Esej o Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (6)
Marijpo 18 S

Photo: Marija Đoković/XXZ

Braća Karamazovi: Krupne greške u krimiću

Braća Karamazovi (1880.)

Braća Karamazovi su savršen primer metoda detektivskih priča koje je Dostojevski koristio i u drugim svojim romanima. To je dugačak roman (preko hiljadu strana) i jedan čudan roman. Mnogo je toga što ovaj roman čini čudnim; čak i naslovi poglavlja su neobični. Vredi zapaziti da je autor ne samo sve vreme savršeno svestan neobične i uvrnute prirode svoje knjige, već neprestano skreće pažnju na nju, zadirkuje svog čitaoca, koristi sve moguće načine da mu privuče pažnju. Da pogledamo, na primer, sadržaj. Upravo sam pomenuo do koje mere je čudan i zbunjujući: onaj ko nije upoznat sa knjigom lako bi mogao da stekne pogrešnu predstavu da mu se nudi ne roman, već neki hirovit vodvilj. Treće poglavlje: "Ispovest vatrenog srca u stihovima". Četvrto poglavlje: "Ispovest vatrenog srca u anegdotama". Peto poglavlje: "Ispovest vatrenog srca, naglavce". Zatim, u drugom delu, peto poglavlje: "Kidanje i mučenje u gostinskoj sobi". Šesto poglavlje: "Mučenje u sobi". Sedmo poglavlje: "Na čistom vazduhu". U nekim naslovima nailazimo na iznenađujuće deminutive: "Uz čašicu konjačića", ili kad jednu postariju gospođu boli nožica (nožka, ruski deminutiv od noga). Mnogi od ovih naslova nemaju nikakve veze sa sadržinom poglavlja, recimo "Još jedan propali ugled" ili "Bivši i nesporni". Svi ovi naslovi nemaju nikakvo značenje. Konačno, neki naslovi zbog neozbiljnog i podsmešljivog izbora reči više pristaju nekoj zbirci humorističkih priča. Samo se u šestom delu koji je, usput, najslabiji deo knjige, imena poglavlja slažu sa sadržinom.

Na ovako sarkastičan i podrugljiv način, lukavi pisac namerno zaluđuje čitaoca. Medutim, ima on još načina. Sve vreme je obuzet privlačenjem i oštrenjem čitaočeve pažnje kroz celu knjigu. Pogledajte, na primer, način na koji on u zlo doba otkriva ime grada u kome se radnja odvija od samog početka. Ime grada ostaje skriveno do kraja: "Skotoprigonjevsk [mesto ka kome se tera stoka, mesto za okupljanje stada, nešto kao volovski grad]", kaže on, "takvo je, avaj, ime našem gradu koje sam dugo pokušavao da sakrijem". Ova preosetljivost, preterana briga pisca prema čitaocu pri čemu misli da je čitalac žrtva koju treba uvući u zamku i da je lovac pred kojim pisac beži i izmiče mu, kao zec ovakav odnos prema čitaocu delom potiče i iz ruske književne tradicije. Puškin u Evgeniju Onjeginu, Gogolj u Mrtvim dušama, često se obraćaju direktno čitaocu, iznenada, ponekad izvinjenjem, ponekad molbom, ponekad iznenadnom šalom. Ali nalazimo ga i u zapadnjačkim detektivskim pričama, odnosno njihovoj preteči, kriminalnom romanu. U skladu s ovom tradicijom je Dostojevski koristio jedan zabavan izum: namerno iskreno, kao da hoće da pokaže da igra otvorenih karata, na samom početku romana izjavljuje da se desilo ubistvo. "Aleksej Karamazov bio je treći sin Fjodora Karamazova, spahije u našoj guberniji, koji je jedno vreme bio tako poznat... zbog svoje tragične i nerazjašnjene smrti." Ova navodna iskrenost pisca samo je stilski izum, služi samo da čitaoca obavesti o ovoj "tragičnoj i nerazjašnjenoj smrti".

Ova knjiga je tipična detektivska priča, vratoloman whodunit [1] samo u usporenom hodu. Početna situacija je sledeća. Imamo Karamazova oca, razvratnog, odvratnog starca, jednu od onih žrtava koje je nemoguće žaliti a koju pedantno priprema za ubistvo svaki dalekovidi pisac detektivske proze. Imamo i njegova četiri sina - tri zakonita i jednog nezakonitog i svaki od njih je mogući ubica. Najmlađi sin, svetac Aleksej (Aljoša), bez sumnje je pozitivan lik, ali kad jednom uđemo u svet Dostojevskog i u njegove zakone, prihvatamo i mogućnost da je čak i Aljoša možda ubio svog oca, bilo radi svog brata Dmitrija kome je otac otvoreno stajao na putu, bilo u iznenadnoj pobuni protiv zla koje je takav otac predstavljao, bilo iz nekog trećeg razloga. Zaplet je tako razvijen, da je čitalac dugo ostavljen da nagađa ko je ubica; čak i kada optuženi za ubistvo izlazi pred sud, sudi se pogrešnom čoveku, najstarijem sinu žrtve, Dmitriju, a pravi ubica je vanbračni sin, Smerdjakov.

U skladu sa svojom namerom da lakovernog čitaoca upetlja u mrežu nagađanja koje predstavlja glavnu draž čitanja detektivskih priča, Dostojevski pažljivo stvara neophodan portret mogućeg ubice, Dmitrija. Varka počinje kada Dmitrij, posle grozničavih i uzaludnih pokušaja da nabavi tri hiljade rubalja koje mu očajnički trebaju, u begu grabi bakarni tučak, dugačak oko dvadesetak santimetara, trpa ga u džep i beži. "O bože, on će sigurno nekoga ubiti", uzvikuje neka žena.

Devojka koju Dmitrij voli, još jedna od onih dostojevskijanskih "paklenih" žena, Grušenjka, dopala se i starcu, koji joj je obećao novac ako mu dođe u posetu. Dmitrij je ubeđen da je ona prihvatila ponudu. Siguran da je ona sa njegovim ocem, on preskače ogradu, ulazi u vrt odakle može da vidi osvetljene prozore očeve kuće; potom se "krišom privuče i sakrije u senci, iza nekog žbuna. Jednu polovinu žbuna osvetljavao je prozor. 'Žbun malina, kako su crvene', prošapta on, ne znajući zašto." Kada je prišao prozoru spavaće sobe, "cela spavaća soba Fjodora Pavloviča, mala prostorija, ležala je pred njim, kao na dlanu." Tu sobicu na dvoje deli crveni paravan. Fjodor, otac, stoji pored prozora, "u svom novom svilenom prugastom kućnom kaputu, opasan svilenim gajtanom s resama. Ispod okovratnika njegovog kućnog kaputa virilo je čisto rublje, košulja od inog holandskog platna sa zlatnim dugmadima... Starac je gotovo izašao kroz prozor pokušavajući da vidi kapiju koja je bila dalje nadesno... Dmitrij je gledao sa strane i stajao nepomičan. Ceo omraženi starčev profil, s kožom koja je visila na Adamovoj jabučici, njegove usne razvučene u osmeh sladostrasnog iščekivanja, sve je to iskosa, s leve strane osvetljavala lampa. U Dmitrijevom srcu podiže se užasan bezgraničan bes", pa izgubivši potpuno kontrolu nad sobom, on iznenada grabi bakarni tučak koji nosi u džepu.

Posle ovoga jedan rečiti red sastavljen od zvezdica, opet u maniru zabavnih romana sa krvavim zapletima. Zatim, kako dolazi do daha, pisac ponovo napada, ovog puta iz drugog ugla. Proviđenje, kako je kasnije i sam Dmitrij govorio, "kao da me je tada čuvalo". Ovo bi moglo da znači da mu je nešto zaustavilo ruku u poslednjem trenutku; ali ne, odmah posle ove rečenice dolaze dve tačke a zatim još jedna rečenica čija je uloga samo da objasni prethodnu izjavu: baš u to vreme, Grigorij, stari sluga, probudio se i izašao u baštu. I tako, ona rečenica o bogu, umesto da govori, kako se na prvi pogled čini, o nekom anđelu čuvaru koji ga je sprečio da počini zlo, prosto kaže da je bog probudio slugu starca da mu omogući da vidi i kasnije prepozna ubicu u begu. Imamo zatim jedan čudan zaokret: od trenutka Dmitrijevog bega do hapšenja, u malom pijačnom gradu u kome pijanči sa Grušenjkom (što će reći sedamdeset pet strana od ubistva do hapšenja), pisac tako udešava stvari da pričljivi Dmitrij čitaocu ničim ne odaje svoju nevinost. Baš suprotno: kad god se seti Grigorija, onog sluge koga je udario tučkom i možda ubio, Dmitrij čoveka koga je udario nijednom ne zove po imenu, prosto ga naziva "starcem", što bi moglo da se odnosi i na njegovog oca. Ova varka je možda suviše lukava; suviše jasno otkriva autorovu nameru da Dmitrijeve govore održava smušenim, kako bi zavarao čitaoca i ubedio ga da je ovo pravi ubica.

Kasnije, na suđenju, važno je da li Dmitrij govori istinu kad tvrdi da je tri hiljade rubalja imao kod sebe pre nego što je otišao u starčevu kuću, ili laže. Moglo bi se zaista pomisliti da je on ukrao tri hiljade rubalja koje je starac spremio da da devojci, a koje sada služe kao dokaz da je on ušao u kuću i počinio ubistvo. E tada, na suđenju, Aljoša, najmlađi brat, iznenada se priseti da kada je poslednji put video Dmitrija - a to je bilo pre nego što se ovaj uputio na noćnu ekspediciju u očev vrt - kako se udara u grudi i uzvikuje da baš na tom mestu ima ono što će ga izbaviti iz teškog položaja. Tada je Aljoša mislio da Dmitrij govori o svom srcu. Sada se iznenada setio da je i tada primetio kako se Dmitrij ne udara tamo gde mu je srce, već iznad srca (Dmitrij je oko vrata nosio neku vrećicu). Ova Aljošina tvrdnja postala je jedini dokaz, čak samo nagoveštaj dokaza, da je Dmitrij pre ubistva došao do novca i da možda nije on taj koji je ubio oca. Uzgred, Aljoša nije bio u pravu: Dmitrij je govorio o amajliji koju je nosio na lancu oko vrata.

Ipak, postoji jedna okolnost koja bi lako sredila celu tu stvar i spasla Dmitrija, a koju pisac potpuno zanemaruje. Smerdjakov je priznao Ivanu, još jednom bratu, da je on pravi ubica i da je zločin počinio teškom pepeljarom. Ivan na sve moguće načine pokušava da spase Dmitrija; svejedno se ova suštinski važna činjenica na suđenju uopšte ne pominje. Da je Ivan na suđenju ispričao sve o pepeljari, ne bi bila potrebna velika mudrost da se ispita da li na njoj ima tragova krvi i da li njen oblik odgovara obliku smrtonosne povrede. To se ne dešava - krupna greška za kriminalni roman.

Ova analiza je dovoljna da pokaže karakterističan razvoj zapleta romana, koja se tiče Dmitrija. Ivan, drugi brat, koji napušta grad kako bi omogućio ubistvo (od strane Smerdjakova koga je, u stvari, navodio na ubistvo na neki čudan metafizički način) koji tako postaje, da kažemo, saučesnik Dmitrijev - mnogo je više uključen u zaplet romana nego treći brat, Aljoša. Kada je Aljoša u pitanju, stalno nam se nameće utisak da je pisac rastrzan između dva međusobno nezavisna zapleta: Dmitrijeve tragedije na jednoj, i priče o skoro svecu, mladiću Aljoši, na drugoj strani. Aljoša je još jedan predstavnik (drugi je knez Miškin) piščeve nesrećne ljubavi prema prostodušnim likovima iz ruskog folklora. Cela dugačka šepava priča o monahu Zosimi mogla je mirne duše da bude izbrisana iz romana a da ga ne poremeti; čak bi njeno brisanje knjizi dalo celinu i bolje uravnotežen sklop. A zatim, ponovo, sasvim nezavisno, očigledno štrčeći iz opšte sheme knjige, stoji, sama za sebe, odlično ispričana priča o đaku lljuši. Ali čak i u ovu izvrsnu priču o dečaku Iljuši, još jednom dečaku Kolji, psu Žućki. srebrnom topu-igrački, hladnoj njuški šteneta i iščašenim trikovima histeričnog oca, čak i u tu priču Aljoša unosi neprijatnu, snishodljivu jezu.

Uopšteno govoreći, kad god se pisac lati Dmitrija, njegovo pero dobija jarku životnost. Dmitrij kao da je stalno pod svetlom jake lampe, kao i svi koji ga okružuju. Ali onog trenutka kad se približimo Aljoši, uranjamo u drugačiji, potpuno beživotni svet. Sumračne staze vode čitaoca dalje, u mračan svet hladnog rezonovanja, lišenog umetničkog duha.

[1] whodunit (engl.): savremeni američki žargon koji se odnosi na trilere i detektivske romane. Bukvalno značenje: "ko-je-to-uradio", "ko-je-kriv"; prim. prev.

*Prevela s engleskog Maja Vračarević

Oceni 5