Borosane, raj za ženska stopala

Borovo je jedno je od mesta koji je na prepoznatljiv način obeležava specifičnosti SFR Jugoslavije i njen krvavi raspad; reč je o sedištu fabrike obuće koju je uglavnom nosila srednja klasa, a potkraj šezdesetih postaće i toponim ka kojem su bile uprte oči žena u udruženom radu, budući da je šleperima iz Borova do njih dolazio HTZ (za mlađe, skraćenica za higijensko-tehničku zaštitu) simbol jednakosti i ostvarenih prava (o tome malo niže) - borosana.

Ako bismo na ovom mestu upotrebili nesumnjivu imaginaciju kolega sa sportskih rubrika, mogli bismo da konstatujemo kako je u bivšoj Jugoslaviji, odlazeći u penziju, stotine hiljada (da ne licitarimo brojem umirovljenica) radnica iz neposredne proizvodnje u svim granama industrije koje su satima radile stojeći za mašinama, te daktilografkinja, konobarica, servirki, sobarica, trgovkinja, kasirki, medicinskih sestara, jednog lepog dana ponelo kućama zidne satove sa posvetom i - obesilo borosane o klin. Mnoge od njih borosane su zaštitile od profesionalnih bolesti, proširenih vena, Mortonove bolesti, hroničnih problema sa kičmom, bolova muskulature pri malo većem naporu.

Odbrana i zaštita stopala

A sve je počelo 1968. kada su se borosane pojavile na tržištu, nakog godinu dana rada tima stručnjaka na čijem je čelu bio ortoped dr Branko Strinović iz Zagreba. Napravljena je dvodelna obuća prilagođena anatomskim svojstvima ženskog stopala, sa nečim što se stručno, ali i komercijalno, zove metatarzalni uložak. Pojednostavljeno, taj je uložak sprečavao  metatarzalgiju (lat. ossa metatarsalia - kosti donožja + grč. algos - bol) - bol u prednjem delu stopala. Bol je nastajao zbog kretnji koje dovode do prekomernog pružanja nožnih prstiju (objašnjenje Pliva, Zagreb), te korišćenja neprilagođene obuće, pogotovu one sa višim potpeticama.

Sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih godišnje se proizvodilo 500 hiljada pari borosana; mali porodični osvrt, moja majka je, kao predsednica Aktiva žena u tekstilnoj fabrici, zajedno sa svojim koleginicama, isposlovala da sve žene dobijaju borosane. Kaže da je to za žene u neposrednoj proizvodnji bio “raj”, jer je, uz anatomski đon, platno od kojeg je sačinjen gornji deo bilo pamučno, te da je jedan par trajao otprilike godinu dana.

Sačuvano zdravlje i izabrani rat

Eh, sada bismo mogli da postavimo niz pitanja koja, da 'prostite, nemaju mnogo smisla u vreme kada žene koje imaju menstruaciju obeležavaju sebe crvenom vrpcom oko ruke (slučaj Zrenjanin). Recimo, da li su borosane bile naknada za isključivanje žena iz suštinskog odlučivanja i njihov teži prolaz do rukovodećih pozicija, što je samupravljačko pitanje par exellance. Ipak, priznajmo da je od borosana bilo itekakve koristi, za razliku od karanfila na Osmi mart, datum za maštovito, naško, timbildingsko veselje do besvesti. Sad, nije sve baš potpuno ravnopravno, nisu konstruisane borosane za muškarce - i oni su radili na teškim poslovima, na kojima se noge zamaraju (profesionalna bolest trgovaca su proširene vene, da ne pominjemo alatničare, mašinbravare, muškarce u predionicama, na različitim vrstama održavanja). Ako ih je bilo i manje ugroženih, valjda je to razlog više za sprečavanje diskriminacije. U svakom slučaju, mnogo je nogu sačuvano, najviše od zloćudne Mortonove metatarzalgije, često nepodnošljivog bola živca koji prolazi kroz prednji deo stopala.

Danas je to pitanje rodne ravnopravnosti, nove terminologije, ali i suštine, tu nema borosana za dž, trebalo bi da ima pristojne zarade, ali je uglavnom nema. A dugo borosana nije bilo ni za novce, možda otkad su i mušterije glasale za Slobodana Miloševića, na čijem će suđenju 2005. Vojislav Šešelj (evo ga, a taman se iz off-a čula neka sindikalna sevdalinka) kazati da su njegovi četnici 2. maja 1991. u Borovu Selu ubili 30 redarstvenika (zvanični podaci su 12 mrtvih hrvatskih policajaca, trojica lokalnih, srpskih, te jedan četnik).

Borosane novog doba

Tim je masakrom, pucanjem iz zasede na policajce, počela sudski nedokazana agresija Srbije na Hrvatsku; pola godine kasnije, nakon temeljne, devastirajuće “odbrane srpskog življa”, pao je susedni Vukovar u kojem su živeli i brojni radnici Borova.

U Borovu, je, prema popisu iz 2001, živelo 4.640 Srba i 425 Hrvata; ne govori se danas o diskriminaciji na radnim mestima, podele isplivaju na temu očuvanja identiteta Srba u Vukovarsko-sremskoj županiji, stariji pamte sumanuto uništavanje grada tenkovima ispraćenim cvećem, mlađi će pamtiti sukob u korišćenju ćirilice, odnosno skidanje table sa ćirilinim natpisom sa opštinske zgade. Nema borosana koje u graničnim slučajevima mogu da pomognu, za noge su osmišljene, nisu za glavu.

Danas fabrika zapamćena po borosanama proizvodi milion pari obuće godišnje, među njima i poznate (drugi pridev cenzurisan) startasice i borosane novog doba, za štraftu, obeležene maštovitim slavonskim pristupom erotici.

Borosane za rad ostaju legenda, podsećaju na vreme u kojem se mogla dočekati/zaraditi penzija, na humani pristup radu i podrazumevajuće poštovanje radnica. I dosta je mrtvih za pet 'iljada karaktera - one što su okačile borosane o klin mogu da šetaju i praunuke.