Veliki posvećenici: Isus (5)
Isus Hrist

Photo: shoreshbible.com

Borba s farisejima, bekstvo u Cezareju i Preobraženje

Dve godine je potrajalo to galilejsko proleće. Činilo se da se, pod snagom Hristove reči, sjajni ljiljani anđeoski rascvetavaju u mirisnom vazduhu, dok se zora carstva nebeskog rađala nad glavama pažljive gomile. Ali uskoro se i nebo zamračilo, parale su ga zlokobne munje, prvi vesnici katastrofe. Oluja se sručila na malu duhovnu porodicu poput jedne od onih bura koje šibaju Genizaretsko jezero i, u svom besu, gutaju skromne ribarske čamce. Učenici su bili zaprepašćeni, ali je Isus bio sasvim miran – on ju je očekivao. Bilo bi nemoguće da njegova proroštva i njegova sve veća čuvenost ne uznemire verske vlasti Jevreja. Uostalom, bilo je nemoguće da između njega i njih ne dođe do borbe. Štaviše, svetlost iskre može da se javi samo u udaru.

U vreme Isusovo fariseji su činili kompaktnu skupinu od nekih šest hiljada ljudi. Njihovo ime perishin znači izdvojeni ili istaknuti. Oduševljene patriote, često junaci, ali ljudi uskih pogleda i oholi, predstavljali su partiju koja je zagovarala nacionalnu obnovu; njihovo poreklo nije bilo starije od vremena Makavejaca. Pored pisane tradicije, prihvatali su i usmenu tradiciju. Verovali su u anđele, u budući život, u vaskrsenje, ali su tu ezoteričku svetlost, koja im je dolazila iz Persije, utapali u tamu jedne grube, materijalističke interpretacije. Striktno su se pridržavali zakona, ali su se najdublje protivili duhu proroka koji su religiju izvodili iz ljubavi prema Bogu i čoveku; svoju pobožnost ispoljavali su u ritualnoj praksi, u postu i javnim pokajanjima. Mogli su se videti o prazničnim danima na ulicama, nagaravljenih lica, kako zadihano izgovaraju molitve i dele milostinju na sve strane, da svi vide. Uostalom, živeli su bogato, koristeći na sve načine moć i vlast. Bili su na čelu demokratske partije i mogli su držati narod u svojim rukama. Nasuprot njima, sadukeji su predstavljali partiju sveštenstva i aristokratije. Oni su dolazili iz porodica koje su polagale nasledno pravo na vršenje svešteničke službe još od Davidovih vremena. Gorljivi konzervativci, odbacivali su usmenu tradiciju, prihvatali su samo slovo zakona, negirali su postojanje duše i zagrobnog života. Rugali su se mučiteljskim obredima fariseja i njihovim ekstravagantnim verovanjima. Po njima, religija se sastojala isključivo u svešteničkoj ceremoniji. Sedeli su na prvosvešteničkom tronu pod Seleukidima, savršeno su se slagali sa paganima, čak su se uzajamno dopunjavali s predstavnicima grčke sofistike i prefinjenog epikurejizma.

Pod Makavejcima fariseji su ih bili potisli s prvosvešteničkog trona, ali su pod Irodom i Rimljanima ponovo zauzeli to mesto. To su bili grubi, tvrdoglavi ljudi; sveštenici koji su uživali u životu, koji su verovali jedino u svoju superiornost i sledili samo jednu ideju: da sačuvaju moć koju su držali po pravu nasleđa. Šta je u toj religiji mogao naći Isus, posvećenik, naslednik proroka, vidoviti iz Engada, koji je u društvenom poretku tražio sliku božanskog reda, gde pravda vlada u životu, nauka nad pravdom, a ljubav i mudrost nad svima trima? U hramu, mestu najvišeg znanja i inicijacije, video je neznanje i materijalizam, agnosticizam koji koristi religiju kao oruđe moći, drugim rečima – svešteničku prevaru. U školi i u sinagogi, umesto hleba nebeskog i rose nebeske koja pada na srca, video je samo koristoljubivost pokrivenu formalnom pobožnošću, to jest licemerje. A tamo daleko, nad svima njima, vladao je cezar na tronu pod oreolom, svemoćni cezar kao apoteoza zla, obogotvorenje materije, cezar koji je tada bio jedini Bog na svetu, jedini gospodar fariseja i sadukeja, želeli oni to ili ne. Da li je Isus, koji je kao prorok pozajmio jednu ideju iz persijskog ezoterizma, grešio kada je taj svet nazvao vladavinom Satane ili Arimana, što će reći svet u kojem materija prevladava nad duhom, i umesto kojega je on hteo da sazda svet u kojem će duh vladati nad materijom? Kao i svi veliki reformatori, on nije udarao na ljude, koji, uz neke izuzetke, mogu biti izuzetno vredni, nego na doktrine i institucije – kalupe koji oblikuju gomilu. Trebalo je baciti izazov i objaviti rat moćnicima toga doba.

Bitka je započela u sinagogi u Galileji, da bi se nastavila pod stubovima hrama u Jerusalimu gde je Isus provodio mnogo vremena, propovedajući i suprotstavljajući se svojim neprijateljima. U tome, kao i u svemu drugom, Isus je postupao s pomešanom opreznošću i srčanošću, sa misaonom suzdržanošću i žustrom akcijom, što su bile odlike njegove čudesno uravnotežene prirode. On nije nikada ofanzivno nastupao protiv svojih neprijatelja, čekao je da oni napadnu pa da krene u napad. I to nije zakasnilo. Jer već na samom početku fariseji su bili ljubomorni zbog njegovog lečenja bolesnih i njegove omiljenosti. Uskoro su u njemu videli svog najopasnijeg neprijatelja. Najzad su ga opseli s onom podrugljivošću svojstvenom gradskim ljudima, s onom lukavom opakošću koja se skriva pod velom licemerja, što je njima bilo svojstveno. Kao učeni ljudi i ljudi koji su imali značaj i autoritet, oni su od njega tražili da im objasni razloge svojih odnosa sa carinicima i prestupnicima. Zašto su se njegovi učenici usuđivali da pabirče žito na sabat? To je teška povreda propisa. Isus im je odgovarao i blago i opširno, nežnim i znalačkim rečima. On je na njima kušao svoju reč ljubavi. Govorio im je o ljubavi božjoj, o Bogu koji se više raduje jednoj duši koja se kaje nego stotinama pravednika. On im je kazivao priču o izgubljenoj ovci i zabludelom sinu.

Zbunjeni, oni su ostajali bez reči. Ali pošto bi se pribrali, vraćali su se na isto i prebacivali mu što bolesne leči na sabat. „Licemeri“, odgovarao im je Isus s bleskom prezira u očima, „zar vi ne skidate lance s volova vaših kada ih na dan sabata vodite na pojilo, i nije li i kćer Avramova toga dana bila oslobođena okova Sataninih?“ Ne znajući kako da mu odgovore, fariseji su ga optuživali da izgoni demone u ime Velzevuva. Isus im je odgovarao, koliko snagom duha toliko i duboko, da se đavo sam neće izagnati, dodavao je da će greh protiv Sina Čovečjeg biti oprošten, ali ne i greh protiv Duha svetoga, čime je hteo da kaže da ga ne pogađaju uvrede upućene njemu, ali ako se negiraju Dobro i Istina koje opažamo, to je duhovna izopačenost, najveći greh i nepopravljivo zlo. Te su reči značile objavu rata. Oni su ga zvali bogohulnikom, on je uzvraćao: „Licemeri!“, onu su ga zvali slugom Velzevuva, on je uzvraćao: „Zmijski porode!“ Od tog časa borba će biti sve ljuća i snažnija. Isus im je razlagao strogu, uverljivu dijalektiku. Njegova je reč šibala kao bič, udarala kao džida. Promenio je taktiku, umesto odbrane, prelazio je u napad; na optužbe je odgovarao još jačim optužbama, nije imao milosti prema najvećem grehu – licemerju. „Zašto gazite zakon božji zbog vaše tradicije? Bog je zapovedio: Poštuj oca svoga i majku svoju, a vi rasipate novce i ne poštujete roditelje kada vam novac pritiče u hram. Vi služite Isaiji samo ustima, vi ste bogomoljci koji ni srca nemaju.“

Isus je jednako vladao sobom, bivao je sve veličanstveniji i kao da je izrastao u borbi. Što su ga više napadali, on se sve više potvrđivao kao Mesija. Počeo je da preti hramu, predskazivao je nevolje Izrailju nazivajući ga paganskim i govorio je da će Gospod poslati druge poslenike u vinograd svoj. Tada su se fariseji u Jerusalimu uznemirili. Videvši da ne mogu da ga ućutkaju, niti da mu uzvrate istom merom, oni su i sami promenili taktiku. Smislili su da ga namame u zamku. Uputili su mu izaslanike da ga navedu da kaže neko svetogrđe kako bi, na osnovu toga, sinedrion mogao da ga uhapsi kao hulitelja, u ime Mojsijevog zakona, ili kako bi mu rimska uprava mogla suditi kao pobunjeniku. Otuda i ona zlonamerna pitanja o preljubnici i cezarovom dinaru. Pronikavši u namere svojih neprijatelja, Isus ih je razoružao svojim odgovorima kao dubok psiholog i vešt strateg. Videvši da ga ne mogu uhvatiti na prevaru, fariseji su pokušali da ga zastraše prateći ga u stopu. Svet se već uveliko bio odvojio od njega, mnogi su radili za fariseje, jer su videli da on ne uspostavlja kraljevstvo Izrailja. Svuda, u svim mestima, on je već sretao smrknuta i sumnjičava lica, uhode koji ga prate i lukave emisare koji su upućivani da ga obeshrabre. Dolazio je poneko da mu kaže: „Beži odavde jer Irod Antipa želi da te ubije.“ On je ponosno odgovarao: „Recite tom liscu da prorok ne umre izvan Jerusalima!“ Pa ipak, on je morao više puta da pređe preko Tiverijadskog jezera, da se skloni na istočnu obalu kako bi izbegao zasede. Nigde više nije bio siguran. U međuvremenu je usledila i smrt Jovana Krstitelja, kome je Antipa skinuo glavu u tvrđavi Maheron. Kažu da je Hanibal, kada je ugledao glavu svoga brata Hazdrubala, koga su Rimljani pogubili, uzviknuo: „Sada vidim sudbinu Kartagine.“ Isus je mogao da vidi svoju sudbinu u smrti svoga preteče. Nakon vizije u Engadu on u to više nije sumnjao, on je svoje delo i započeo prihvatajući tako nešto unapred, pa ipak, ta vest, koju su doneli ojađeni učenici pustinjskog proroka, Isusa je pogodila kao kobno upozorenje. On je tada povikao: „Nisu ga priznali, već su mu učinili ono što su želeli; tako će i Sin Čovečji postradati od njih.“

Dvanaestorica su se uznemirila, Isus je oklevao na svom putu. On nije želeo da ga se domognu, ali je bio spreman da se svojom voljom ponudi, kada delo bude okončano, i da završi kao prorok u času koji sam bude izabrao. Gonjen već godinu dana, navikao da izmiče neprijateljima neprestanim putovanjima i zametanjem tragova, ojađen od naroda koji se već bio ohladio prema njemu nakon dana oduševljenja, Isus je još jednom doneo odluku da beži zajedno sa svojima. Kad je stigao na visoku goru, on se još jednom osvrnuo da poslednji put vidi voljeno jezero na čijim je obalama želeo da jednom zablista carstvo nebesko. Obuhvatio je pogledom sve gradove koji su mirovali kraj obala ili se šćućurili uz planine, utonule u zelenilo oaza, bele gradove pod zlatnim velom sunčevog smiraja, sve te mile zaseoke gde je posejao seme reči života i koji su ga sada ostavili. Naslućivao je budućnost. Proročkim pogledom je video tu veličanstvenu zemlju pretvorenu u pustinju osvetničkom rukom Ismailovom, i reči bez gneva ali ispunjene tugom i setom siđoše s usana njegovih: „Teško tebi, Kapernaume! Teško tebi, Korazime! Teško tebi, Vitezdo!“ Zatim se okrenuo paganskom svetu i krenuo sa svojim apostolima putem koji vodi preko doline Jordana i Gadara do Cezareje Filipove.

Dug i tužan je bio put družine koja je bežala preko velikih ravnica pokrivenih tršćakom i močvarnoga priobalja gornjeg Jordana pod vrelim sirijskim suncem. Provodili su noći pod šatorima pastira koji su napasali bivole, ili kod esena koji su se bili nastanili po zaseocima tog zabačenog kraja. Gonjeni učenici su obarali glavu, tužni i zamišljeni učitelj je tonuo u meditacije. Razmišljao je o tome kako je nemoguće da učenje pobedi u narodu samo proroštvima, te o strašnim spletkama svojih neprijatelja. Najveća borba je bila neminovna, on je bio u slepoj ulici, pitao se kako da nađe izlaz. S druge strane, njegova misao se vraćala, s beskrajnom brigom, na njegovu rasutu duhovnu porodicu, posebno na dvanaestoricu apostola koji su, verni i puni poverenja, sve ostavili da bi ga sledili: svoje porodice, poslove kojima su se bavili, imetak, i koji će sada biti slomljenog srca i razočarani ako ih liši velike nade u Mesiju koji pobeđuje. Da li je mogao da ih ostavi same? Da li je istina dovoljno prodrla u njih? Da li su, i pored svega, verovali u njega i njegovo učenje? Da li su znali ko je on? Zaokupljen time, on ih je jednoga dana zapitao: „Ko govore ljudi da je Sin Čovečji? A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, a drugi Jeremija ili koji od proroka. Reče im Isus: A vi šta mislite ko sam ja? A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, sin Boga Živoga.“1

U Petrovim ustima i u misli Isusovoj ta reč ne znači ono što je crkva kasnije tvrdila: „Ti si jedina inkarnacija apsolutnog i svemoćnog Bića, druga ličnost Trojice“, već jednostavno: „Ti si Izabranik Izrailja koga su najavili proroci“. U indijskoj, egipatskoj i grčkoj inicijaciji izraz Sin Božji je označavao jednu svest identifikovanu s božanskom istinom, jednu volju sposobnu da to pokaže. Prema prorocima, ovaj Mesija treba da bude najveća takva manifestacija. On treba da bude Sin Čovečji, što će reći Izabranik zemaljskog roda ljudskog; Sin Božji, što će reći Poslanik nebeskog čovečanstva, i kao takav, sadržavajući u sebi Oca ili Duh, koji s Njim vlada u svetu.

Nakon te potvrde vere apostola preko njihovog zastupnika, Isus je osetio ogromnu radost. Dakle, njegovi učenici su ga shvatili, on će živeti u njima i veza između neba i zemlje će biti uspostavljena. „Blago tebi, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv nisu to tebi javili, nego Otac moj koji je na nebesima.“2 Tim je odgovorom Isus stavio do znanja Petru da ga smatra posvećenikom u istom smislu kao i sebe samog: jer istinu sagledava duboko i duhovnim okom. To je pravo, jedino otkrovenje, to je onaj kamen na kojem će Hristos podići svoju crkvu koju ni vrata paklena neće nadvladati. Isus računa na apostola Petra samo dok ovaj ima svest o tome. Trenutak kasnije, kada apostol opet postane prirodni čovek, bojažljiv i skučen, učitelj se drugačije ponaša prema njemu. Kad je Isus objavio svojim učenicima da ide da postrada u Jerusalimu, Petar je počeo da se buni: „Bože sačuvaj! To neće biti od tebe. A on obrnuvši se reče Petru: Idi od mene sotono; ti si mi sablazan; jer ne misliš što je Božije nego ljudsko.“3 Snažni gest učiteljev je zapovedao: Napred, kroz pustinju! Ukroćeni njegovim svečanim glasom i njegovim strogim pogledom, apostoli su tiho pognuti glave i krenuli na put preko kamenitih bregova Golana. Taj beg, kada Isus vodi svoje učenike izvan Izrailja, liči na hod ka enigmi njegove mesijanske sudbine, čiju je poslednju reč on tražio.

Bili su stigli do kapija Cezareje. Grad je bio paganski još od doba Antioha Velikog, ležao je u zelenoj oazi, na izvoru Jordana, u podnožju snežnih vrhova gore Hermon. Imao je svoj amfiteatar, u njemu su blistale sjajne palate i grčki hramovi. Isus je prošao kroz grad i nastavio sve do mesta gde Jordan izvire, gde sjajni mlaz ključa iz jedne planinske pećine onako kao što život izbija iz dubokih nedara neizmenljive prirode. Tu je stajao mali hram posvećen Panu, a u pećini uz obalu reke koja se rađala bilo je mnogo stubova, mermernih nimfi i paganskih božanstava. Pred takvim kultom idolatrije Jevreje je obuzimao užas. Isus je sve to gledao bez ljutnje, s blagim osmehom; raspoznavao je nesavršene slike božanske lepote, čije je veličanstvene modele nosio u svojoj duši. On nije došao da prokune paganizam, već da ga preobrazi, on nije došao da baci anatemu na zemlju i njene tajanstvene moći, već da njoj, zemlji, pokaže nebo. Njegovo je srce bilo dovoljno veliko, njegovo učenje tako široko da je mogao da zagrli sve narode i da kaže svim kultovima: „Podignite glave i priznajte da svi imate istoga Oca!“ Pa ipak, nalazio se na krajnjoj granici Izraela, gonjen kao divlja zver, stisnut između dva sveta koji su ga podjednako odbacivali. Pred njim je stajao paganski svet, koji ga nije shvatao i u kojem je njegova reč bila još nemoćna, iza njega jevrejski svet, narod koji je kamenovao svoje proroke i koji je zatvarao uši da ne sluša svog Mesiju. Gomile sadukeja i fariseja vrebale su svoj plen. Koliko je bilo potrebno nadljudske hrabrosti, koliko nečuvenih napora da bi se savladale sve te prepreke i da bi se stiglo, preko idolatrije paganske i tvrdoće jevrejske, do samoga srca tog napaćenog čovečanstva, koje je on voleo svim svojim bićem i u čije je uši hteo da ulije svoju reč o vaskrsenju? I tada, jednim naglim okretom, njegova misao krenu unazad, niz Jordan, svetu reku Izraela; letela je od hrama Panovog do hrama u Jerusalimu, odmeravala je rastojanje koje je delilo antički paganizam od univerzalne misli proroka i, vraćajući se svom izvoru kao što se orao vraća svome gnezdu, odletela je ta misao od jada Cezareje do vizije u Engadu! I evo, ponovo je gledao kako se iz Mrtvoga mora diže ono strašno priviđenje krsta! Je li to nastupio čas velike žrtve? Kao i svi ljudi, Isus je u sebi imao dve svesti; jedna, zemaljska, uljuljkivala ga je iluzijama i on je govorio: „Ko zna? Možda ću izbeći sudbini?“ A druga, božanska, neumoljivo je ponavljala: „Put pobede vodi kroz kapije strepnje.“ Nije li najbolje najzad se povinovati tome?

U svim značajnim momentima njegovog života, mi vidimo Isusa kako se povlači u planine da bi se predao molitvi. Nije li vedistički mudrac govorio: „Molitva drži nebesa i zemlju i vlada bogovima!“ Isus je poznavao tu silu koja stoji nad svim silama. Obično nije nikoga zvao u ta skrovišta gde se predavao najskrivenijim tajnama svoje svesti. Ovoga puta je poveo Petra i oba sina Zavedejeva, Jovana i Jakova, da s njim na vrhu brega provedu noć. Legenda kaže da je to bilo na gori Tavoru. Upravo tamo se, između učitelja i njegove trojice najposvećenijih učenika, zbila ona tajanstvena scena koju jevanđelja pripovedaju kao Preobraženje. Matej kaže da su apostoli u tom času videli kako se u prozračnoj tami orijentalne noći javlja prilika učiteljeva, svetla i kao prozirna, kako njegovo lice blista kao sunce, kako njegove haljine sjaje kao svetlost sunčeva, i zatim, kako su se uz njega pojavile dve prilike u kojima su oni prepoznali Mojsija i Iliju. Kada su se drhteći prenuli iz tog čudnog zanosa, koji im je istovremeno delovao kao najdublji san i usredsređena budnost, ugledali su pored sebe učitelja koji ih je dodirivao i nastojao da ih sasvim probudi. Preobraženi Hristos koga su ugledali u tom snevanju nikada se neće izbrisati iz njihovog pamćenja.4

Ali šta je video sam Hristos, šta je on osetio i prošao te noći koja je prethodila konačnom činu njegove proročke misije? Video je kako se polako gube obrisi zemaljskih stvari pod vatrom kamenja, kako se uznosi iz sfere u sferu na krilima ekstaze, i malo-pomalo, njemu se činilo da se vraća, kroz dubine svoje svesti, u jedan raniji život, sav oduhovljen i božanski. Daleko od njega bili su sunce, svetovi, zemlje, vrtlozi bolnih inkarnacija; ali u homogenoj atmosferi bila je fluidna supstanca, razumna svetlost. U toj svetlosti su legioni nebeskih bića formirali živi svod nebeski, nebesa eteričnih i blistavih tela, belih kao sneg, odakle su izbijali blagi talasi nalik na munje. Na sjajnom oblaku na kojem je i sam stajao, sedmorica ljudi u svešteničkim haljinama, moćni i stameni, podižu svojim spletenim rukama jedan sjajni Putir. To su sedmorica Mesija koji su se već javljali na zemlji, sedmi je on, a Putir znači žrtvu koju on treba da prinese kada se sam inkarnira. Pod oblakom ječi grom, otvara se mračni ambis – to je krug rađanja, ponor života i smrti, pakao zemaljski. Sinovi Božji, jednim gestom preklinjanja, uzdižu Putir, a mirna nebesa čekaju. A Isus, u znak prihvatanja, širi ruke u znak krsta, kao da želi da zagrli svet. Tada se Sinovi Božji bacaju ničice na zemlju, jedna četa anđela žena, dugih krila i oborenih očiju, odnosi blistavi Putir ka svodu od svetlosti. Osana odjekuje od neba do neba, melodično, neizrecivo! Ali On, i ne slušajući to, uranja u ambis...

To je ono što se zbilo nekada u svetu Suština, u krilu Očevom, gde se slave tajne Ljubavi večne i gde kretanje zvezda protiče lagano kao što protiču valovi. To je ono što se on zakleo da će ispuniti, zato je on bio i rođen, zato se i borio sve do toga dana. Tako se velika zakletva ispunila na kraju dela njegovoga, u punini božanske svesti njegove koja se vratila iz zanosa. Strašna zakletva, gorka čaša! Trebalo ju je ispiti. Nakon pijanstva zanosa, probudio se na dnu ambisa, na obali mučenika. Sumnje više nema, došao je čas. Nebo je progovorilo, a zemlja je zvala u pomoć. I tada, vraćajući se nazad, stopu po stopu, Isus se spustio u dolinu Jordana i zaputio se prema Jerusalimu.

1 Mt 16, 13–16.

2 Mt 16, 17.

3 Mt 16, 23.

4 Mt 17, 1–8.

Oceni 5