Film "All Good" (2018)
ales ist gut

Photo: germanfilmsquarterly.de

Borba sa traumom u četiri zida

All Good / Alles ist gut

2018.

scenario i režija: Eva Trobisch

uloge: Aenne Schwartz, Andreas Döhler, Hans Löw, Lina Wendel, Lisa Hagmeister

Kada je reč o silovanju kao pojavi i životnoj situaciji, filmovi kao takvi, ma kakvih dometa inače bili i ma u kom žanrovskom ključu bili, u principu nepogrešivo upadaju u zamku i promašuju poentu. Jer na filmu silovanje u pravilu ima jedan te isti pojavni oblik, onaj monstruozni, i na njega žrtva može imati različitu reakciju. Stvarnost je izravno suprotna: silovanje ima različite pojavne oblike, pa se zato i događa mnogo češće nego što smo to spremni priznati, ali je reakcija na svako silovanje uvek jedna i ista, makar na intimnom, psihičkom nivou.

Na testu realnosti padaju i remek-dela poput Verhoevenovog filma Elle, i snažne izjave i pozivi na akciju poput Revenge Coralie Fargeat i barem nekoliko filmova sa Jodie Foster u mlađim danima i sva sila filmova iz spektra “rape and revenge” pod-žanra. Neki od njih se čak mogu posmatrati i kao nekakav muške fantazije, iako možda originalno nisu tako zamišljeni. Zato je pojava debitantskog filma Eve Trobisch All Is Good, viđenog s moje strane prvo na Viennalu, pa onda i na ZFF-u, izuzetno značajna za filmski prikaz ove neprijatne teme, a ključni faktori tu su realizam, pojavni i psihološki.

Junakinja filma Janne (Schwartz) živi ono što bismo mogli nazvati normalnim životom u ovim turbulentnim vremenima. U vezi je sa Pietom (Döhler) i sa njime ima zajednički izdavački biznis koji je pred propadanjem, a spremaju se i druge promene poput preseljenja u nasleđenu kuću, pa je situacija generalno napeta. Sa takvim bagažom ona odlazi u rodni gradić na proslavu godišnjice mature gde jednog jutra gotovo slučajno sreće svog starog prijatelja, kolegu i mentora (možda čak i bivšeg šefa) Roberta (Nest) u pratnji dosta mlađe (nove) žene Sissi (Hagmeister) i njenog brata Martina (Löw, sveprisutan u nemačkom filmu ove godine), i Robert joj daje poslovnu ponudu koju je skoro nemoguće odbiti – uredničko mesto u njegovoj uspešnoj izdavačkoj kući.

Na samoj proslavi mature, dosadnoj kao što takve stvari već znaju biti, Janne će slučajno naleteti upravo na Martina koji će joj u tom trenutku izgledati kao slamka spasa od dosade. Posle nekoliko pića previše s obe strane, čini se da se približavaju riskantnoj teritoriji prevare, odnosno afere. Ona će mu svejedno ponuditi da prespava na kauču u njenoj kući, međutim on to shvata kao direktni poziv za spavaću sobu...

Sam čin silovanja koji će uslediti možda neće baš od svakoga dobiti tu kvalifikaciju. Martin navaljuje i preti silom, Janne mu se u nedostatku opcija i nakon što je njen otpor savladan prepušta. Silovanje koje vidimo nije monstruozno i “filmsko”, već nekako mlitavo i kilavo, kratko traje i završava se bez fizičkih povreda. Međutim, to što nešto takvo nije dokazivo na sudu (a naročito to nije posle tuširanja, što je opet instinktivna reakcija), ne znači da iza sebe ne ostavlja traumu zbog koje se Janne ruši ceo život i ceo svet. I tu je zapravo savršeno nebitno prebacuje li ona sebi, njemu ili oboma.

Ono što će uslediti je kako se ona sa tom traumom nosi i tu je naslov ključan jer je to moto kojim se ona kroz dalji tok filma vodi, nadajući se da će sve proći, možda i samo od sebe, da će trauma s vremenom utihnuti. Pritom se ona nema kome požaliti jer Piet je obuzet svojim problemima i sklon je nasilnim reakcijama. Majka (Wendel) joj i pored najbolje namere ne može pomoći. Martin situaciju ne može učiniti boljom iako to možda želi, a to što radi u istoj firmi kao i ona nikako ne pomaže. A na Roberta koji postaje najsigurniji oslonac u životu ne može računati jer mu je Martin familija u nekom smislu, a ni njegov privatni život nije u sjajnom stanju.

Uz pomoć sjajno izabranih glumaca, dorađenog scenarija i vrhunski precizne režije, Eva Trobisch izvrsno vodi priču koju u tom obliku nemamo često videti, i to na način koji ne možemo često videti na ekranu. Naprosto, pozadina je detaljna, a svaki postupak ima svoje logičko i dramaturško opravdanje, a pripovedanje hladne glave odaje utisak realističnosti koliko i suptilnosti. Istini za volju, jedno intervencija u radnji (koju ne bih otkrivao) možda baš i nije bila potrebna i čini se tipski oštrim skretanjem prema kulminaciji, ali se zato autorica iskupljuje sjajnim završetkom koji ne izgleda kao kulminacija, ali zapravo jeste. All Is Good tako postaje i ostaje izuzetno značajan film.

 

Oceni 5