Kako su mi oduzeli nagradu „Milutin Uskoković“
Aailusa 05 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Borba protiv pseudonima

Na konkurs „Milutin Uskoković“ (za najbolju neobjavljenu pripovetku) poslao sam u roku (31.XII 2017.) jednu priču dužine do 15 strana (font lep, veličina slova, s razmakom, po propisu) i u manju kovertu kao razrešenje šifre stavio ime svog literarnog, zavičajnog i fejsbuk prijatelja Branislava Baneta Dimitrijevića, a svoj broj mobilnog telefona, broj jednog ajfona koji relativno dobro fotografiše, ali mu je ton neuhvatljiv.

U propozicijama konkursa stoji da će žiri odluke objaviti do kraja marta, a da će se uručenje obaviti u maju mesecu. Objava rezultata se bogme otegla i kasnila je dva (2) meseca, jer su rezultate objavili krajem maja, što podvlačim jer se u obrazloženju odluke da se povuče dodela I nagrade navodi „strogo pridržavanje propozicija“. Nije neobično a ni retko da žiriji kasne sa objavljivanjem rezultata, ali dobar je običaj i nepisano pravilo da se to obrazloži, pa makar i uz neiskreno izvinjenje učesnicima i lažno lekarsko opravdanje.

Žiri to nije učinio, ali nema veze. Ko jebe dobre običaje. Nagađam da su kašnjenjem sami sebe doveli u neku vrstu vremenske oskudice, što pokušavaju da svale na učesnike, to jest na mene jednog učesnika.

Objavili su rezultate tek 26. maja. Evo skrinšota s imenom Baneta Dimitriejvuća i imenom nagrađene priče ”Trem”. Nije što je moja, ali priča jeste kul i strava, ono, super je.

Ja sam dotle i zaboravio na konkurs, al’ mi reče ortak ”Ehej, opet si dobio nešto!” (Početkom godine, 19. januara, na parastosu Branislavu Nušiću, održao sam kraću govoranciju kao 28. dobitnik nagrade ”Branisalv Nušić” za neobjavljeni dramski tekst. Kako je to lep konkurs bio: šalje se samo 1 (jedan) primerak, nema koverta sa rezrešenjem šifre, a autorstvo se dokazuje kada lično dođeš i doneseš drugi primerak. Krajem 2017. sam bio u takvoj finansijskoj krizi da sam jedva skupio lovu za štampanje tog drugog primerka, koji mi sekretarica UDPS-a čak nije ni uzela. ”Vama treba”, rekla je meni sirotinji.)

Tek narednog dana neko s pozivnog užičkog broja pozvao je onaj broj mobilnog telefona, ali, avaj, ja se ne javih na prva dva-tri poziva: po Marfijevom zakonu nisam čuo. Ajfon mi je melodiozno nečujan. Kao vila iz Negotinske krajine.

E sad, valjda zbog te vremenske oskudice (da bi gospoda i tajnice iz užičke bilioteke završili uručenje i papirologiju pre letnjih odmora, pretpostavljam), pozvali su odmah na brzu brzinu Bor i u njihovoj biblioteci tamo našli najpre Vesnu dišicu (koja mi ne može oprostiti što sam se 2008. na jednom njihovom konkursu isto tako potpisao nekim drugim imenom i dobio slavnu II nagradu za uradak ”Požar zbog graška” /ima ga u zbirci ”Vrlo moguće priče”/) a preko nje časnog Baneta, dobrog čoveka. Dostojanstvenog i kul, koga ovime, nadam se, ne ugrožavam egzistencijalno, jer on ne radi u borskom lajbrariju već u firmi gde je i moj tata nekada radio...

Bane (Branislav Dimitrijević) dao mi je telefon izvesne Anđe, iz užičke biblioteke valjda, i ja sam se ženi javio na taj mobilni telefon, a Anđa se tokom razgovora došaptavala s nekim i uopšte me nije slušala kada sam joj skrenuo pažnju da, ako već ne zna ko sam, može da nađe biografiju na internetu (na sajtu rastko.com) a ni kada sam napomenuo da u junu imam mnogo obaveza... Bila je veoma sumnjičava i pričala je samo o birokratskim zavrzlamama. Čak preteći, kao učiteljica lošem đaku. Rekla je da će se javiti, uzela mi je podatke kao policajka, i moju imejl adresu, ali... niko više nije zvao.

Na internetu saznajem da je diša užičke biblioteke profesor književnosti, naivno sam se ponadao da čova nije zalutao na mesto direktora biblioteke. Danas je to veliki izuzetak i čudo da profa književnosti bude diša biblioteke, da elektroinženjer bude glavni u firmi za elektriku i tako dalje. Ponadao sam se da čovek valjda zna da je pseudonim legitimno književno sredstvo. Inače, ne znam ni ko su članovi žirija, oni se drže u tajnosti, pod kapuljačama, kao da su iz Kju-Kluks-Klana, a s ovlašćenjima Španske inkvizicije.

Fernando Pesoa je pružio šansu ljudima da doktoriraju na njegovim pseudonimima i „različitim autorstvima“, lista njegovih heteronima, kako je on zvao pseudonime, duža je od bibliografije nekih poznatih pisaca, on je izmišljao biografije za svaki ”heteronim” i kreirao je polemike tako što je sam sebe napadao i hvalio pod imenima nepostojećoh kritičara. Kao profesor književnosti, diša Stanojčić je morao da zna za dva velika irska pisca, koji su morali da pišu pod pseudonimom jer su bili zaposleni kao činovnici, pa su dvostruko kršili zakone primajući honorare... Feranteova je poslednji primer izvrdavanja „terora bankarskih kartica“, kako reče naslednik Umberta Eka nedavno.

Diša je morao čuti za (istinitu) anegdotu o Dušanu Radoviću i Branku Ćopiću. Bio neki konkurs za poeziju, a pričalo se da Ćopić voli devojke pesnikinje, a Dušan Radović pošalje pesmu pod ženskim imenom i pobedi... Pa kako je Roberto Bolanjo, dok se nije proslavio romanima, pripovetku koja bi pobedila na nekom konkrusu samo malčice izmenio i promenio naslov pa ponovo slao.

Sad, mogao bi neko da kaže: „Jedno je pseudonim, Crnkoviću, a drugo je ime drugog pisca!“ Pa i nije tolika razlika. Ako je žiri zaista častan pa mu nije bitno KO nego ŠTA, onda je to potpuno irelevantno. (Ne bih pominjao ovde svoja loša iskustva kada je u žirijima bio upravo drugonagrađeni „Čarli“.)

Žiri ne nagrađujte JMBG, ličnu kartu i birokratske dokumente, nego priče. Pozivanje na „strogo pridržavanje propozicija“ (što pretpostavljam da su inspirisali Vesna iz Bora i sujetni Čarli i što piše na pišman-stranici, kojom je povučena odluka o dodeli I nagrade) naprosto ne odgovara istini, jer nigde u propozicijama ne stoji da je zabranjeno koristiti pseudonim. (A njihova reakcija da su odustali od I nagrade, čim su nanjušili da je dobitnik Crnković, govori da nisam džabe išao na pseudonim.) Kršenje propozicija bi moglo biti da sam poslao više od 3 priče, da sam poslao plagijat (E, Vesno Tešović, jadna ne bila! Ona je na Banetovom sajtu Kišobran karala ljude koji koriste pseudonime ”da se Vlasi ne sete” ciljajući na mene i pišući da su oni koji se potpišu tuđim imenom – plagijatori!? Alo, bre, plagijat je staviti svoje ime na tuđ uradak!) , da je priča duža od 15 strana i slično.

Nagrada ne pripada ni diši Stanojčiću, ni biblioteci, svakako ni Čarliju, pa čak ni meni. Ona pripada – priči! Oduzeti je meni, znači samo jedno – progon po ličnoj osnovi. Kada sam nedavno dobio nagradu „Branislav Nušić“ za neobjavljeni dramski tekst, bilo je potrebno da autorstvo dokažem drugim primerkom (na konkurs je trebalo poslati samo jedan primerak a mali koverat sa razrešenjem šifre se nije tražio).

Nagrada se dodelila NAPISANOME, a nije se gledalo u ličnu kartu autora. Ovu nagradu pominjem i zato što se jednom dogodilo da se autor teksta nagađen plaketom Ben Akiba nije pojavio i ne zna se ko je te godine dobio nagradu. Ali, ona nije UKINUTA te godine. U poslednjoj deceniji štampana su dva prevoda ruskih romana čiji se autor ne zna ili se samo nagađa ko je on/a.... I tako dalje.

Bane mi reče: „Diša iz Užica je fin čova, takav sam stekao utisak, javi mu se...“.  Zašto ja da jurim žiri? ”Anđa” reče da će mi se javiti. A Bane napisa i ovo na mom Fejsbuk profilu: „Ja sam se odrekao autorstva na lični poziv direktora biblioteke, i rekao sam da je autor Predrag Crnković, i tu nikakva istraga nije bila potrebna. Jer, ako je moja izjava o odricanju valjala, onda je morala valjati i izjava o pravom autoru.“

Ne verujem da treba ikome da dokazujem da korišćenjem imena mog prijatelja nisam počinio nikakav prekršaj a kamoli zločin, niti bilo koga uvredio. Vesna iz Bora i „Čarli“ kao da misle da je plagijat staviti tuđe ime ispod svoje priče ili pesme, ali ne, to je mistifikacija ili štos, a plagijat je staviti svoje ime ispod tuđeg dela.

”Čarli”  se u našem književnom životu proslavio time što je pokušao neku nemuštu polemiku sa mnom u kojoj mi je fizički pretio i grebao se o moje ime. A jedino se pamti po tome što je kritikovao Ministarstvo kulture Srbije koje mu je za njegov festival kulovskog imena ”Think Thank” dao samo 2000 evra, hej, samo 2000 evra, a ”Čarli” je kukao da ne može da napije Igora Mandića s 2000 evra. Očigledno on nije mogao da podnese da bude II.

Ako je žiri doveo biblioteku u vremenski tesnac, ne treba to da prebacujete na teret učesnicima, u ovom slučaju na mene – pa ako me nisu našli u roku od 24 časa, nepravedno je i nelogično da se ljute na mene, i štaviše me proglašavaju „neodgovornim učesnikom“ konkursa.

Neuviđavno je očekivati da će neko biti spreman da dođe na uručenje u tako kratkom roku a oni (strogo uzev protivno propozicijama, jelte) već kasne dva (2) meseca sa objavljivanjem rezultata. Ja, eto, unapred verujem da su im razlozi za to kašnjenje opravdani i neću to kašnjenje zvati „neodgovornim“.

E sad, ima ovde i antibeograđanstva, kad se nanjušilo da je Crnković dobitnik. Užičani, alo,verujte mi da nisu svi Beograđani narkosi, šonje, ludaci i prevaranti. Kažu da je provincija stanje duha a ne geografski pojam. To je kao peder – karakterna osobina. Danas su Beograđani u Srbiji ono što su Srbi bili u Jugoslaviji – svima za sve krivi i dužni! (Iako svi žele da svoje dete upišu na beogradski faks i posle ne mogu da ga nagovore da se vrati iz prestonice...)

Ja verujem da vi imate duha – simpatično izgleda i diša Stanojčić na slkama na internetu, kao teča Jovanče Micića – a verujem i drugaru Banetu da ga je dobro procenio. Ali, znate, masovna histerija je ponekad jača od pojedin(a)ca.

Užice je meni oduzelo ovu nagradu. Ako, Beograđanin je to. Okej, što bi rekli Srbi. Čestitam srećnu pakost ”Čarliju” i Vesni iz borske bilioteke a ne znam ni ko je bio u žiriju za ”Uskokovića”.

Oceni 5