Bratstvo i jedinstvo

Pokušaj da se razume seksualnost savremenika trebalo bi da bude obična stvar, ali nije uvek tako. Čak su i na filmu granice ponekad potpuno jasne, ponekad ih uopšte nema, a homoerotski momenti su često prisutni i kada umetnik nije imao nameru da napravi nešto što može da se tumači kao želja za osobom istog pola. To nije slučaj s danskim filmom Broderskab – homoerotika je tu s predumišljajem.

Film počinje kao dobro poznata noćna mora – ugovoreni online sastanak zapravo je mamac, pa mladi gej muškarac postaje žrtva nasilne grupe u okviru koje je homofobija jedna od osnovnih tačaka identifikacije. Nasilje sprovode pripadnici neo-nacističke skupine, koja vreme troši na maltretiranje gejeva i izbeglica. Jedan od nacista služi kao mamac, muškarac koji iz mraka doziva žrtvu i govori joj sve ono što želi da čuje.

Priče o nasilnicima koji mete traže na dejting aplikacijama kružile su i Srbijom, i to mnogo pre nego što su u Rusiji postale realnost. Kao i svaka glasina, zasnivale su se na istinitim događajima, o čemu svedoče brojne ispovesti gejeva koji su pretrpeli nasilje nakon što su otišli da se sretnu s muškarcima koje su upoznavali na internetu. Ovaj strah postoji i danas, uprkos tome što se tvrdi da se situacija promenila nabolje. Demon straha i dalje čuči u podsvesti i vreba svaku priliku da zagorča život onima koji su obeleženi istorijom nasilja.

Broderskab se fokusira na žrtve homofobije, ali ne na one koje su spolja, već na pripadnike grupe u kojoj navodno nema homoseksualaca. Kada se bivši vojnik Lars pridruži neo-nacističkoj organizaciji, vođa mu dodeljuje tutora – mišićavog Jimmya koji voli kukaste krstove. Uprkos prvobitnoj netrpeljivosti, dvojica muškaraca završe u istom životnom prostoru, a izolacija i alkohol uskoro učine svoje.

Paranoja koja se uvlači pod kožu gledaoca nije neopravdana. Kvir publika je navikla na tragične svršetke, posebno u slučajevima kada se spoje homofobija, muževnost i homoerotika, te zločinačke ideologije koje mrze mržnje radi. U okviru jedne takve grupe naga muška tela ostaju zbunjena, a homoseksualnost (ili samo njen nagoveštaj) se u krdo ušunja kao strah od gubitka kontrole.

Film je i solidna studija psihologije mržnje, kako one koja se oseća prema drugima, tako i prezira prema sebi. Svako „bratstvo“ je plodno tle za ovakva osećanja, posebno ako pojedinac odstupa od onoga što je strogo zacrtano. Gledalac dobija priliku da sam prosudi da li ljubav i mržnja mogu da postoje zajedno u istom biću, što nije lako, jer granice nisu jasne, posebno kada se u njih umrsi žudnja.

Iako novootkrivena strast prema sabratu obrijane glave i tetoviranih grudi junake potresa iz temelja, čini se da im zabranjena ljubav ide lakše nego što se očekuje. Možda je tako zbog toga što se mržnja zasniva na ideologiji čija se objašnjenja svode na to „mrzimo ih zato što mrzimo takve ljude“, pa je junacima lakše da odbace ono što ni jedan čovek ne bi smeo da prihvati.

Tako može da se kaže da u ovom filmu ljubav pobeđuje, ali samo donekle. Krug se ipak zatvara isto kao što je i počeo – prvobitna žrtva postaje dželat, i dolazi po svoje. Istina je da je Jimmy od homofobičnog nasilnika postao homofilni ljubavnik, ali je nasilje već učinjeno, a posledice su, kako će se ispostaviti, kobne.

Iako film pati od naivne karakterizacije junaka i drugih sitnih bolesti, u pitanju je moćna priča o besmislenosti mržnje, ali i upozorenje da primitivna bratstva vrebaju i danas. Ideja zabranjene ljubavi nije zastarela, pa je mnogo onih koji misle da imaju pravo da biraju umesto nas (i vas). Kada se to ukleto voće spoji s ideologijama koje ne vide dalje od klišetiziranih mrziteljskih parola, čitav se svet trese, a to i nije tako loše.