Bolnica, konzilijum i ostale XXZ brige

Kad god da me zgrabi psihotronična dilema o bolesti i zdravlju, tu je Drug Tito da mi pomogne; njegovo promišljanje „Radimo kao da ćemo sto godina živeti, pripremamo se kao da će sutra rat“, savršeno se može primeniti na moj mentalni status, uz ogradu da ozbiljno ne razmišljam da ću živeti sto godina, što bi (ne)realno bilo previše. Niti sam zbog svega bezrazložno bezbrižan i opušten, naročito nakon prošlogodišnjih iskustava sa dva karcinoma, niti sam u stalnom depresivnom jarku, opsednut najgorim ishodom.

Pokušavam nešto treće: da vodim, koliko je moguće, normalniji život, mada je normalnost u epohi pandemije izgubila svaki smisao; retko izlazim iz kuće, baš kad moram – u jebani Dom zdravlja po upute, u poštu i banku, ponekad na pijac ili u samouslugu iza mog solitera; ne nedostaju mi kafići, kafane i klubovi sa 800 posetilaca bez maske. Shvatio sam, napokon, da je malo dragih ljudi koje bih želeo da vidim. Ako je covid 19 uradio nešto dobro jeste što je fokusirao prioritete: kao u onoj poslovici da se u muci poznaju junaci – tako sam i ja, kroz transverzalu bolesti, otkrio da su mi često najbolji prijatelji upravo čitaoci XXZ koje nisam upoznao, ali koji o meni brinu više nego osobe koje znam decenijama. Ne govorim samo o njihovim donacijama koje pomažu portalu i meni da preživimo, već o porukama i lepim rečima o čemu je već bilo reči u tekstu „Šta su čitaoci i prijatelji pisali Petru Lukoviću“; valjda sam zbog njih ostao poprilično pri svesti i nisam potonuo, što je, verujte na reč, lako i depresivno izazovno, naročito zbog činjenice da se moje lečenje nastavlja i da već 24. februara idem na novu rundu hemioterapije, jer se karcinom pluća nije baš toliko smanjio da bi se izvršila operacija i uklonio zločinac.

Tek sledi kontrola da bi se videlo kako je posle intervencije Gama noža situacija u glavi; preživeo sam još jednu magnetnu rezonancu – sad je na Konzilijumu da mi iduće nedelje kaže dža ili bu. Verujem da je drug Tito na mojoj strani i da je rat u mozgu okončan pobedom Gama noža.    

Čekajući bolnicu i kontrolu, ostaje mi moj najbolji kućni prijatelj: kompjuter. I opet su dragi XXZ čitaoci u prvom planu. Svaka njihova poruka doza je adrenalina da pokušamo da preživimo i da se portal ne ugasi; apel za pomoć više nije isprazna finansijska floskula već jedini efikasni način da nastavimo da komuniciramo; XXZ sajt je moj jedini način da vam se javljam – i zato o portalu brinem koliko o svojoj bolesti. Ta dvostruka sekiracija ima i dobrih strana; trudim se, koliko mogu, da što više pišem ili, makar, da prepišem neke od tekstova izgubljenih u osamdesetim i devedesetim godinama – da bolju prošlost ustoličimo kao legitimni način da održimo sećanje i nikako ne zaboravimo šta se nekad dešavalo i koliko smo onda bili ispred svog vremena.

Zdravstveni problemi, finansijski kolaps i briga o budućnosti („Šta ako...“) okosnica su mog života u koji su umešani bolnica, terapija, pregledi ili buduće dijagnoze; malo osveženja stiže od video-spotova kakav je recimo, video grupe Sleaford Mods „Nudge“ ft. Amy Taylor; ta vrsta podrške – ubitačni ritam i ekspresivni glas – ne samo da vraća uverenje da će sve biti ok, već da je sad sve ok.

I koliko god uveravao sebe da je drug Tito u pravu, tračak sumnje uvek ostaje; borba za zdrav razum podrazumeva injekciju optimizma, vere da će sve biti u redu, ali depresija ume da uzvrati pominjanjem bolnice, hemioterapije i trodnevnog boravka u istoj, gde moram biti najhrabriji ikad, kako bih pobedio bolest i sebe; sve negativno mora da nestane, baš kao u pesmi „Oh Boy“ moje nove omiljene grupe I Believe In My Mess. Priznajem: da nije muzike, totalno bih odlepio i potonuo.

Svako kvazifilozofsko razmišljanje o karcinomu/ karcinomima počinje i završava tezom da je borba jedina način da se đubre pobedi; ne odustati, ne predati se, biti uveren da si jači od njih – mentalna je linija od koje se nikad ne ustupa. Još ako imam potrebu da radim, pišem i uređujem, sve mi to daje XXZ nadu da sve nije izgubljeno i da ima smisla ponašati se kao da je sve tobož normalno.

Suočen s burnom nedeljom u kojoj me čekaju bolničko lečenje i Konzilijum iz Gama noža – nemam izbora sem da uz podršku XXZ čitalaca budem superiorno hrabar i nadam se najboljem.  

Jebiga, sve ostalo ne bi ličilo na Lukovića: da digne ruke, odustane, preda se. Nikako! Jedino što mogu da obećam da će mala XXZ-redakcija nastaviti da radi najbolje što može, svesna da izvesni Luković neće dići ruke od portala, taman posla. 

Uprkos hemioterapiji, Konzilijumu i boravku u bolnici, tvrdim da ćemo nastaviti kao da je sve u najboljem redu; podrška nam je, naravno, neophodna, jer moram da verujem u čitaoce XXZ magazina koji su tu da nam pomognu – ako neće oni, ko će? Preko PayPala to možete uraditi ovog časa: dovoljno je da svoju transakciju obavite koristeći mail petar.lukovic@xxzmagazin.com.

I da čitavu karcinom priču okončam Titovim uverenjem da je mir bolji od rata i da će neprijatelj bezuslovno biti poražen. Pobeda je – rekao bi Maršal – jedina alternativa. U to ime, šta reći: živeo drug Tito i smrt karcinomu.

I da XXZ nastavi s radom. Od vas sve zavisi.

UPDATE: SUPER JE POZITIVNO KAD JE SVE NEGATIVNO

Četiri meseca nakon što mi je Gama nož uklonio čestice karcinoma u glavi, došlo je vreme za prvu kontrolu; opet sam radio magnetnu rezonancu, ležao u metalnoj tubi i bio bombardovan zastrašujućim zvucima. U ponedeljak 22. februara, predao sam Konzilijumu sve rezultate i CD sa magnetne rezonance. Zaključak: „sve tretirane promene u regresiji, bez novih promena“. Dakle, negativan rezultat. Što znači – super pozitivno!

Istog dana dobio sam potvrdu o rezultatu testiranja na virus SARS-Cov-2: piše „rezultat negativan“, što prevedeno na jezike naših naroda i narodnosti – znači skroz pozitivno!  

Od srede 24. februara počinjem sa hemioterapijom („HT po GP protokolu“) o čijim ću vas efektima obavestiti u narednom tekstu. U međuvremenu, bez obzira što sam u bolnici, pišite mi na mail petar.lukovic@xxzmagazin.com ili na xz99@beotel.net

Nema veće podrške od pisama dragih XXZ-čitalaca! Zajedno ćemo pobediti i bolest i finansijsku krizu: zato što nam ništa drugo ne preostaje!