščitati kao poziv na analnu penetraciju – Pull up to my bumper baby/In your long black limousine/Pull up to my bumper baby/ And drive it in between, peva Jones tako da se s njom može poistovetiti i svaki gej muškarac. To definitivno nije pesma o branicima i automobilima, nego verojatnije o stražnjicama i velikim penisima“.

Mnogo godina kasnije, u dokumentarnom filmu Grace Jones: Bloodlight and Bami iz 2017. godine, Jones ponovo govori o penetraciji i kaže da bi svaki muškarac bar jednom trebalo da to sebi dopusti. Na pitanje zbog čega, daje jednostavan odgovor – da bi naučio da prima. Tu pravi razliku između primanja i uzimanja i sanja o svetu koji bi bio jednak za sve. Dakle ne radi se tu samo o penetraciji, već o tome da bi svet trebalo da prestane da se boji analnog seksa, ili bar da prestane da se bavi tuđim životima.

Grace Jones: Bloodlight and Bami je filmska golotinja, i to ne samo zbog toga što junakinja nema problem s telom. Glavne stvari se tu ne dešavaju na sceni ili pred kamerama, već na običnim mestima – po komšijskim kućama i sobama za skidanje šminke. Jones nam pokazuje pravu sebe, mada bi tu stvarnost trebalo uzeti s dozom sumnje – svesna je da je kamera tu. Rediteljka Sophie Fiennes rado bira takve trenutke, s dobrim razlogom – pevačicu tako lakše vraća među svoje.

Jamajčanka posle velikih gradova stiže u rodni Spanish Town, a kad je s porodicom izgleda kao da je potpuno svoja. Čovek se lako izgubi u uspomenama iz detinjstva, pa zaboravi na sve oko sebe. Možda su neke scene i obrisane u montaži, ali je ono što je preostalo pravo blago, čak i kad Jones govori o nasilju i surovom životu na Jamajci pre šezdesetak godina.

Scene nisu poređane hronološki, pa se čini da Jones leti s jednog kraja sveta na drugi. Kao da joj se i prostor i vreme potčinjavaju, pa zbog nje menjaju pravila koja važe za obične smrtnike. Na taj način nam dokazuje da je još uvek ikona, ali s jednom poteškoćom – takve figure su često same. Kad je bivši partner pita da li može sebe da vidi samu u starosti, Jones odgovara „samu da, ali ne i usamljenu“. Bolje sam sa sobom, nego sam s drugima.