Bram Stoker: Reči ljubavi kao preteča Drakule

Ljubitelji književnosti dobro znaju ko su Bram Stoker i Walt Whitman, te da je prvi 1897. porodio remek delo horor književnosti – Drakulu, a da je drugi 1855. izdao zbirku pesama Vlati trave, ali je malo onih koji znaju da su pisali jedan drugom tokom sedamdesetih godina XIX veka i da je Stoker verovatno bio zaljubljen u Whitmana – ikonu kvir književnosti. Istina je da se o prirodi njihovog odnosa samo pretpostavlja, te da se nikada nisu sreli, ali je jedno pismo koje je Stoker poslao Whitmanu posebno privuklo pažnju proučavalaca, budući da se istaklo po svojoj kvir prirodi.

Iako Whitman nikada nije javno govorio o svojoj homoseksualnosti, budući da je u to vreme drugačiji seksualni identitet predstavljao opasnost, danas je poznato da je nekoliko decenija bio u vezi sa muškarcem koji se zvao Peter Doyle, te da je o odnosima između muškaraca pisao i u zbirci Vlati trave:

Kada ja kao Adam rano ujutro

izlazim iz svoje kolibe osvježen spavanjem,

promotri me kako prolazim, počuj moj glas, približi se,

dodirni me, položi dlan svoje ruke na moje tijelo dok ja

prolazim, ne boj se mojega tijela

 (Kao Adam rano ujutro, preveo Tin Ujević)

Budući da nije jasno da li se Whitman identifikovao kao gej ili biseksualni muškarac, a najverovatnije zbog toga što se i nije identifikovao jer u to vreme takve etikete nisu postojale, danas se o njemu najčešće govori kao o „kvir“ pojedincu, a zbog toga što moderno vreme ne može bez obeležja. Iz Stokerovih pisama može da se pročita da je Whitmana smatrao idolom, te je mesecima pre nego što će objaviti svoju prvu kratku priču, a 25 godina pre velikog Drakule, poslao pismo koje je privuklo Whitmanovu pažnju.

Četiri godine nakon što su Vlati trave pronašle put do Velike Britanije Stoker je napisao pismo u kojem je izložio različite emocije, ranjivosti i apsolutno divljenje za svog kolegu, koje spojene u celinu odaju neverovatnu snagu koju obično imaju samo ljubavna pisma. Stoker je gotovo pismo čuvao godinama, da bi tek na Dan zaljubljenih 1876. skupio hrabrost da ga pošalje, a zajedno sa novim pismom koje je napisao u to vreme.

U pismu iz 1876. kaže da Whitmanov rad u Engleskoj nailazi na oštre kritike i da on ratuje u njegovo ime, te ga brani od zlih jezika. Dalje dodaje da piše potpuno otvoreno jer oseća da jedino tako može da mu se obraća, i Whitmana moli da ga ne smatra drskim što mu tako piše. Na kraju završava rečima u kojima izražava nadu da će se jednom sresti i da će u oči moći da mu kaže sve ono što ne ume da napiše.

Delovi pisma koji su privukli najviše pažnje i zbog kojih su se obrve mnogih tumača podigle u nebesa kažu:

„Nema tog čoveka (čak ni ti nisi iznad toga) koji ne bi voleo da primi pismo od mladog muškarca, stranca sa drugog kraja sveta, koji živi zarobljen predrasudama drugih koji ne razumeju istine o kojima pevaš, niti način na koji ih pevaš.

Spali ovo pismo ako želiš, ali ako to učiniš zar ti neće nedostajati zadovoljstvo sledeće rečenice koja govori o tome kako si savladao impuls na koji se obično gleda sa visina. Ako bih se našao ispred tebe čvrsto bih ti stego ruku, jer osećam da bi mi se dopao. Voleo bih da te zovem drugom i da sa tobom razgovaram onako kako muškarci koji nisu pesnici obično ne razgovaraju. Možda bi mi u početku bilo neprijatno, ali ne bi prošlo mnogo dok bih savladao osećaj stida i pred tobom se pojavio u svom prirodnom svetlu. Ti si pravi muškarac, onakav kakav bih i ja želeo da budem, tako da stojim pred tobom kao brat pred bratom i kao učenik pred gospodarem.

U ovo doba ničije se ime ne čuje bez velikih napora, a ti si skinuo okove i tvoja su krila slobodna. Ja još uvek nosim lance – ali ja i nemam krila. Ako i dalje čitaš moram da ti kažem da nisam spreman da se odreknem svega, već samo predrasude, i od kada znam za tebe lakše skidam taj teret, ali mi je još mnogo ostalo.

Pišem ti zato što si drugačiji od drugih muškaraca, da si isti nikada ti ne bih ni reč napisao.

Pre nešto više od godinu dana čuo sam dvojicu kolega kako raspravljaju o tebi i kako se podsmevaju delovima koji paraju uši uštogljenih Britanaca. Istog dana sam tvoje pesme poneo kući i čitao ih iza zaključanih vrata do kasno u noć, i na obali mora kada sam bio siguran da oko mene nema nikog, hvatajući sebe kako postajem svestan toga koja se to knjiga otvorila preda mnom.

Kako je slatka stvar za muškarca sa ženskim okom i dečjim željama da razgovara sa muškarce koji bi mogao da mu bude otac i brat i supruga njegove duše. Ne verujem da ćeš se smejati ovome, Walte Whitmane, ili me prezirati, i zahvaljujem ti na svoj ljubavi i razumevanju koje si pružio „mojoj vrsti.“

U vreme kada je napisao prvo pismo Stoker nije imao partnerku, te su ga već smatrali „starim neženjom.“ Oženio se kada mu je bilo trideset, ali se prema istorijskim izvorima radilo o zajednici u kojoj se praktikovao celibat, a njegovoj supruzi se svojevremeno udvarao i Oscar Wilde sa kojim se Stoker otvoreno identifikovao.

Iako navedena pisma mogu da se tumače tek kao obraćanje idolu, zanimljiv je ton i strast sa kojom Stoker piše, te konstantne insinuacije koje ukazuju na različitost, te predrasude koje su postojale, a postoje i danas, u odnosu na muškarce drugačije prirode. Proučavaoci književnosti ističu i da Drakula ima snažne homoerotske tonove koji podsećaju na one koji mogu da se nađu i u Whitmanovim Vlatima trave.

Whitman je primio Stokerovo pismu, te mu na njega i odgovorio:

„Dragi moj mladi čoveče,

Tvoja su me pisma obradovala – i kao autora i kao običnog čoveka – ne znam koja je strana više treperila. Učinio si dobro što si mi pisao nezvaničnim tonom, tako sveže, tako muževno, sa takvom naklonošću. I ja se nadam (mada je malo verovatno) da ćemo se sresti jednog dana, a do tada ti šaljem svoje prijateljstvo i zahvalnost.

Moje je telo savladano paralizom i drugim poteškoćama – verovatno zauvek – ali sam obučen i trudim se da živim, usamljeno ali čilo. Piši mi ponovo.“