Borio sam se za pravo da imam vlastito lice

Imao sam već iza sebe desetak pripovedaka, dva pozorišna komada, jedan roman. Iako sam u početku svoga pi­sanja gajio nadu da ću postepeno postati pristupačniji i bolje shvaćen, bilo mi je, u to vreme, potpuno jasno da ljudi još uvek ne znaju kako da me čitaju, šta u meni da traže. Ko je mogao da me učini pristupačnim, da me objasni? Kritičari? U izvesnom trenutku, valjda, svaki umetnik otkriva da kri­tika ne samo što ništa ne može da pomogne nego čini samo jednu prepreku više na putu do čitaoca. Umetničko delo teži ka jedinstvu, a kritika, čak i najbolja, po svojoj prirodi ka­talogizira, klasifikuje, niveliše, rastapa u mnoštvu, u proiz­vodnji. To je protivno samoj suštini umetnosti, zato je ne­prijatno i zvuči nekako nepametno. I nije pronađen način da neki gospodin X, niska duha, ne uzima ton sudije pišući u novinama člančić o Homeru — to takođe smeta. Nema, valj­da, umetnika koji najzad nije shvatio da je kritičar neprija­telj, čak i kad hvali.

Mene je tada, tamo, u Argentini, na obali velike reke, pritiskivala grobljanska samoća. Današnja umetnost postaje, na žalost, sve teža. Ja sam bio težak. Već u romanu Ferdidurke uzeo sam na sebe ulogu sopstvenog komentatora, da bih nekako olakšao čitanje, ali pokazalo se da su ti komen­tari nedovoljni, štaviše, čak i u najpogodnijim okolnostima, da sam stanovao u ulici Sen Žermen de Pre i odlazio u De Mago, moja dela morala bi da vode tešku borbu; ali ja, avangardist, novator i još osobenjak, bio sam, uza sve to, prignje­čen ratom, revolucijom, izgnanstvom i brojem od dvesta miliona argentinskih krava, šta da radim? Šta da radim? Da li bi u takvoj situaciji mogle da budu dovoljne fine glose i sup­tilne interpretacije namenjene za viši milieu? Ne — znao sam — niko se nikad neće za mene zainteresovati dok ne iziđem van okvira umetnosti, dok ne progovorim običnim glasom, dok ne uvedem ljude u moje obične probleme. Pariški novatori mogli su sebi dopustiti da budu ekskluzivni. Ja ne. Mene ništa nije izolovalo od ulice, od mase, nisam imao salon.

*Opet isto kao kad ste pisali Ferdidurke. Vezati umet­nost sa sopstvenom stvarnošću. Boriti se za sebe, namet­nuti se...

G.: Opet. Još jednom. Ali ovoga puta na drugi način, dru­gim sredstvima. I dogodilo se to nehotice... A još više je vremena proteklo dok nisam opazio da taj moj feljtonski dnevnik počinje da dobija karakter obračuna sa svetom.

Odlomci objavljivani u parisko-poljskom časopisu izazi­vali su proteste čitalaca, ali nisam se zbog njih uzbuđivao, većinom su bili previše primitivni. Nakon dve godine došlo je vreme da pripremim celinu za objavljivanje u knjizi. Počeo sam da razmišljam da li da napišem predgovor. Umesto toga uzeo sam pero i napisao kao uvod:

Ponedeljak — Ja.

Utorak — Ja.

Sreda — Ja.

Četvrtak — Ja.

I ugledao sam sebe u najoštrijoj opoziciji prema svim posleratnim tendencijama koje su na „ja" bacile anatemu. To „ja" je doživelo da ga ekskomunicira crkva kao nemoral­no, da ga progna nauka kao suprotno s objektivizmom, da ga se odrekne marksizam, da ga proteraju svi pravci nove epohe koji su od čoveka zahtevali da prezre to svoje egoističko, ego­centrično, zastarelo, antidruštveno „ja". Sa svih strana čula su se stroga upozorenja: ti si ništa, zaboravi na sebe, živi kroz druge! Kada sam četvrti put napisao svoje „ja", osetio sam se kao Antej koji dodiruje zemlju! Pronašao sam tle pod nogama!

Učvrstiti se u tome „ja" uprkos svemu, s maksimumom bezočnosti, s nekom upornom nemarnošću, na način ne prekomeran, nego baš prirodan — to je bio, sagledao sam, po­ziv moga Dnevnika. Polazeći, dabogme, od mojih najličnijih potreba i neophodnosti.

Ili, pre svega, steći pravo na glas.

Jer, saglasno s vladajućim običajima, umetnik treba da bude delimično nem. Ima pravo da „peva", ali nema prava da govori; treba da bude okrenut licem prema umetnosti, a ne prema ljudima; bilo bi netaktično kada bi taj sveštenik koji vrši službu pred oltarom odjednom počeo da vodi brigu o tome šta ljudi s njim lično rade, i kad bi počeo, recimo, da se svađa za ovakvu ili onakvu kvalifikaciju njegovih dela ili nje­ga samoga (jedno je vezano s drugim). Umetnik je stoga delimično bespomoćan.

*To je, takođe, postojalo u vama odavno. Vaša oho­lost ...

G.: Oholost? To je pravo na samoodbranu, najprirodnije na svetu! Kakva oholost! Baš nasuprot. Ohola je ona koncep­cija koju bih nazvao aseptično-aristokratskom, prema kojoj umetnik-iskušenik nema prava da se „ponižava", nego se mo­ra praviti da nikakvi sudovi ne mogu da ga pogode. I ohola je, takođe, koncepcija koju bih nazvao aristokratsko-socijalističkom, prema kojoj umetnik ima pravo, pa čak i dužnost, da se licem okrene prema ljudima, ali samo kao učitelj, vođ, duhovni hranitelj, rečju — kao više biće. A znate li šta je izvor te nemogućnosti silaska s pijedestala? To što umetniku nije dozvoljeno da prizna da se on sa ostalim ljudima bori za sopstvenu prevagu. On „peva". Ali to da on peva kako bi se probio, tu, o tome ni govora!

A ipak svako umetničko delo ima ta dva lica. Nesebično je, nastaje iz čiste kontemplacije, ali je takođe i proizvod ambicije, želje za isticanjem, umetnik traži da bude priznat; a čak i ako je nesebičan i čist kao suza, onda i ta čistota po­goduje uspehu dela i oruđe je lične ekspanzije. Zaobići dis­kretnim ćutanjem taj drugi vid umetnosti, znači osiromašiti je, iskriviti i ... i ... do đavola! ... zar ja, autor, treba mirno da sedim i da dopuštam da me svako deformiše kako mu se prohte?l

U romanu Ferdidurke takođe sam se za to borio: za pra­vo da imam vlastito lice. Ali u Dnevniku sam otkrio koliko je rečita obična proza. Jer ono što je u Ferdidurke bilo ipak umetnost, postalo je prava nepristojnost kada je u Dnevniku izrečeno na običan način, šta?! Nekakav podmukli knjiški pacov koji neće da sedi na miru i da čeka da ga pohvale, nego se sam gura u vrh?! Koji prodaje svima redom svoje privat­ne naklonosti i sklonosti, kao da to nekog zanima? Šta je to?! Autoreklama? Manija veličine? Ruganje?

Mnogi od mojih kolega po peru, Poljaka iz emigracije, bili su spremni da me osude zbog   nepoštene konkurencije.

*To danas u vašem Dnevniku već manje ljuti, jer ste priznat pisac. Onda je to moralo biti veoma iritirajuće. Na­rušili ste nešto više no što je bio moral, narušili ste konvenans. Oholost tim nesnosnija što vam je, nekako, lako dola­zila ...

G.: Oholost toliko velika da je samo zahvaljujući mojoj izuzetnoj skromnosti postala moguća. Onaj koji o sebi govori „hoću da budem veliki", manje je samozaljubijen i gleda na sebe sa veće distance nego onaj koji se sav oblije rumenilom kad samo pomisli na takvu izjavu. Onaj koji ispoljava svoj subjektivizam, daleko je objektivniji.

*Vaš metod, ako dobro razumem, svodi se na otkriva­nje. Otkriti svoju nezrelost. Otkriti svoju želju za prevagom, zrelošću. Otvorenost, iskrenost — to je vaše geslo.

G.: Ni slučajno!

*Migoljite se iz ruku kao jegulja.

G.: Ne migoljim se ja, nego literatura, šta bi se desilo s jeguljom kad biste je uhvatili? Pojeli biste je. Literatura i jegulja žive dotle dok su kadri da se izmigolje.

Iskrenost...

Ničega se ne plašim više nego nje, kao pisac. Naivna, pravolinijska iskrenost u literaturi nije ni za šta. I evo opet jedne od dinamičnih antinomija umetnosti: što si više izveštačen, tim više možeš da budeš iskren, izveštačenost omogu­ćava umetniku da se približi stidnim istinama. A što se Dnev­nika tiče... Jeste li ikad videli „iskren" dnevnik? „Iskren" dnevnik je upravo dnevnik pun laži, pošto iskrenost nije od ovoga sveta. A zatim, iskrenost gnjavi. To je neefektivno!

I onda šta? Moj Dnevnik je morao ipak da bude iskren, a ipak nije mogao biti iskren. Kako se izvući? Reč, ona laka reč čoveka koji govori, ima jednu utešnu osobinu: bliska je iskrenosti, ali ne u onom što ispoveda, nego u onom što hoće, čemu teži. Trebalo je, dakle, Dnevniku oduzeti karakter ispovesti, on je morao da me pokaže ,,u akciji", u mojoj nameri da se ljudima nametnem upravo na taj način, a ne na neki drugi, da me pokaže u mome oblikovanju pred očima ljudi, „Ovakav hoću da budem za vas", a ne „ovakav sam".

*To je namera u dnu duše svakoga koji piše dnevnik.

G.: Možda. Ali „u dnu". Po meni, moderna literatura je ona koja stavlja tačke na "i".

*Stalno govorimo o tim privatnim osobinama vašeg Dnevnika. A njegova je tematika ipak neuporedivo šira. Mo­guće je, grubo rečeno, razlikovati nekoliko glavnih tokova. Pitam se da li ćete se složiti s mojom klasifikacijom.

a) Ono što pišete o sebi da biste sebe istakli, razjasnili, da biste sobom budili gnev, iznenadili, začudili... na primer, impresije, uspomene, izveštaji s putovanja, ispovesti i poveravanja (ipak!).

b) Komentari uz svoje stvaralaštvo i rat s kritikom.

c) Rat s literaturom i umetnošću uopšte; napadi na či­stu poeziju; napadi na slikarstvo, napad na Pariz...

d) Rat s filozofijom, a naročito s egzistencijalizmom, ka­tolicizmom, marksizmom i, u poslednje vreme, sa struktura­lizmom.

e) Rat s Poljskom i s problematikom drugorazrednih kultura.

f) O vašem „čoveku", onakvom kako ga vi vidite: kao proizvođača i roba forme; kao biće „nedo" (nedovoljno, nedozrelo).

g) Ekscentričnosti, igrarije, ludorije, mistifikacije. Igra s čitaocima.

h) Stranice isključivo umetničkog karaktera — pretežno humor ili lirizam.

G.: Nemam ništa protiv takve segregacije, pod uslovom da se te tačke sve izmešaju zajedno. Jer moj Dnevnik je papazjanija i gotovo svaka rečenica služi nekolicini bogova od­jednom.

*Iz knjige "Testament. Rozmowy z Dominique de Roux", Paris, 1969; objavljeno u zborniku "Rađanje moderne književnosti – Roman"; preveo s poljskog Petar Vujičić