Boris Tadić, konačno saslušan

Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović, pripadnici Garde, elitne jedinice Vojske Srbije, ubijeni su u glavnom gradu te države 5. oktobra 2004, dok su bili na borbenom zadatku (jedinom mirnodopskom), straži, u krugu najbezbednijeg objekta u pomenutoj državi. Na Srbiju je, dakle, izvršena agresija, a njen tadašnji predsednik Boris Tadić kazao je (18. oktobra ove godine) za Politiku da se “rado odazvao” pozivu Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) da da izjavu u pretkrivičnom postupku za ubistvo dvojice gardista. Nešto ranije, 16. oktobra, objavio je na Tviteru da je “nakon nekoliko godina medijskih najava konačno pozvan da da izjavu povodom smrti gardista”. 

Uoči desetogodišnjice ubistva gardista, 2014. “nije imao vremena” da odgovori na pitanje novinara koje glasi. “Rekli ste da ćete se povodom slučaja Topčider oglasiti kad bude završena istragaameričkog FBI. Američki istražitelji završili su istragu i konstatovali da su vojnici ubijeni. Imate li sada ocenu ovog zločina i istrage vođene povodom njega?” (Slučaj Topčider  – Anatomija državnog zločina, Žene u crnom, Rekonstrukcija – ženski fond, Beograd 2014). 

Slučaj Topčider je u predistražnoj fazi, budući da je, nakon višegodišnjeg zataškavanja i “izmišljenih stručnih nalaza”, besramnih optužbi da su se gardisti međusobno poubijali, zločin nazvan pravim imenom – ubistvo. 

A predsednik države koja je - ovo se ne može naći u “spisima predmeta” - počinila zločin je, eto, “konačno” pozvan; što će reći da se i dalje bahato izruguje građanima Srbije i porodicama ubijenih. Glumi “neuku stranku” koju je neko “konačno” pozvao – nije osećao obavezu da o svemu što zna obavesti Tužilaštvo. Uprkos obećanju, ali je takvu reč neprimereno koristiti uz Tadićevo ime. 

Poslednje (?) žrtve Ratka Mladića

Da je Tadić govorio sve što zna, odnosno da je radio svoj posao, zločina ne bi ni bilo – na to ukazuje činjenica da nijednim gestom nije pokazao saosećanje  prema roditeljima, odnosno, dozvolio je da njihova mrtva deca i oni sami, budu izloženi medijskoj harangi. Laž je bila suština vladavine Borisa Tadića, a u slučaju Topčider reč je o opasnoj hiperprodukciji laži. Kojoj, o tome je, između ostalog, ovde reč, treba dodati prikrivanje, zataškavanje, jajarenje, ljigavštinu.

Porodice poginulih dobile su 2012.  anonimna pisma potpisana sa ,,Bivše obezbeđenje haškog optuženika" u kojima se navodi da je za smrt njihove dece odgovoran Mladić. U pismu je navedeno da se u vreme pogibije gardista Mladić krio u kasarni. Pošto su ga gardisti videli, navodno je naredio svom obezbjeđenju da ih ubije. Tužilac Dermont Gruv je, na ispitivanju svedoka u haškom procesu protiv komandanta VRS direktno optužio Mladića da je kriv za smrt Milovanovića i Jakovljevića. Mladić je rekao da zna koga treba pitati sve u vezi sa tim zločinom. 

Hronologija događaja u samo tri poslednja dana jeziva je: “Nažalost, nisam mogao da doprinesem istrazi novim saznanjima, ali sam predložio da se otvori istraga o povezanosti režima sa organizovanim kriminalom i narko mafijom” . 

Ovo je napisao Tadić na tviter nalogu, nastavljajući da se iživljava nad građanima Srbije. Naravno, svi bismo voleli da se otvori istraga o povezanosti svih režima sa organizovanim kriminalom i mafijom. Svih od 2004, kada su Jakovljević i Milovanović ubijeni, dakle i Tadićevog, jer, recimo ponovo, on je tada bio na čelu zločinačke državne mašinerije. 

Monstrumi preživelog KOS-a

“Je l možete da mislite šta bi bilo kad bi se utvrdilo da je zaista neka treća osoba, van tog objekta, ušla unutra i pobila gardiste. Čitav sistem bi se uzdrmao.”

Ovo nije rekao Tadić, nego ministar odbrane u vreme ubistva Prvoslav Davinić. 

“Iznutra, iznutra”, poslednja je reč koju je izgovorio i ponovio vojnik Dražen Milovanović.

Još malo Davinića: “Nekoliko dana nakon što smo se dogovorili da uradimo to (novinarski obilazak ‘Karaša’) pozvao me Boris Tadić i rekao: ‘Slušaj, nemoj da praviš sad medijski cirkus, da sad dođe tu 20-30 novinara. Pozovi državne agencije’” (Slučaj Topčider - Anatomija državnog zločina).

Sistem se nije uzdrmao, poduprli su ga nemilosrdni “kosovci”, pripadnici Vojne obaveštajne službe, koji su, uz dopuštenje, možda i po naređenju, predsednika Srbije Borisa Tadića, u svojim bolesnim umovima osmislili priču o tome da je razlog navodnog obračuna gardista bio ljubomora, da su bili homoseksualci, a majci jednog od njih je, na temelju zdravstvenog kartona, pripisana mentalna poremećenost. Razleteli se pripadnici VBA po selima, da preteći opanjkavaju mrtve i po redakcijama da zahtevaju objavljivanje gotovih tekstova iz njihovih opskurnih laboratorija. 

Uz saglasnost Borisa Tadića. Koji je, pretpostavimo, znao da trgovina drogom predstavlja siguran izvor prihoda za budžete mnogih država – možda i za njegovu Srbiju. I znao je da skrivanje ratnih zločinaca mnogo košta. Sumnja se da je koštalo mnogo više života.

Tadić je, dakle, tvitnuo, a srbijanski su tabloidi objavili da su gardisti ubijeni zato što su videli šverc tone i po kokaina - u pogrešnom su vremenu bili na pogrešnom mestu. A šta je logičnije nego da država-švercer i zločinac, na najbezbednijem mestu čuva kokain i najtraženijeg evropskog begunca Ratka Mladića. Možda su njegovi desperadosi učestvovali i u toj veleprodaji narkotika, konačno, trebalo je nešto i zaraditi, za stan i hranu, ako ni za šta drugo. Konačno, ratni zločini i organizovani kriminal, postoji na stotine dokaza, neraskidivo su povezani.

Svi putevi droge vode u Karaš

Oficir VS kazao je u predistražnom postupku, objavljuju BG tabloidi, da je ubistvu u kasarni prethodila istraga jednog pripadnika tadašnjeg BIA o švercu droge. Svi putevi vodili su, navodno, ka “Karašu”. 

“Zrenjaninski operativac BIA pratio je kriminalnu grupu koja se bavila trgovinom droge i švercovala narkotike ka Mađarskoj, a najverovatnije i dalje u EU. Tada je došao do saznanja da se među dilerima nalaze i deca pojedinih oficira, ali i da je grupa povezana sa određenim ljudima koji su u to vreme bili aktivni u Vojsci. Prema saznanjima tog debeovca, štek za drogu bilo je upravo vojno podzemno sklonište Karaš na Topčideru”, citiran je navodni oficir VS koji živi u Moskvi. 

Izvesno je, pak, da su odmah nakon ubistva suspendovani Radomir Ćosić, komandant kasarne i njegov sin, civilno lice na službi u VS Nenad Ćosić, kao i civilna lica Ivan Pavlović i Dejan Pavlović.

Crnogorski portal Borba objavio je 17. oktobra da iza ubistva gardista stoji preminuli šef crnogorske Državne bezbednosti Vukašin Maraš.

U izjavi za Politiku Tadić ističe da mu nisu postavljana pitanja u vezi sa tim navodima.

“Niko me nije pitao za Vukašina Maraša, kao ni za bilo kakve navode koji su objavljivani u režimskim tabloidima prethodnih dana. To je očigledan dokaz da su to nova saznanja relevantna samo za medijske istrage, a ne za stvarne istrage nadležnih institucija povodom tragične smrti dvojice gardista. Ne bi bilo prvi put da se ovaj slučaj zloupotrebljava od strane ovog režima i njihove medijske mafije u borbi protiv političkih protivnika, skretanja pažnje sa pljačkaških afera koje se upravo dešavaju u Srbiji i da bi se prikazao lažni pomak u istrazi”, izgovorio je Tadić. 

Ko je ubio, a ko zloupotrebljava

I baš došlo do  Borisa Tadića, šefa mašinerije koja je skrivala ratne zločince, negujući njihove genocidne zasluge, da kaže kako sadašnji režim “zloupotrebljava slučaj”. 

U redu je, zloupotrebljava ga, ali sadašnji režim nije ubio dvojicu nedužnih vojnika. Samo se stara o tome što je konstanta srbijanske nacionalističke politike – o kontinuitetu skrivanja zločina, propovedanja nedužnosti i pranja krvavih ruku. Jer, konačno, ili pre svega, “Srbija nije bila u ratu”. Aleksandar Vučić je još jedan šef države koji “zaboravlja” na obećanja – nije na robiji osoba koja je naredila ubistvo braće Ilira, Mehmeda i Agrona Bitićija, američkih državljana albanskog porekla, čiji su posmrtni ostaci pronađeni u masovnoj grobnici u Petrovom Selu. Ne znamo ko je iz udruženog zločinačkog poduhvata naredio ubistvo srpskih mladića u kafeu “Panda” u Peći 1998, ne znamo ko je na njih pucao (Vučić: “Gotovo smo sigurni ko je ubica u kafiću Panda, ali nemamo dokaze”). 

Nakon susreta Vučića sa roditeljima gardista i njihovim zastupnicima, Vlada Srbije je 2016. formirala treću komisiju o istraživanju smrti gardista. Nije se sastala. 

Obećavao je njihov prethodnik na mestu predsednika Srbije Slobodan Milošević, sličnim, tragičnim povodom: “Prevrnućemo nebo i zemlju da nađemo otete putnike“, kazao je prilikom susreta sa najbližim srodnicima građana bošnjačke nacionalnosti u Štrpcima, februara 1993.Te ljude pobili su, prema potvrđenoj optužnici, pripadnici srpske državne formacije (paravojski nije bilo). Počeće suđenje. 

Sudiće se i za ubistvo Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića. Nadajmo se i za saučesništvo. I za prikrivanje. U međuvremenu, sačekajmo još koje obećanje.